„Ne daj mi Bože da umrem, a da ne dočekam slobodno Kosovo“

Draga braćo i sestre,

Ne bavim se politikom. Ne pripadam ni jednoj stranci. Večeras sam ovde, jer osećam moralnu obavezu da, zajedno sa vama, dignem svoj glas protiv nasilja i izdaje, jer je krajnje vreme da svi izađemo iz svojih kabineta i udobnosti svojih stanova i da se tome suprotstavimo.

Svedoci smo strašnog albanskog terora nad srpskim stanovništvom na Kosovu i Metohiji, koji je potpomognut izdajničkom politikom srpskih vlasti u Beogradu. Najnoviji događaji neposredna su posledica pogubnih poteza Aleksandra Vučića. Dok je on u Beogradu organizovao svoj besmisleni kontramiting, nelegalne prištinske vlasti dovršile su oružanu okupaciju severa Kosova i Metohije. Tražeći od Srba bojkot izbora, na koje ih je prethodnih godina pozivao i tako gurnuo u institucije takozvanog Kosova, Vučić je omogućio Albancima da preuzmu političku vlast u četiri većinske srpske opštine. Pobunjene Srbe na Kosovu i Metohiji ponovo hapse, zatvaraju, premlaćuju, vređaju i ponižavaju, otimaju im imovinu. Umesto da ih zaštiti, srpska vlast ređa nove poraze, proglašavajući ih, naravno, pobedama.

I dok, s jedne strane, nasrću na žive ljude, Albanci (uz pomoć svojih gospodara), s druge strane, nasrću na srpsku prošlost i kulturu, a sve s istim ciljem – da Srbi nestanu, da se zatre njihov trag i da se potpuno ovlada njihovom iskonskom zemljom. Sve što nisu uništili ili oskrnavili u ranijim pogromima, oni otimaju širenjem grubih neistina. Čak i Visoke Dečane proglašavaju svojim kulturnim nasleđem, a sebe najstarijim stanovnicima Kosova i Metohije. Ali, i da nema nikakvih drugih dokaza o srpskom hiljadugodišnjem postojanju na ovim prostorima, dovoljno bi bilo to što gotovo svaka stopa kosovsko-metohijske zemlje – svaki potok, izvor, šumovit teren, golet, naseljno mesto – bilo Srbima bilo Albancima – nose srpsko ime. Naravno, govorim o imenima koja su nastala spontano, a ne po diktatu političara. Ta slika ne bi bila takva da su Albanci dolazili na pustu zemlju. Ova imena, kao i imena ljudi, zabeležena su i u srednjovekovnim srpskim crkvenim knjigama, a u tursko vreme i u turskim poreskim knjigama – tefterima, i nose isto svedočanstvo – da je starinačko stanovništvo srpsko, da su Kosovo i Metohija srpska zemlja.

Nisu Kosovo i Metohija prvi put okupirani, ali Kosovo i Metohija nikada do sada nisu našom voljom predati. Srpski narod i srpska kultura na Kosovu i Metohiji odolevali su vekovima bezakonju. Trovekovne mučne i nevoljne srpske seobe nisu potpuno opustošile ove krajeve. Novi pogromi imali su karakter i razmere satiranja. Nikada u istoriji ovde nije bilo manje Srba.

Ne dozvolimo da naša generacija bude upamćena po sramoti da je svesrpska otadžbina – Kosovo i Metohija, očišćena od Srba. Ne dopustimo da budemo oni čija je vlast predala Kosovo i Metohiju.

Moramo znati i da se ovim ne brane samo Kosovo i Metohija, već i južna Srbija, i Republika Srpska, i Vojvodina, i Beograd

Ugledajmo se na one koji su nas vodili krajem 19. i početkom 20. veka, koji su, za razliku od današnjih vlastodržaca, imali nacionalni program i koji su svojom mudrom politikom oslobodili Kosovo i Metohiju, u situaciji koja sigurno nije bila lakša nego sadašnja.

Moramo znati i da se ovim ne brane samo Kosovo i Metohija, već i južna Srbija, i Republika Srpska, i Vojvodina, i Beograd.

Setimo se stare molitve srpskih vojnika koja se završaval rečima: „Ne daj mi Bože da umrem, a da ne osvetim Kosovo“. Ja ću svoje obraćanje završiti rečima: „Ne daj mi Bože da umrem, a da ne dočekam slobodno Kosovo“.

(Govor Rade Stijović na protestu „STOP nasilju nad Srbima na KiM, STOP NATO vežbama u Srbiji“, na Vidovdan, 28. juna 2023, ispred Crkve Svetog Marka u Beogradu)

 Videti još:

Đorđe Vukadinović: Na Kosovu i na Vidovdan se najbolje vidi sva pogubnost politike Vučićeve vlasti

Časlav Koprivica: Vidovdanska zublja nad ponorom Sveizdaje