Augijeve štale srpske politike

Prva pretpostavka, uslov bez kojeg se ne može zamisliti ozdravljenje srpske države, jeste sređivanje i, na regularnim principima, (re)konstituisanje političkih stranaka u Srbiji. Nije moguće zamisliti kako bi zbir rđavo ustrojenih stranaka mogao dati bolji rezultat (vlast) od ovoga koji je sada na delu. Bez normalnih, na demokratskoj proceduri ustanovljenih, političkih stranaka, glavnih aktera političkog života u Srbiji - tvoraca državne vlasti, nije moguće zamisliti njeno normalno, efikasno i odgovorno funkcionisanje. Korumpiranost, iskvarenost, nepotizam, karijerizam, poltronizam, despotizam, poniznost prema inostranstvu i arogancija prema sopstvenim građanima glavne su odlike gotovo svih relevantnijih stranaka u Srbiji, tako da je teško očekivati da će stranke s takvim temeljnim osobinama biti u stanju da ikada obrazuju vladu (vlast) koja neće biti opterećena tim istim porocima. Pre bi se moglo očekivati da će koalicioni zbirovi (koalicione vlade će u Srbiji biti obrazovane još dugi niz godina) do kraja potencirati te polazne a razorne atribucije što ih aktuelna vlast upravo pokazuje. Političke stranke u Srbiji podsećaju na Augijeve štale iz starogrčke mitologije koje su bile prepune prljavštine. Da bi došlo do čišćenja stranaka, one moraju biti predmet neometane javne kritike. Umesto da obrazuju vlast koja će obaviti korektnu i legalnu privatizaciju privrede, političke stranke su obrazac političke privatizacije mada se zna da je politika ona oblast društvenog života koja, pre svega, mora biti javna stvar. Sve je postavljeno naglavačke pa zato i ne čudi što smo bliže početku ozbiljnog poduhvata nego njegovom cilju.

Snaga i uspeh jedne vlasti ne ogleda se samo u tome šta je onemogućila, nego se pre svega meri po tome šta je od mogućnosti koje joj stoje na raspolaganju u stanju optimalno iskoristiti za dobro naroda i države, koje predstavlja. Kakvi su učinci današnje srpske vlasti, i šta ona omogućava, vidljivo je na osnovu stanja u ekonomiji i kulturi za koje bi se bez preterivanja moglo reći da su katastrofalni.

Demokratija protiv naroda

Masovna politička apstinencija od izbora, a koja se od izbora do izbora uvećava, samo je jasan znak koji ukazuje na političko sazrevanje naroda i istrošenost manipulativnih moći političkih oligarhija. Pasivni otpor i refleksna reakcija nezadovoljnog naroda, međutim, nisu dovoljni. Tako pasivan, nezainteresovan stav naroda prema vlasti i jeste cilj tzv. političkih elita - one samo u takvim okolnostima mogu sprovoditi politiku u svom stranačkom i ličnom interesu, a ne radi narodnog i državnog dobra.

Dubina političke krize koja je izazvana i propraćena sveobuhvatnom korupcijom zahteva aktivan odnos prema onome što se dešava u političkim strankama. Neophodno je provetravanje njihovih zagušljivih prostorija, koje su pune ustajalih lidera i njihovih kloniranih i klijentelizovanih sledbenika. Potrebno je napraviti taj nužni korak kako bi nastupila dinamika poželjne političke kompetencije i konkurencije, što bi političkom pluralizmu dalo puni smisao. Umesto toga višestranačje je do te mere obesmišljeno da svako razuman počinje sumnjati u mogućnost njegove bilo kakve izmene. Neretko se čuje od večitih političara s prolaznim rezultatimada nema boljih od njih i da su oni, koliko god inače loši, najbolje od svih mogućih rešenja.

Nipošto nije slučajno što se u srpskom političkom životu izbrisala jasna granica između vlasti i opozicije. U Srbiji danas veći problem od loše vlasti jeste isto tako slaba opozicija. Stranačko delovanje donosi dobit usred propadanja države. Stranke ubiru korist na štetu sopstvenog naroda i državnog interesa. Možda bi se u izoštrenoj formi moglo zaključiti da u Srbiji gotovo i nema opozicije i da su takvim svojim delovanjem stranke u Srbiji postale opozicija narodu i državi.

Malodušnost je opšte stanje duha koji karakteriše današnje srpsko društvo. U takvom ambijentu, velikodušni vlastoljupci i srebroljupci izrabljuju narod i državu, prete opstanku i jednog i drugog. Minimalna egzistencijalna zainteresovanost i elementarno dostojanstvo nalažu svakom od nas pojedinačno da krivce za nacionalni sunovrat, državno rastrojstvo i opasan moralni pad tražimo i u sebi – u našoj nezainteresovanosti za sopstvenu sudbinu - jer dobro u zajednici najčešće se svodi na sprečavanje zla. Zlu se mora stati na put, a zlo srpske politike jesu, otuđene od naroda i svog članstva, političke stranke sa neprikosvnovenim vođama i vođicama koji su pokazali da su nedorasli za vođenje državnih poslova. Ako se tom zlu ne stane na put još dublja provalija biće jedini naš usud. Kada se i najboljima poveri vlast i vođenje države zbog njene sklonosti da se kvari – nužno je imati delatni mehanizam kontrole.

Očekivati od onih koji su ogrezli u političkom egoizmu, strančarenju, voluntarizmu i borbi za golu vlast (vlastoborci) da se sami preobrate i rade u korist opštenarodnog dobra ravno je iluziji da je Sunce moguće rukom zakloniti. Došlo je vreme da se kao zajednica, kao društvo, pobrinemo o sebi kako ne bismo postali briga drugih. Kako bi došlo do promena u državnoj politici, neophodne su promene u strankama, promene stranaka, naročito njihovih umornih, bezidejnih i istrošenih vođa. Možda je došao čas da se u srpskoj politici rđavo iskustvo zameni dobrom mladošću.

Jedan od načina da se do tih promena dođe jeste i taj da se već na narednim izborima narodu ponudi nezavisna lista kandidata. Nezavisna lista kandidata ne bi nikako trebalo da postane pravilo političkog delovanja, već bi, pre svega, trebalo da bude opomena stranakama da se uozbilje. Nezavisna lista mogla bi biti jedan od mogućih pritisaka, uticaj slobodne javnosti na stranačke monopoliste bi se podrazumevao, a preko njega bi se, kao u slučaju dve reke iz mita o pročišćavanju Augijevih štala, pročistile i političke štale u Srbiji.