Poruke i pouke Stojana Novakovića

Šta bi danas mogao da nam kaže Stojan Novaković suočen s akutnim problemima balkanske, evropske i svetske krize? Da li bi znameniti srpski filolog, istorik, diplomata, ministar i predsednik vlade, bio iznenađen teškim stanjem srpske prosvete, nauke, unutrašnje i spoljne politike? Posle nešto manje od sto godina, od onog vremena, kada je Srbija, zahvaljujući ličnostima, kojim pripada i Stojan Novaković, uspela da obnovi svoju državu i da krene putem modernizacije svojih političkih i kulturnih institucija, prema evropskom obrascu – u izmenjenim istorijskim okolnostima, danas se ponovo postavljaju ona ista pitanja, na koja, još uvek, nema pouzdanog odgovora.

Iako se hod ka Evropi, koji su Srbi započeli još u XIX veku, približava svom „kraju“, on u sebi još uvek nosi brojne nedoumice i neizvesnosti.

Bez obzira na to što su Stojanu Novakoviću upućivane mnoge zamerke, nema nikakve sumnje da je njegov naučni i politički etos duboko zasnovan na „nesebičnom radu za dobro svog naroda“, po mnogo čemu uzoran i poučan i za nas, današnje. Pre svega, svojom izuzetnom političkom aktuelnošću, iako nas od vremena u kojem je živeo pisac dela Vaskrs države srpske, deli jedan vek, a, u duhovnom i političkom smislu, mogli bismo reći, cela epoha. Činjenica da su Novakovićeve naučne i političke ideje i danas aktuelne predstavlja veliki kompliment za našeg naučnika, ali ne i za njegove potomke, jer se pokazuje da srpska država i društvo, još uvek, nisu uspeli da reše probleme kojima se, u svom naučnom radu, i prosvetnoj i političkoj delatnosti, bavio utemeljitelj moderne srpske istoriografije.  

Iako se hod ka Evropi, koji su Srbi započeli još u XIX veku, približava svom „kraju“, on u sebi još uvek nosi brojne nedoumice i neizvesnosti. U prošlom veku, postojale su mnoge stanice i raskrsnice, otpori (evropskom varvarstvu i vlastitom konzervativizmu), skretanja levo i desno, koja su ometala brži hod Srbije ka Evropi. Sada, možda, na samom kraju tog puta, postavlja se pitanje: šta Srbija dobija, a šta gubi ulaskom u EU?

U kratkom, ali izuzetno konfliktnom i destruktivnom XX veku, srpska politička i kulturna elita, pokazala je veliko nesnalaženje u evropskoj i svetskoj političkoj areni. Posle rušenja berlinskog zida i pada železne zavese, politički vidik nije nimalo širi i jasniji. Naša politička elita nije imala dovoljno političke mudrosti, ni moralne snage, koja bi srpski državni brod vodila sigurnijom trasom i omogućila mu da sa što manje havarija stigne do željenog cilja. Sve to pokazuje da srpska politička i intelektualna elita, ni posle urušavanja komunističkog političkog projekta, raspada SFRJ, uvođenja političkog pluralizma i izgradnje demokratskih institucija društva, nije imala jasne strateške političke ciljeve.

Osamdesetih godina XIX veka, kako piše jedan naš savremeni istoričar, „Srbija je tek jednom nogom zakoračila iz tradicionalnog u moderno društvo, pokušavajući na taj način da uhvati ‚poslednji voz’ za priključenje evropskoj ‚porodici naroda i država’.

Primetivši da među građanima Srbije počinje da opada evrofanatizam, EU, koja je devedesetih godina prošlog veka prema Srbiji pokazala svoje surovo lice, upotrebivši protiv nje prvo sankcije, a zatim vojnu silu, sada s nešto blažom retorikom arogancije insistira na ispunjavanju tzv. evropskih standarda, uz sve češće signale iz Brisela da ćemo uskoro dobiti status kandidata za članstvo u EU. Jasno je da tim ponudama Brisel nastoji da spreči gašenje evroentuzijazma u zemlji u kojoj je društvena, privredna i politička situacija u gorem stanju danas, nego pre početka tranzicije.

Možda to deluje paradoksalno, ali čini se da politička atmosfera danas u Srbiji u mnogo čemu podseća na onu koja je vladala u poslednjim decenijama XIX i prvoj deceniji XX veka, u vreme Stojana Novakovića. Osamdesetih godina XIX veka, kako piše jedan naš savremeni istoričar, „Srbija je tek jednom nogom zakoračila iz tradicionalnog u moderno društvo, pokušavajući na taj način da uhvati ‚poslednji voz’ za priključenje evropskoj ‚porodici naroda i država’. Bila je to šansa one generacije nekadašnjih državnih pitomaca (Sime Lozanića, B. Petronijevića i dr.), koji su pohodili poznate evropske univerzitete ‚naoružavši’ se znanjem i odlučnošću da po povratku u zemlju, preuzevši odgovornost, u isto vreme promeni svoju i sudbinu svoga naroda. Oni su budućnost srpskog naroda jasno videli u Evropi i zato su je vezivali za modernizaciju države i društva, što je značilo izboriti se za promenu svesti i prevazilaženje provincijskog duha, koji je sputavao tek započetu modernizaciju, koju je sa sobom nosio nadolazeći XX vek. Promene, koje su se dešavale poslednjih decenija XIX veka i početkom XX veka, ličile su savremenicima na filmsku traku koja se vrtela u evropskim kafeima, ostavljajući svoje prve posetioce bez daha i često zbunjene brzinom svakodnevnih novotarija koje su iz korena menjale život, naravno ne bez otpora i posledica po svakog pojedinca.“ (A. Đurović)

Kažemo da današnja društvena i politička situacija, na paradoksalan način, samo podseća na vreme u kojem je u ovom citatu reč, jer treba imati u vidu, da se, period posle prevrata 1903. godine, u srpskoj savremenoj istoriji, obično smatra „zlatnim dobom“ u razvitku njene moderne države i kulture. Imajući u vidu dubinu krize kroz koju prolazimo, kao država i društvo, teško da bi bilo ko, danas, mogao reći, da prva decenija XXI veka predstavlja početak novog „zlatnog razdoblja“ Srbije u njenom dvovekovnom hodu ka EU, iako su i o ovoj dekadi izricane, bar od strane oktobarskih pobednika, uzvišene pohvale i hvalospevi o delovanju, ne samo političke, već i naučne elite u izgradnji evropskih političkih standarda modernog srpskog društva. Doduše, bilo bi nekorektno ako bismo tvrdili da određenih rezultata nije bilo. Međutim, gubici su mnogo veći, pa pozitivni rezultati srpskog tranzicionog perioda, pred tim kolosalnim gubicima, postaju potpuno minorni.

Ako u pravljenju političkog bilansa srpske tranzicije pođemo od unutrašnje politike, videćemo da je, osim uspostavljanja pluralističkog političkog sistema, sve ostalo sporno. Sve političke stranke su autoritarne, bez jasne ideologije, sa liderima koji nisu dorasli političkim izazovima pred kojima se Srbija danas nalazi.

Osnovni ekonomski problem srpskog društva leži u katastrofalnom stanju srpske privrede koja je potpuno razorena pljačkaškom privatizacijom i uništavanjem domaćih preduzeća i domaćih finansijskih institucija. Ogromna nezaposlenost i pad plata i penzija ugrožava život najvećeg dela stanovništva. Mlade generacije dovedene su u poptunu neizvesnost i nalaze se u stanju bezperspektivnosti. Mnogi od njih budućnost ne vide kao svoju šansu, već u nju gledaju kao u crnu rupu.

U svojim političkim lutanjima, Srbija je ostala bez iskrenih saveznika.

Najteža situacija jeste u spoljnoj politici naše zemlje. Zbog ogromnih pritisaka SAD i EU, Srbija se u svojoj spoljnoj politici stalno kolebala između Brisela, Vašingtona i Moskve. Zbog ovih pritisaka naša diplomatija bila je onemogućena da na prelomu vekova profiliše jasno spoljnu politiku naše zemlje. U svojim političkim lutanjima, Srbija je ostala bez iskrenih saveznika. Čak i neki mali uspesi u spoljnoj politici bili su brzo anulirani, neodgovornim ponašanjem, ne samo vlasti, već i opozicije. Nedavne rasističke izjave, u Skupštini Srbije, o nama prijateljski naklonjenim afričkim zemljama, izazvale su veliki skandal u široj političkoj javnosti, i nanele ogromnu štetu našoj zemlji.

Ništa manje šokantna niije ni izjava – pogotovo, ako se ima u vidu da je izrečena od jednog od naših najiskusnijih političara – Dragoljuba Mićunovića, koji se suprotstavio predlogu ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića, jednog od retkih ministara u ovoj vladi koji je imao dosta uspeha, bez obzira na svoju mladost i, još uvek, neveliko diplomatsko iskustvo. On je jedan od retkih političara koji su popularniji u široj javnosti nego u vlastitoj stranci. Njegov predlog da se obeleži godišnjica osnivanja pokreta nesvrstanih zemalja – nesumnjivo najznačajnijeg pokušaj da se hladnoratovskoj podeli sveta suprotstavi jedna miroljubiva politička alternativa, na koju možemo biti ponosni bez obzira na to što je nastala u doba Josipa Broza – nije trebalo odočekati na takav način.  

Ipak, najveći problem srpske spoljne politike predstavlja odbrana Kosova (i dejtonskog statusa Republike Srpske), u čemu, nažalost, nismo imali dovoljno ni međunarodne podrške, ali smo i mi često u svojoj strategiji odbrane naše južne pokrajine činili pogrešne korake, što je našu borbu činilo još težom. Naravno, u politici, kao i u životu, ništa nije izgubljeno dok se ne izgubi, ali to, kako se prema problemu Kosova (i Republike Srpske) danas, odnosi država Srbija, potpuno je neshvatljivo. Izgleda da se pokazuje na početku XXI veka, da nije bilo dovoljno, kako je mislio najveći srpski književni kritičar Jovan Skerlić, da „Srbija za sto godina klecanja, pipanja po mraku, posrtanja i padanja, posle celog jednog niza skupo stečenih iskustava i zadobivenih rana, nauči ići svojim nogama i svojim putem.“