Otvoreno pismo sa Kosova Nikoliću, Dačiću i Vučiću

Poštovana gospodo predsedniče, premijeru i vicepremijeru,

Izvinite ako nemam prava da Vas tako nazivam, jer mi nije jasno da li sam ja sada kao stanovnik Peći pod Vašom ingerencijom, ili moram da slušam Hašima Tačija i one koji su mi poklali pola Metohije.

Ako sam pogrešio što sam Vas prisvojio i izabrao da slušam kao rukovodstvo ove države, molim Vas ostanite nemi i blefirajte i dalje svoj rascrkvljeni, razboženi, u pojam i stomak ubijeni narod kojim je lako vladati i donositi odluke u „njegovo ime“. Ovo obraćanje, u tom slučaju odmah pocepajte kao netačno adresirano.

U suprotnom, odgovorite mi na pitanja:

1. Da li su za mene zakoni i Ustav države Srbije i dalje važeći?

2. Na kojem izvoru da crpim nadu da ću prestati da budem izbeglica, raseljenik, pridošlica…

3. Kud da čergam sa pasošem u koji ste mi utisnuli žig „Koordinacione uprave“ što me izopštava iz vizne liberalizacije i stavlja me u rang potencijalnog talibana?

4. Kako svom dvogodišnjem sinu Petru da pogledam u oči ako me pita šta je zavičaj?

5. Kada moj Petar postane svestan sveta i sebe u njemu, kako da mu odgovorim na pitanja koje će postaviti tragajući za svojim nacionalnim, kulturnim i duhovnim identitetom, posle Vašeg pristanka na kapitulaciju u najdužem ratu u istoriji čovečanstva.

6. Sa čim ću ja pred Miloša kad mi oteste i zadnje štitove kojim su me branili: pravo na dostojanstvo, pravo na ponos, pravo na istrajnost i pravo na ljubav prema svojoj dosadašnjoj domovini? Ako mi sve to uzeste onim potpisom „preko koljena“, šta mi je ostalo za potomstvo šta da im ostavim? Čergu? Imate li ih za 260 hiljada prognanih i sve one srpske nevoljnike u logoru zvanom „republika Kosovo“ koji će nam se priključiti i koji su Vam više verovali?

7. Od čega ću da živim i kako da preživim ovu sramotu kojom mi oseniste lice?

8. Na kojem čardaku sada da gradim kuću, a da zemlju ne dodiruje? Moju zemlju mi ne daju, a čerga nije za Srbe!

9. Ako su prethodni stavovi i pitanja dio moje lične zablude, javno ću Vam se izvinuti, ali za takav samospoznajni sud ću prethodno čuti stavove Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog g. Irineja i Svetog Sinoda SPC, jer jedino još njima verujem i to neće promeniti puštanje „zaleđenih afera“ „slučajno“ tempiranih u tako značajnim danima po ceo rod.

I naravno, podsetiću Vas i Vaše službene arhive:

Zovem se Goran Ćetković, rođen sam u Peći gde mi je i sada zvanična adresa. Sa Kosmeta sam prvi put proteran od Vaše vlasti i Vašeg rektora Radivoja Papovića i njegove družbenice Branke Hil. Najznačajniji greh mi je bilo opoziciono promišljanje i nepristajanje na poganstva koje je pravila Vaša tadašnja vladavina. Učesnik sam tri rata na prostoru bivše Jugoslavije, ranjavan na Kosmetu, vanredno unapređen.

Preživeo sam, pa Vam to i javljam. Znam da nisam jedini, verujem u Boga i snagu svoga roda!

Neka Vam je sve prosto, ali kapitulacija je izdaja i dužan sam da se oglušim o poslušnost, sve i da ste ostali moja Vlada.

Izvinite ako sam Vam ikada poverovao i toga se stidim!

Nema predaje!