Pregovori sa gorkim ukusom izdaje - ili baš mu keče dobro stoji

Jedan od manira aktuelnog predsednika Republike Srbije jeste i taj da vas bezobzirno napada kada niste prisutni, pa stoga nemate prilike da mu odgovorite.

Za vreme posete Kosovu i Metohiji kao i kasnije na televiziji “Hepi” Aleksandar Vučić me je oba puta pomenuo, normalno, u negativnom kontekstu. Na Hepi televiziji je rekao da sam vodio pregovore sa Tačijem u Beču imputirajući mi da sam i glumio NATO četnika što mi je ostalo konfuzno i nejasno neshvatajući šta je predsednik želeo da kaže. Ako je mislio da sam pristalica NATO pakta, predsednik laže, jer za razliku od njega nalazim se na američkoj crnoj listi zbog ugrožavanja američkih nacionalnih interesa. U Kosovskoj Mitrovici na javnom skupu je izjavio da sam ja na njegovim bilbordima crtao njemu keče na glavu. Moj komentar na njegove tvrdnje je sledeći:

- Tačno je da sam bio član delegacije Beograda na pregovorima sa separatistima iz Prištine u vremenu od 2006. do 2008. godine koji su se mahom odvijali u Beču. U srpskoj delegaciji su bili prof. dr Slobodan Samardžić, prof dr Leon Koen, prof dr Dušan Bataković, advokat Saša Simić i drugi. U zavisnosti od teme našoj delegaciji su se priključivali i eksperti u svojim oblastima, kao što su recimo prof dr Boris Begović, prof. dr Ljubiša Dabić, Gordana Matković i dr. Svi članovi srpske delegacije osim engleskog koristili su još po jedan strani jezik. Izuzetak smo bili Goran Bogdanovć i ja. Mene su pozvali kao dobrog poznavaoca istorijsko-geografskih prilika u južnoj srpskoj pokrajini, a Gorana Bogdanovića kao eksperta za poljoprivredu Kosova i Metohije.

Predstavnici Prištine su bili, kako reče Aleksandar Vučić, Hašim Tači ali i Ljutvi Haziri, Agim Čeku, Ramuš Haradinaj i ostali, u zavisnosti od toga ko je kakvu poziciju tada zauzimao u privremenim UNMIK institucijama.

Članovi delegacije koju je Aleksandar Vučić sa sobom vodio u Brisel bili su sledećeg profila. Marko Đurić diplomac sa akšam privatnog fakulteta u Novom Sadu, istog onog koji je završio i Tomislav Nikolić. Članovi delegacije su bili i Ljubomir Marić po zanimanju pekar, Zoran Milojević radnik na benzinskoj pumpi -pumpadžija, Stevan Vulović -trkač, Goran Rakić  -vatrogasac. Iake je u Kosovskoj Mitrovici lociran univerzitet sa velikm brojem uvaženih profesora Aleksandar Vučić se nije setio da pozove nijednog od njih. Razlog što bi oni sigurno odbili da prihvate izdajnički Briselski sporazum koji gasi institucije srpske države na Kosovu i Metohiji.

Tokom dve godine naših pregovora u Beču nikada se nijedan član delegacije Beograda nije rukovao sa članovima delegacije iz Prištine. To ondašnja javnost dobro zna. A i mediji su o tome izveštavali. Nije bilo zajedničkih večera, zajedničkih konferenicija za štampu kako to sebi dozvoljava Aleksandar Vučić. Pregovore je vodio i njima predsedavao Marti Ahtisari uz apsolutno uvažavanje srpske delegacije. Žalbe koje smo čuli od Aleksandra Vučića i Marka Đurića da su u Briselu morali da leže i sede na tvrdim podlogama uz maltretiranje i šikaniranje je bilo nezamislivo za našu delegaciju koju su predvodili Vojislav Koštunica i Boris Tadić. Jednom prilikom, kada Marti Ahtisari nije hteo da mi da reč, navodno zbog provokativnih nastupa, Slobodan Samardžić i Leon Koen, šefovi naše delegacije, hitno su zatražili pauzu i ozbiljno zapretili da ćemo napustiti pregovore ako svi članovi delegacije nemaju ravnopravan tretman. Marti Ahtisari je popustio i dao mi reč.

Tokom pregovora je bilo i varnica i oštrih reči između delegacija ali nikome nije padalo na pamet da kuka i zapomaže zbog toga, kao što to radi Aleksandar Vučić.

U kasnijoj fazi razgovora u pregovore su bili uključeni i predstavnik SAD gospodin Frenk Vizner a na naš predlog i predstavnik Rusije gospodin Aleksandar Boca Harčenko. Ono što mora da istaknem jeste da na našu delegaciju nikada i niko nije vršio bilo kakve pritiske.. Makar meni nije poznato.

Rezultati tih pregovora su građanima Srbije dobro znani. Srpska delegacija je odbila tzv. Ahtisarijev plan iz razloga što on šteti našim državnim i nacionalnim interesima u južnoj srpskoj pokrajini. Skupšitina Republike Srbije je u potpunosti podržala odbijanje Ahtisarijevog plana. Glasali su protiv njega i Aleksandar Vučić, i Ivica Dačić, i DS, i SRS, i DSS. Jedino je politička grupacija poslanika okupljenih oko Čedomira Jovanovića bila uzdržana.

Aleksandar Vučić i Ivica Dačić su kasnije prihvatili i potpisali Briselski sporazum koji Srbima na KiM nudi mnogo manje od Ahtisarijevog plana. Koliko je on nepovoljan za Srbe vidi se danas, naročito posle ubistva Olivera Ivanvića, kada istragu vode isključivo separatističke vlasti iz Prištine. Aleksandar Vučić im je predao i sudstvo i policiju tako da Srbija nema više nikakvih državnih ingerencija na Kosovo i Metohiji. Jadikovke diktatorskog Vučićevog režima da se Srbija uključi u istragu oko ubistva samo pokazuju nemoć i očajanje.

Pre Briselskog sporazuma Aleksandar Vučić je tokom pregovora sa Prištinom zaokružio njenu državnost. Naime, na dva administrativna prelaza Jarinje i Brnjak, koje Priština nije kontrolisala, dozvolio je da ona instalira svoju graničnu policiju i dovede svoju carinu. Ustupak od strane Prištine je bio da će ona trideset posto od ubranih prihoda sa ova dva administrativna prelaza ustupiti opštinama na severu Kosova pošto one prethodno izađu na lokalne separatističke izbore i time prihvate samoproglašenu republiku Kosovo. Radi se o sumi koja se kreće između sedam i deset miliona evra. Ispada da je Aleksandar Vučić prodao južnu srpsku pokrajinu za ovu sumu. Danas kada Aleksandar Vučić želi da dođe na Kosovo i Metohiju mora da pita separatiste u Prištini. Tako izgleda nacionalna i državna politika Aleksandra Vučića, koja je direktno suprotna zvaničnom Ustavu Republike Srbije na koji je on položio zakletvu. A za sebe kaže da je bio najbolji student Pravnog fakulteta.

Što se mene lično tiče, mislim da sam na dostojan i častan način u Beču branio interese Srba sa Kosova i Metohije. Ni za milimetar nisam doprineo odvajanju Kosova od svoje matice, čak naprotiv, u godinama posle `99 godine sam dosta učinio da se ono približi Srbiji. Dolaskom Aleksandra Vučića na vlast 2012. godine sve rezultate koje smo postigli on je faktički poništio. Južna srpska pokrajina se udaljila od Srbije koracima od sedam milja.

Gledajući sa ove distance, ne bi bilo dobro da je u našoj delegaciji bio Aleksandar Vučić. Njegove izjave da se manastir Devič nalazi u Orahovcu, a jezero Gazivode u Srbici samo bi nasmejale separatiste, znajući da su to gluposti. Po takvoj predsednikovoj geografskoj odrednici ispada da voda iz Starog (Ibarskog) Kolašina mora da preskoči vrh Radopolje od 1750 metara na Mokroj Gori da bi se našla u opštini Srbica. Ovo kažem imajući u vidu da predsednik Republike voli da se šepuri svojim poznavanjem geografije Kosova i Metohije. U suštini je velika naznalica kada ovako nešto može da izjavi.

Što se tiče kečeta, svi oni koji me poznaju znaju da nije moj stil da se protiv političkih neistomišljenika služim prljavim trikovima. Ono što mislim to i kažem. Ali da se malo našalim, imao sam priliku da vidim u Zubinom Potoku bilbord Aleksandra Vučića sa kečetom na glavi. Moram da priznam da mu lepo stoji. Čak mnogo bolje nego Hašimu Tačiju. Možda stoga što su do pre nekog vremena preci Hašima Tačija bili i Srbi i pravoslavci.

(Autor je član Predsedništva Narodnog pokreta Srba sa Kosova i Metohije „Otadžbina“)