Jedna istorijska paralela: južnoslovenske i evroatlantske integracije

Srbija danas nije prvi put u situaciji kada treba da donese jednu sudbonosnu odluku o svojoj budućnosti. Evro-atlantske integracije - da, ili ne? Poslednji put Srbija se našla pred jednom takvom sličnom odlukom 1914 godine, nakon što je Prvi svetski rat već bio počeo. Trebalo je odlučiti o tome šta su ratni ciljevi Srbije. I Srbija je 7. decembra 1914 godine, donela sudbonosnu odluku u čuvenoj Niškoj deklaraciji:

«...vlada Kraljevine smatra kao svoj najglavniji i u ovim sudbonosnim trenucima jedini zadatak, da obezbedi uspešan svršetak ovog velikog vojevanja koje je, u trenutku kad je započeto, postalo ujedno borbom za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca ...».

Podvučeni deo mogao je da glasi i ovako:

«...da obezbedi uspešan svršetak ovog velikog vojevanja koje je, u trenutku kad je započeto, postalo ujedno borbom za oslobođenje i ujedinjenje svih Srba u Kraljevini Srbiji ».

Ali nije. Srbija je tada bila odabrala put južno-slovenskih integracija. Zahvaljujući sudbonosnoj odluci u Nišu, Srbi su 1918. godine izgubili Kraljevinu Srbiju, i nastala je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, tj. Jugoslavija. Sudeći po relativno skoro objavljenim člancima srpskih istoričara, kao na primer članku Slobodana G. Markovića: «Između trijanonskog sindroma i evroatlantskog identiteta», na sajtu NSPM, srpski istoričari još uvek pišu o stvaranju Kraljevine SHS kao nekom uspehu Srbije. To je postalo opšte mesto u srpskoj istoriografiji, koje će, verujem, sve više izazivati opštu dosadu kod trezvenog čitaoca kome je cilj da shvati šta se to desilo Srbima u 20. veku. Izgleda da je potreban pravi mentalni preokret da bi se o tom fatalnom događaju počelo misliti drugačije i konstruktivnije.

Ni tada, početkom 20. veka, slično kao ni danas, sa evro-atlantskim integracijama, Srbi naravno nisu mogli imati iskustvo o tome šta znači odabrati južno-slovenske integracije, tj. šta znači odbaciti svoju sopstvenu državu, Kraljevinu Srbiju i prihvatiti ulazak u novu, multi-nacionalnu i multi-kulturnu državu, Jugoslaviju. Naravno, nakon stečenog iskustva u toj novoj državi, i nakon njenog raspada 90-tih godina, većina Srba je shvatila da je Jugoslavija bila promašeni projekat. Ali ista većina i dalje misli da je stvaranje Kraljevine SHS bio srpski uspeh a ne poraz, i da je postao poraz tek kasnije, zbog Hrvata i Slovenaca, koji nisu hteli da ostanu u Jugoslaviji.

Sama činjenica da je srpskoj političkoj eliti bilo potrebno iskustvo, i još toliko dugo iskustvo , da bi shvatila promašenost jugoslovenskog projekta, predstavlja upravo dokaz njene političke obezglavljenosti, koja traje evo već skoro 100 godina. Naime, ovakvi empirijski, post-festum zaključci uvek skupo koštaju. Srbija je kao omađijana provela 90-te godine boreći se i dalje za «očuvanje Jugoslavije», i čekala pasivno do poslednjeg trenutka, da joj «bratski južni Sloveni» svojim secesionističkim ratovima obezbede nezavisnost. Tako je krug zatvoren, i u smislu nezavisnosti, Srbija se našla tamo gde je bila pre 1. decembra 1918 godine, ali protiv svoje volje. Potom se raspadanje Srbije nastavilo.

Trenutak je više nego pogodan da se razmisli o tome kako je uopšte bilo moguće da srpska elita Kraljevine Srbije vidi južno-slovenske integracije u Kraljevinu SHS i samoukidanje sopstvene države kao nešto dobro i poželjno za srpski narod? Da bi ostalo na teorijskom nivou, to razmišljanje bi trebalo da bude lišeno ma i najmanjih referenci na ono što su Hrvati i Slovenaci posle činili u toj Jugoslaviji. Ono bi samo trebalo da odgovori na prosto pitanje: da li je ideja jugoslovenstva bila sama po sebi dobra i poželjna za Srbe, ili je naprotiv bila loša i nepoželjna?

Danas Srbija ne bi smela da propusti i ovu drugu priliku, da podrobno i trezveno pretrese samu ideju svog pridruživanja Evropskoj Uniji, umesto da čeka da stekne iskustvo života u njoj da bi donela post-festum sud o posledicama tog pridruživanja. U ovome što sledi pokušaćemo da podvučemo neke paralele, između nekadašnje ideje južno-slovenskih integracija Kraljevine Srbije u Jugoslaviju, i današnje ideje evro-atlantskih integracija Republike Srbije u Evropsku Uniju, kao i paralele koje postoje u propagandi kojom su se služili proponenti tih ideja, nekad i sad.

Ideja jugoslovenstva, koju su Kralj Aleksandar i srpska elita nametnuli srpskom narodu, bila je po svojoj suštini katastrofalna za srpski narod. Nije u njoj bilo ničeg dobrog za Srbe, pa je prirodno da iz jedne takve ideje ništa dobro nije ni moglo da se razvije u toj lažnoj državi. A evo zašto:

1. Na političko-pragmatičkom planu, ideja jugoslovenstva je bila katastrofalna za Srbe jer je pretpostavljala odricanje Srba od svoje sopstvene države, Kraljevine Srbije, i to u trenutku kada je Srbija bila zemlja pobednica u Prvom svetskom ratu, i sa priličnim ugledom zarađenim u toku rata. To neverovatno odricanje Srba od sopstvene, teško izvojevane nezavisne države Srbije, bilo je u korist jedne fiktivne i, u najmanju ruku, sumnjive zajednice nespojivih elemenata. Zahvaljujući slepilu srpske elite, uprkos herojskom proboju solunskog fronta sa oporavljenom vojskom na Krfu, Srbi na kraju ipak nisu dobili natrag svoju izgubljenu Kraljevinu Srbiju koju su bili prepustili austro-ugarskom okupatoru, nego umesto toga – Jugoslaviju.

Sam početak Kraljevine SHS, proglašenjem tzv. «ujedinjenja», imao je elemente naučne fantastike: O kakvom je tu «ujedinjenju» moglo biti reči, kada nasuprot Kraljevine Srbije nije postojao nikakav drugi realni državni entitet sa kojim bi se Kraljevina Srbija mogla ujediniti? Uprkos formiranju provizorne Države Slovenaca, Hrvata i Srba, tri meseca ranije, da bi se upravo otklonila ta očigledna nelogičnost upotrebe pojma «ujedinjenje», ostala je činjenica da se «ujedinjenje» desilo između, s jedne strane - realne DRŽAVE, Kraljevine Srbije, i sa druge – hrvatskog i slovenačkog NARODA. Asimetrija tog «ujedinjenja» je nečuvena u istoriji, i svakako ne spada u pokazatelje političke trezvenosti ondašnje srpske elite.

Često se govori da je stvarajući Jugoslaviju Kralj Aleksandar ustvari ujedinio sve Srbe u jednoj državi. Međutim, to pre spada u poeziju nego u realnu politiku. Jer, rezultat takvog načina ‘ujedinjenja svih Srba' u okviru Jugoslavije, bio je upravo poguban po Srbe. Prvo - od Srba se očekivalo da se odreknu srpstva i da postanu Jugosloveni, budući da su neprestano bili izloženi propagandi da su Srbi, Hrvati i Slovenaci u stvari “jednan narod sa tri imena”, tj. tzv. “trojedini narod“ ( Sic!). Pod pritiskom te žestoke propagande koja je dolazila od sopstvenog Kralja i sopstvene političke elite, Srbi su tada prvi put napustili sami sebe, i bili «unapređeni» od Srba u «trojedini narod». Srbi su se na toj ideji «trojedinog naroda» slomili, pokušavajući da postanu Jugosloveni, a da istovremeno nekako ostanu Srbi. Tada nastaje prva velika erozija srpske samosvesti i osećanja sopstvenog nacionalnog identiteta. Drugo – direktna posledica takvog ‘ujedinjenja svih Srba' bilo je milion mrtvih Srba u NDH, a takođe i 250 hiljada proteranih srba iz Krajine, 90-tih godina. Drugim rečima, takva vrsta ‘ujedinjenja' svih Srba u jednoj državi, bila je sličnija ‘ujedinjenju' koje bi se ostvarilo, da je, recimo, Austrougarska kojim slučajem pobedila u Prvom svetskom ratu i okupirala celu teritoriju ondašnje Kraljevine Srbije. I tada bi svi Srbi živeli u jednoj državi, ali bi to bila okupacija. Jugoslavija je takođe bila svojevrsna okupacija nad srpskim narodom, jedan veliki lonac u kome se kalila nova, jugoslovenska nacija, i u kome je srpstvo polako postajalo samo folklorni privezak. U našoj hipotetičnoj situaciji «ujedinjenja» svih Srba pod proširenom Austrougarskom monarhijom, Srbi bi i tako okupirani, svakako imali prava na svoje kulturne, verske i narodne običaje, ali sami ne bi više bili u stanju da odlučuju o svojoj sudbini. Ništa više od toga Srbi nisu dobili ulaženjem u Jugoslaviju. Tragedija je u tome što za to nisu bili krivi nikakvi strani okupatori, nego upravo srpska elita koja je bila mentalno okupirana jednom potpuno sumanutom idejom.

Umesto što je uporno radila na stvaranju Jugoslavije, Srbija je tada trebalo da podrži stvaranje nezavisne Hrvatske, i da prihvati odrednice Londonskog ugovora iz 1915 godine. Svoju pretpostavljenu ljubav prema plemenski srodnim južno-slovenskim narodima Srbija je trebalo da izrazi, ne samoukidanjem, nego podrškom stvaranju nezavisne Hrvatske, koja je, prema Londonskom ugovoru, značila i pravedno proširenje Srbije, nakon svih patnji u ratu i velikoj pobedi na kraju. Takvo rešenje bi ne samo predstavljalo jednu bratsku i plemenitu pomoć južno-slovenskoj braći, poraženoj u ratu, nego pre svega znak da je Srbija bila u stanju da sagleda realnost svog okruženja i shvati prostu istinu da Hrvati i Slovenci radije žele nezavisnost nego Jugoslaviju. Ali šta da su Hrvati i Slovenci kojim slučajem tada zaista želeli da zajedno sa Srbima postanu Jugosloveni? Indikator političkog zdravlja srpske elite bio bi odlučno NE jednoj takvoj ideji. Ali odgovor srpske elite je na nesreću bio odlučno DA, čak i u odsustvu jedne takve iskrene želje kod Hrvata i Slovenaca. Kako je to bilo moguće, i da li se danas istorija ponavlja u sloganu «put u Evropu nema alternative»?

2. Na verskom planu, ideja ujedinjenja pravoslavne Srbije sa rimokatoličkim Hrvatima i Slovencima, bila je siguran znak odrođenosti elitnog dela srpskog naroda od Pravoslavlja. Jer, u protivnom, da je srpska politička elita tog vremena bila teološki pismena, i da je marila do svog pravoslavnog identiteta, ideja Jugoslavije ne bi ni u kom slučaju mogla ni za trenutak da se pojavi u njihovim glavama. Ali tadašnju srpsku elitu više je impresioniralo plemensko, krvno srodstvo Hrvata i Srba, nego nedostatak verskog, duhovnog, crkvenog srodstva između ta dva naroda. Sladunjava i otužno sentimentalna ideja “bratstva i jedinstva južnih Slovena” je zanela samo srpsku elitu i ona se bila opredelila za princip tela i krvi, a odbacila princip duha i vere, prihvatajući tako tekovine zapadno-evropskog romantičnog nacionalizma.

Za razliku od Srba, Hrvati jugoslovensku ideju nisu nikad shvatili ozbiljno, već su sve vreme ostali privrženi svom Rimokatoličanstvu, i svojoj hrvatskoj naciji, što je na kraju i dovelo dotle da su uspeli da se izbore za stvaranje nezavisne Hrvatske, vekovnog, pa ako hoćete i sasvim legitimnog sna Hrvata. To uopšte ne treba da čudi. Ono što treba da čudi jeste zašto Srbi nisu, još i više od Hrvata, ostali privrženi svom Pravoslavlju i svojoj srpskoj naciji, i zašto, još i više nego Hrvati, nisu nikada od 1918 težili da obnove nekadašnju nezavisnost Srbije? Otkuda to da u Kraljevini Jugoslaviji nema ni jedne srpske političke partije, ni jednog srpskog pokreta, ni jedne srpske organizacije, koja bi se zalagala za razvod braka i restauraciju nezavisne Kraljevine Srbije? Čak i Draža Mihajlović i Dimitrije Ljotić bili su jugoslovenske orijentacije, jedan na čelu Jugoslovenske vojske u otadžbini, a drugi na čelu jugoslovenske organizacije Zbor! Gde su se bili izgubili Srbi, među svim tim Jugo-Srbima?

3. I na kraju, na kulturnom planu, ideja da Srbi treba da žive u zajedničkoj državi sa Hrvatima i Slovencima, koji su imali potpuno različitu kulturnu istoriju od Srba, značila je za Srbe sve veće udaljavanje od svojih tradiconalnih kulturnih vrednosti i gubljenje sopstvenog kulturnog identiteta. Srbi su tada na velika vrata dobili latinično pismo, što je dovelo do toga da su mnogi Srbi počeli da preziru svoju ćirilicu, smatrajući odnekud da je ona primitivnija od latinice, kao da je Grčka civilizacija bila primitivnija od Rimske. Animozitet mnogih obrazovanih Srba prema ćiriličnom pismu samo je porastao u komunističkoj Jugoslaviji, ali su klice te vrste samo-preziranja postavljene već u Kraljevini. «Ćirilica» na kraju počinje da označava mnoge negativne stvari: novokomponovane narodnjake, primitivnost, nazadnost, mrak, ... i biva suprotstavljena latinici kao tobožnjem simbolu svega civilizacijskog.

Srbi u Jugoslaviji takođe postaju mnogo otvoreniji za prodor zapadnih ideja, koje nisu sve bile dobre. U nedostatku sposobnosti kritičkog filtriranja tih ideja, kakvo je prirodno postojalo na Zapadu gde su te ideje i ponikle, izvestan broj Srba polako prihvata i neke ideje koje su čak i na Zapadu bile odbačene, od kojih je najpoznatija zapadna ideja komunizma. Da Srbi nisu ušli u Jugoslaviju, verovatno je da i ta pogubna zapadna ideja ne bi tako lako prodrla u Kraljevinu Srbiju, kao što je bila prodrla u okvirima Jugoslavije.

Sistem obrazovanja u Srbiji koja je izgubila nezavisnost morao se sada svakako prilagoditi jugoslovenskom loncu, tako da pre svega bude politički korektan prema drugima u njemu. Deca su u srpskim školama učila kako su Srbi, Hrvati i Slovenci «jedan narod sa tri imena», budući da su eto, tako bliska braća. A kod kuće su slušali od svojih roditelja o tome kako su Hrvati ubijali Srbe u proteklom ratu, ratujući na strani Austrougarske, i kako, prema izveštajima vojvode Mišića, nisu ni malo raspoloženi prema Jugoslaviji.

Zaključak se sam nameće: umesto što stalno kritikuju Hrvate što nisu prihvatili ideju jugoslovenstva, Srbi bi im mogli biti na tome i zahvalni. Jer da se to desilo, da su Hrvati prihvatili da postanu Jugosloveni, danas više ne bi bilo Srba – svi bi mi bili jedan narod – Jugoslovenski. Srpski pobornici jugoslovenske ideje tek treba da objasne zašto bi u principu bilo dobro da su Srbi nestali, i pretvorili se u Jugoslovene? Da li je srpski narod imao neku inherentnu falinku zbog koje mu je bila dužnost da se samoukine, i pretvori u nešto drugo? Ovako, kako je ispalo, Srbija je najzad ponovo postala nezavisna, makar se za tu svoju nezavisnost ovog puta nije ni borila, budući sve vreme začarana patološki samoprihvaćenom maskom svog jugoslovenskog identiteta.

Sličnosti sa današnjom situacijom su očigledne.

Srbima se govori da je ulazak u EU nešto mnogo dobro za njih, da je to «put koji nema alternativu». Cilj ove intenzivne propagande stilskih sledbenika Slobodana Miloševića je da se stvori utisak da Srbija zaista nema izbora, slično kao što je 1914 bila sasvim odbačena inače sasvim legitimna opcija da Kraljevina Srbija odbije ideju takozvanog «ujedinjenja».

Srbiji se danas govori da treba da se pridruži onima koji su je neprestano bombardovali u toku 78 dana, onima koji su ih od 1991 godine neprestano satanizovali neumorno šireći laži o njima, baš kao što se nekada Srbima govorilo da treba da se ujedine sa Hrvatima, koji su se, u austro-ugarskoj vojsci, borili protiv njih u tek završenom ratu.

Srbima se danas govori da će ulaskom u EU postati nešto više od Srba, da će postati Evropljani, civilizovani, bogati, baš kao što se i onda Srbima govorilo da im je u interesu da postanu Jugosloveni, samo treba da se odreknu srpstva, kao nečeg prevaziđenog.

Višedecenijsko ispiranje mozga, od strane sopstvene elite, da srpski nacionalni identitet nije dovoljan, niti preporučljiv za Srbe, izgleda da je urodilo plodom: mnogi Srbi danas se gade toga što su Srbi, i osećaju paničnu potrebu da «prevaziđu» sebe, i postanu nešto drugo, nešto «više», nešto «šire», «bolje», i ako je moguće nešto još zapadnije od samog Zapada. Taj fenomen poznat je i kod drugih naroda i etničkih grupa, kao recimo kod američkih crnaca, ili kod Jevreja. Zove se samo-mržnja (self hatred). No kod drugih naroda taj sindrom je najčešće definisan kao nešto negativno. U srpskom narodu, međutim, ta bolest je najčešće maskirana, i projavljuje se ne kao mentalni poremećaj, već kao nešto pozitivno, progresivno, demokratsko, i civilizujuće. Nasuprot tome, oni koji se osećaju udobno u tome što su Srbi koji žive u državi Srbiji, karakterišu se kao primitivni mračnjaci koji «koče progres evropskih integracija». Otkuda ta snažna samo-mržnja kod jednog dela srpske elite, nije predmet ovog teksta. Da se odgovori na to pitanje potreban je timski rad, saradnja između istoričara, kulturologa, pshijatara i psiho-patologa. Bolest se još može i razumeti, i sažaljevati, ali kolaboracionistički i plaćeni politički rad za interese stranih zemalja, kakvim se bave mnoge NGO u Srbiji svakako ne zaslužuje ni razumevanje ni sažaljenje. U svakoj zapadnoj zemlji zakoni zabranjuju finansiranje iz inostranstva za rad NGO koji je uperen protiv državnih interesa zemlje. Pa bi i današnja demokratska, zapadno orijentisana Srbija trebalo bar da uskladi svoje zakone sa zapadnim standardima, i zabrani takvu vrstu finansiranja na svojoj teritoriji. Ulazak Srbije u EU svakako bi, međutim, sprečio Srbiju u donošenju takvih zakona, a pomenute NGO bi još intenzivnije nastavile svoj rad na ispiranju mozga Srbima, e da bi ih što pre transformisale u prave «Evropljane» i ogadile im do kraja sve što je srpsko?

Baš kao što se školstvo u Srbiji bilo nužno promenilo njenim ulaskom u Kraljevinu Jugoslaviju, možemo samo da naslućujemo na šta će ličiti školstvo u Srbiji ako se ona pod ovakvim uslovima pridruži Evropskoj Uniji i Atlantskom Savezu. Kao što je nekada u Kraljevini školstvo bilo podređeno interesima stvaranja novog čoveka, Jugoslovena, tako je, u komunističkoj Jugoslaviji ono još drastičnije bilo podređeno interesima stvaranja novog čoveka - komuniste. Generacije dece u komunističkoj Jugoslaviji učile su o Srbiji i Srbima kao o nekim negativnim stvarima. Večno prisutni «veliko-srpski nacionalizam i šovinizam» bojio je sve što se ticalo srpskog, zlokobnim bojama. Pravu istoriju mogli smo da učimo samo od baba i deda, ako smo imali sreće da nisu bili streljani kao «narodni neprijatelji». Iz kakvih će udžbenika naša deca učiti istoriju ako se Srbija pridruži Evropskoj Uniji, tom loncu za pravljenje trećeg novog čoveka, Evro-Srbina? Srbiji svakako neće biti dozvoljeno da decu u svojoj državi uči suprotno onome kako decu uče u zemljama EU. Tako će u novim, «progresivnim» udžbenicima deca čitati kako su Srbi genocidan narod, krivi za Prvi svetski rat, krivi za komunizam, krivi za raspad Jugoslavije, krivi zbog pripadnosti «mračnoj» i «nazadnoj» pravoslavnoj veri, krivi što pišu tim «zastarelim» ćiriličnim pismom, i ko zna zašta sve još. Neće u tim udžbenicima biti ni reči o Njegošu, ili o Vladiki Nikolaju, pa ni o Prvom i Drugom srpskom ustanku protiv Turaka, jer to neće biti uputno u situaciji kada i Turska treba da uđe u Evropsku Uniju. Treba samo poslušati kako o Srbiji i Srbima već sada govore razne Nataše Kandić, Vesne Pešić, Biljane Srbljanović, i njima slični, pa slika o tome kakvo će nam biti školstvo nakon aneksije Srbije od strane EU postaje prilično jasna.

Postoje, međutim i očigledne razlike između 2008 i 1918, koje, avaj, opet ne idu u prilog brzopletom pridruživanju bilo kakvim organizacijama «putem koji nema alternativu». 1918 godine Srbija je bila pobednica u tek završenom ratu, i kao pobednik je ušla u Jugoslaviju. Ipak, od Jugoslavije nije ostalo ništa, i Srbija je u njoj samo izgubila vreme i pretrpela veliku štetu. Danas je Srbija poražena, bombardovana, bez Kosova i Metohije, koje joj je nasilnički i ilegalno oteto, baš od te iste Evropske Unije i Atlanskog Saveza, kojima Srbija tobože mora da se pridruži. Onda je Srbija uživala ugled, a danas je ponižena, izvređana i prezrena. Kakvim beneficijama Srbija može da se nada ako se pridruži Evropskoj Uniji i Atlantskom Savezu tako ponižena i neravnopravna, kada nije uspela da izvuče nikakve beneficije ni iz svoje južno-slovenske integracije u koju je bila ušla kao ugledna pobednica?

Današnji srpski evro-atlantski integralisti, poput nekadašnjih srpskih jugo-integralista, govore Srbima da “put u Evropu nema alterantivu”, kao da se tu zaista radi o nekakvom «putu u Evropu», kao da je Srbija nekakva plutajuća država koja može da nekuda putuje. Što bi pa i putovala u Evropu, kad je već u Evropi? Ne radi se, naravno, ni o kakvom «putu u Evropu», nego prosto o učlanjenju u jednu globalističku političku organizaciju zvanu Evropska Unija, između koje i Evrope ne postoji uvek znak jednakosti. Mnogi zapadni Evropljani bili su, i još uvek jesu, protiv Evropske Unije, koja budući globalistička, često ima suprotne interese od interesa evropskih zemalja. Evropska Unija svojim globalizmom polako menja lice Evrope, ali nije sigurno ni koliki će joj biti vek trajanja. Učtivim odbijanjem da se učlani u Evropsku Uniju, Srbija svakako ne bi postala manje Evropa. Naprotiv, mogla bi se sa uspehom braniti teza da bi tek učlanjenjem u tu globalističku organizaciju, naročito pod sadašnjim ponižavajućim uslovima, Srbija imala sve šanse da postane manje Evropa nego što to sada već jeste.

Paralela između današnjih evro-atlantskih integracija i nekadašnjih južno-slovenskih integracija zaslužuje da bude dublje istražena od strane pozvanih stručnjaka za to. Svrha ovog teksta je bila samo da ukaže na nedostatak trezvenosti srpske elite koja je Srbiju 1918 godine gurnula u Jugoslovensku Uniju, a u nadi da će se onda taj isti nedostatak trezvenosti moći lakše uočiti kod naših današnjih, fanatičnih zagovornika Evropske Unije po svaku cenu.

Posle svih ludorija, Srbiji bi danas bilo mnogo više u interesu da se, za promenu, jednom mane utopijskih fantazija «ujedinjenja», i da se malo posveti samoj sebi i sređivanju sopstvene bašte, utvrđivanju sopstvene države i razvoju svoje kulture i ekonomije, ostajući otvorena za saradnju sa svima koji tu saradnju zaista žele.