Duša i crna rupa - ili zašto je ideja promene granica, demarkacije i razmene teritorija nakaradna, sramotna i protivustavna

Radio-televizija Srbije ima seriju emisija pod naslovom „Nauka 50”. U svakoj od tih pedeset emisija od tridesetak minuta, Stanko Stojiljković, prethodni dugogodišnji (mada prerano penzionisani) saradnik za nauku lista „Politika” postavlja pitanja samo jednom naučniku ili filozofu, o osnovnim konceptima sveta i života, poput: „Kosmos”, „Evolucija”, „Vreme”, „Lepota”, „Svest”, „Atom”, „DNK”,„Svetlost”.  Do sada, daleko najgledanije od ovih emisija su „Duša ” i „Crna rupa”. Njihova velika gledanost na jutjubu na izvestan način aludira – metaforički, a možda i podsvesno – na dva psihološka aspekta problema koji je od neobičnog značaja za Srbiju.

Šta je u istorijskom smislu „crna rupa” za nebrojene ljude u Srbiji? Kratak odgovor većine patriota u našoj zemlji – a patriotizam nije prljava reč nigde u svetu, najmanje u SAD, Velikoj Britaniji i zemljama EU –  jeste zvanično potpisano odricanje od Kosova i Metohije „za vjek vjekjova”. Patriote ne prihvataju potpis na bilo koju verziju obavezujućeg dokumenta koji građanima Srbije nude, odnosno nameću, predsednik republike i predsednica vlade. Čvrsto neprihvatanje takvog potpisa sam zagovarao još 15. februara 2006. godine u članku „Mondijalističko tumačenje” u „Politici”.

Nijedan patriota nije prihvatio Vučićev poziv na navodni dijalog o budućnosti Kosmeta, jer Vučić, iz razloga koje nije teško pogoditi, svakodnevno osiono „razmatra” totalno neprihvatljive alternative raspleta kosovskog čvora. Recituje ih Zapadu, vajnim medijskim analitičarima, aparatčicima i botovima svoje Srpske napredne stranke i članovima tkzv. „Srpske liste” na Kosmetu. To što autošovinisti u Srbiji, soroševske nevladine organizacije i mediokritetna drugosrbijanska kvazi-elita – koji naročito funkcionišu u dva glavna dnevna lista i njihovim vikendskim „dodacima” (na primer, u vezi s Bitefom i Oktobarskim salonom) – za patriote koristi floskule poput „etnofašisti”, samo dokazuje da su svi bili oportunistički prilježni u radionicama u kojima su ih učili kako da svoju mržnju frojdovski projektuju na ljude koji su u svakoj zemlji na planeti, pa i u Srbiji, ogromna većina. Ta većina je često nemušta („60% funcionalno nepismenih”, kako nedavno reče jedan ovdašnji politikant kome treba čestitati ako se seća akronima svih partija kojima je, tako iskreno, pripadao), ali ne uvek – o čemu svedoči citat na vrhu teksta. Moraju se tim ljudima i ženama oprostiti fizički ružni, mada artikulisani, graffiti, jer nemaju NVO radionice i brifinge da ih nauče estetici i stilistici političkog mrziteljstva.

Nijedan patriota nije prihvatio Vučićev poziv na navodni dijalog o budućnosti Kosmeta, jer Vučić, iz razloga koje nije teško pogoditi, svakodnevno osiono „razmatra” totalno neprihvatljive alternative raspleta kosovskog čvora

Ideja promene granica, demarkacija i razmene teritorija je nakaradna, sramotna i protivustavna. To nije nešto što bi bilo koji domaći državnik trebalo da sme da razmatra, a kamoli ozbiljno predlaže srpskom narodu. Znatno bolje je reći: "Mi smo okupirani i ne možemo u dogledno vreme da se vojno odupremo, ali nećemo ništa da potpišemo. Strpljivo ćemo čekati da se relevantni neprijatelji ospu i raspadnu; pobedićemo kao Jevreji i Kinezi na duge staze".

Odricanje od bilo kog dela naše teritorije bi značilo ne samo da priznajemo da smo poraženi, nego i da svesno i voljno prihvatamo sve zapadnjačke planove, uglavnom stavljene u funkciju posle vremena Vojislava Koštunice: uništavanje bojne gotovosti (uz pomoć dva komična ministra odbrane koji su sada vajni opozicionari, bez časti da se povuku iz politike); ucene putem Haga i u vezi sa nametanjem Srbiji da uvede sankcije Rusiji, čiji je prosrpski stav u Savetu bezbednosti UN bitan; zapadno ćutanje na ustašstvo u Hrvatskoj (uz tetošenje te zemlje od strane mnogih srpskih medija u oblastima od politike do kulture i sporta); ćutanje Vučića, Brnabićeve i Dačića o Đukanovićevom sve surovijem tretmanu Srba i srpstva u Crnoj Gori; opkoljavanje Srbije uvlačenjem još jedne južne vazalne državice iz bivšeg jugoslovenskog prostora u NATO; i apsolutno odsustvo kritike od strane SAD i EU, ma i jednom rečenicom, o projektu Velike Albanije.

Mnogo je drugih elemenata na srpskoj političkoj i medijskoj sceni koji su namerno komponovani da što više obeshrabre, uvrede i ponize patriote, da doprinesu defetizmu i beznađu. Valjda da se „Vlasi ne dosete” i razbije monotonija sitnog zakeranja o nesrazmernom uplivu SAD., mnogi elementi su u vezi sa UK Na primer, Toni Bler, jedan od dva glavna zagovornika varvarskog bombardovanja Srbije 1999. godine, pozvan je 2015. u Beograd i plaćen da savetuje Vučića o odnosima sa Zapadom.

Toni Bler i Aleksandar Vučić 21.juna 2014. godine

Toni Bler na konferenciji za medije u sedištu NATO-a 20. aprila 1999. u Briselu. Četiri dana kasnije, dao je izjavu nakon bombardovanja RTS-a: "Ove televizijske stanice su legitiman cilj, one su deo moći, aparata i diktature režima Slobodana Miloševića

Takođe, veliki prostor često se daje u listu „Politika” britanskom ambasadoru Denisu Kifu da naširoko savetuje Srbiji šta sve i kako mora da radi na „evropskom putu”, a da mu nijedan vajni novinar ne pomene bregzit, a kamoli perfidni pokušaj Londona da u Savetu bezbednosti U.N. progura rezoluciju o srpskom narodu kao genocidnom. Britanci to čine? Oni, sa svojom istorijom neverovatne brutalnosti u zemljama od Irske do Kenije, Južne Afrike, Indije i u mnogim drugim? U tome je suština termina la perfide Albion. To se ispoljilo i srpskog samoubilačkog 27. marta 1941. kada je Čerčil na radiju cinično rekao da je „Jugoslavija našla svoju dušu”, koristeći baš reč u naslovu ovog napisa. Znao je ili pretpostavljao da će taj 27. mart, oličen u britanskim zastavicama na reverima „napredne” omladine, poslati Jugoslaviju, odnosno Srbiju, pod nemilosrdne bombe i čizme, ne samo Hitlera nego i komunista. Nije ga bilo briga za totalnu propast i stravične patnje Srbije ako bi to bar malo pomoglo Albionu (o ratobornom ponašanju pomahnitale omladine 27. marta 1941. na Vračaru, oko Treće beogradske gimnazije, treba čitati verodostojan memoar koji je napisao očevidac i učesnik, dr Đurica Krstić „Balkan kao sudbina”, Službeni glasnik, 2017).

Okrenimo se pomenutoj rečenici na zidu: „Nijedna te se duša nije odrekla”. U RTS emisiji na temu „Duša”, govorio sam o filozofskim idejama u vezi sa sticanjem svoga „ja”, o samosvesti i savesti, o formiranju pogleda na mnoge bitne stvari u ljudskoj egzistenciji, kao i o svojim ličnim opredeljenjima i ljubavi prema Srbiji. Moj deda po majci, Dušan Vasić, bio je visoki oficir srpske vojske u balkanskim ratovima i, u Velikom ratu, jedno vreme komandant bitoljske oblasti. U svojim ratnim dnevnicima, Kosovo je često nazivao „svetim” i napisao je da smo „najzad ponovo stekli svoju dušu”. Njegov sin, Ratimir Vasić, mlađi brat moje majke, kao poručnik u konjičkom puku zarobljen je od Nemaca aprila 1941. u Virovitici i proveo je četiri godine u oficirskom lageru u Nirnbergu, pre nego što je oslobođen od američkih trupa sa 42 kilograma težine (bio je visok preko 180 cm). Otišao je u Kanadu i nikad nije hteo da se vrati na svoju rodnu grudu – zemlju brutalno uništene građanske klase i sa sveprisutnim, ponižavajućim kultom Broza. Moj ujak do kraja života u Torontu nije prestao da govori o Kosovu u Srbiji i da povremeno pusti suzu u vezi sa njim. (Ovo sam napisao da bih malo nasmejao cinike.) A moja supruga od četvrt veka Mirjam-Mirjana, rođena Holanđanka, 1994. godine je iz protestantizma prešla u pravoslavlje. Našem sinu, rođenom 1995. godine, dali smo ime Dušan po njegovom pradedi. U dušama nas troje Kosovo je Srbija.

Da je moguće da moj ujak danas dođe u našu zemlju, uočio bi mnogo neiskorenjene brozovštine u srpskom društvu. To ne čudi među drugosrbijancima, autošovinistima i srbofobima, jer su mnogi privilegovani potomci komunista poreklom „iz šume”. Kad to napišem, prvo mi uvek pada na um prebijanje na smrt 19. januara 1945. osamdesetšestogodišnjeg vojvode Petra Bojovića, komandanta slavne Prve armije, u njegovoj kući u Trnskoj br. 25 na Vračaru. Lustracije, razume se, u Srbiji nije bilo čak ni posle 5. oktobra 2000. godine – poput uspešnih zemalja Češke, Mađarske, Poljske i drugih.

Međutim, neki oblici komunističke prošlosti nažalost dosežu i do potpisnika nedavnog „Apela za odbranu Kosova i Metohije”. Koji procenat tih patriota bio je član SSOJ-a i partijac? Za koji broj njih je u formativnom i oportunističkom periodu života Broz bio nepogrešivi maršal i doživotni predsednik? A Broz je bio anti-srpski čovek u punoj meri koju su mu razne okolnosti dopuštale. Onemogućavanje vraćanja Srba na Kosovo i Metohiju posle 1945. godine i Ustav SFR Jugoslavije 1974. godine dovoljno govore o tome. Posredno zlostavljanje Srba blagim tretmanom hrvatskog ustašstva je deo iste žalosne priče, relevantne do dana današnjeg.

(Autor je dugogodišnji redovni profesor eksperimentalne psihologije na Kalifornijskom univerzitetu u San Dijegu i Filozofskog fakulteta Beogradskog univerziteta)