Evronostalgija umesto evroentuzijazma i evroskepticizma

Od svih pitanja izgleda da je najteže odgovarati na ona koja postavljamo sami sebi. Hegel je, da se podsetimo, govorio o nepremostivim teškoćama mišljenja iz čista mira a ovo što sada činim spada u upravo takav pokušaj. Jedno od onih pitanja koje zaokuplja pažnju svakoga ko je bar malo zainteresovan za javnu stvar, za sudbinu naroda čiji je pripadnik i sudbinu države čiji je podanik, jeste i ono koje se tiče toga kakav bi odnos trebalo da zauzmu Srbi i Srbija prema Evropskoj uniji danas.

Polazeći od svega onoga što je obeležilo odnos Evropske unije prema Srbima i Srbiji na prelomu milenijuma, u završnoj deceniji 20. i prvoj deceniji 21. veka, a što se u najkraćem može okarakterisati kao prekoran i kažnjenički odnos – rezervisanost velikog broja Srba, a time i Srbije prema Evropskoj uniji gotovo bi se moga okvalifikovati kao prirodna i ta rezervisanost najmanje pokazuje postojanje samopoštovanja kod Srba i Srbije uprkos svim pritiscima, poniženjima, „ohrabrenjima“ i nasilju nad njima. U takvoj atmosferi, krajnje uzavreloj, gde – kako se to često navodi – emocija nadvladava mišljenje (kao da je to moguće odvojiti) u kojoj dominira manihejska podela na evroskeptike na jednoj i evroentuzijaste na drugoj strani, čini se da bi prema evropskoj ideji trebalo zauzeti evronostalgični stav, što zapravo i čini moj odgovor s početka ovog teksta, a stav o evronostalgičnom odnosu Srba i Srbije prema Evropi i kao ideji i kao državnoj zajednici ključni vrednosni i praktični princip.

Isticanje evronostalgičnosti kao nosećeg principa u kreiranju odnosa prema Evropi predstavlja glavni razlog moga samooglašavanja o ovoj važnoj kako političkoj, tako i državnoj temi. Još samo reč-dve o tome, mada mislim da je jasno šta podrazumevam pod evronostalgičnim odnosom prema Evropi. Evronostalgični model odnosa. Evronostalgično opredeljenje predstavlja sećanje na onu i onakvu Evropu u kojoj su Srbi kao narod i Srbija kao jedna od država u nedavnoj prošlosti stvarali, kreirali, delili i branili – uz nemale žrtve – evropske vrednosti. To je ono doba – okvirno rečeno – koje je zahvatalo prelaz iz 19. u 20. vek. Konačno, ovde valja postaviti i pitanje šta su to drugi u Evropi učinili što bi ih kvalifikovalo za izražavanje evropskog duha više od srpskog naroda?

Da Srbe možda nisu za evropski projekat diskvalifikovali njihovi oslobodilački ratovi s početka 20. veka, antifašistička i antinacistička borba sredinom tog istog veka, ili možda odbrana dostojanstva i prava na svoju državu, na svoju samobitnost, što je jednovremeno značilo otpor agresivnom globalizmu na kraju 20. veka? Ako su ti poduhvati Srba kroz ceo 20. vek, uz podnošenje stravičnih žrtava u tim poduhvatima, prepreka za Evropu, onda to nije ona Evropa koju Srbi prepoznaju kao svoj okvir – kao deo sebe, i koje se rado sećaju – u jednu reč to nije Evropa ravnopravnosti i praktične slobode, Evropa koja neguje razlike, jezičke, kulturne i druge i pri tome daje jednake šanse u okviru srazmernih mogućnosti.

Za slučaj da se ne radi o Evropi čije smo ključne odrednice upravo naveli, onda je svakako reč o epohalnom nesporazumu u kome Srbi ne moraju biti ti koji će presuđivati, ali oni nikako ne bi smeli izostati kada se o njihovom evropskom statusu bude odlučivalo u meri u kojoj se to bude ticalo srpske nacionalne i državne budućnosti. Ovo utoliko pre što postoji osnovana bojazan da se realna srpska državnost izražena kroz Srbiju i Srpsku danas ugradi u dosta nejasan evropski državni projekat neutemeljen na jednakosti interesa i prava, što bi pri eventualnom raspadu evropske države, što nikako ne treba isključiti iz odgovornog razmatranja pri donošenju takvih sudbinskih odluka, uzrokovalo da Srbi imaju problem sa ponovnim definisanjem i obrazovanjem svoje države. Ideja da bi Srbi u okviru evropske državnosti bili svi u jednoj državi lepo zvuči, ali ta ideja nosi ogromne rizike, a jedan od njih smo upravo naveli. Priča o vrapcu i golubu za ovaj slučaj više je od priče.