Kosovo – breme prošlosti ili karta za budućnost

Druga godišnjica samoproglašene Kosovske nezavisnosti u čitavoj Srbiji je protekla u znaku nevoljnog podsećanja na ovaj traumatičan događaj, koji je predstavljao dugo i temeljno pripremanu kulminaciju procesa brutalnog otuđenja onoga što je bez sumnje vekovima činilo esenciju našeg nacionalnog bića. Iako se nekome na prvi pogled možda može učiniti sasvim suvišnim podsećanje na ulogu i značaj Kosova, i kao fizičkog i kao metafizičkog prostora, u vremenu u kome se sve dovodi u sumnju i stavlja pod znak pitanja, retki su oni koji svakodnevno žive noseći u sebi svest o tome šta je to što Kosovo čini korenom oko koga je ispletena sva naša istorija i naša sudbina i pre i posle Kosova. Još su ređi oni koji su u stanju da makar u sebi prizovu i materijalizuju kosovsku etiku, taj nepisani srpski Talmud, i da onda tom etikom i jasnom vizijom vođeni,  vode (ili agituju za) konzistentnu državnu i nacionalnu politiku po ovom pitanju. Jer, kada imate ideju, organizovano društvo koje je oko nje okupljeno, može prilično lako da, čak i u najsloženijim uslovima, angažujući svoje intelektualne i materijalne potencijale sintetiše politiku koja stremi ostvarivanju ciljeva formulisanih u ideji.

Nasuprot tome, u odsustvu jasne ideje svaka politika ubrzo postaje bujica fraza lišenih smisla i preko potrebne pokretačke energije. Naša stvarnost je nažalost takva da smo prevalili više od polovine puta koji vodi od politike ideje do politike besimisla. Kosovska politika Srbije (svih nas – i vlasti i opozicije, intelektualne, kulturne i čini se nažalost jednim delom i duhovne elite) danas nije inspirisana samim Kosovom u svoj širini i sveobuhvatnosti njegovog značenja. Ona kao da zapravo nije inspirisana ničim, sem brutalno teškim i nepovoljnim stanjem na terenu, smanjenom specifičnom težinom Srbije u međunarodnoj zajednici i poslovično lošim socijalnim i ekonomskim prilikama u zemlji, koje se od kako generacija kojoj pripadam pamti, nalaze na silaznoj putanji. Razumljivo je u potpunosti to da su za društvo koje se nalazi u ovom stadijumu devolucije, apatija, rezigniranost i osećaj nemoći postali svakidašnja lozinka i građana i političkih elita kada je reč o Kosovu i Metohiji. Briga za svakodnevno preživljavanje i ponajviše brižljivo pothranjivan opšti osećaj bespomoćnosti i nemoći učinili su da gotovo zamre i svaka debata o tome kako pristupiti rešavanju ovog suštinski važnog pitanja.

Vlast u Beogradu je svojim dosadašnjim držanjem pokazala da kosovsko pitanje doživljava kao latentnu omču oko vrata, i univerzalni alibi za nečinjenje našla je u činjenici da je čitav problem (kao da je to zaista moguće) u celosti prenet na teren diplomatije i međunarodnog prava. Niko razuman ne spori da su kada je spoljna politika u pitanju diplomatski i pravni način traženja povoljnog rešenja najefikasnija i najcelishodnija sredstva koja nam stoje na raspolaganju. Takođe je evidentno da su određeni, makar i stidljivi koraci (imajući u vidu sve specifičnosti našeg trenutnog položaja) u tom pravcu i preduzimani. Nije, međutim, potrebno biti previše pronicljiv da bi se primetilo da politici Beograda u potpunosti nedostaje ona druga, vitalno značajna strana koja podrazumeva angažovanje najširih društvenih potencijala kako bi se na miroljubiv ali istrajan, mudar, kreativan i dobro osmišljen način situacija na terenu, našim radom, usmeravala u po naše interese povoljnijem pravcu. Pravcu koji bi prevashodno podrazumevao daleko aktivniji pristup osnaživanju zajednica u kojima žive naši sunarodnici, ali i drugi koji se i dalje osećaju našim zemljacima (ima ih!) na području Kosova i Metohije.

Jedna od retkih pozitivnih tekovina kontrolisane marginalizacije Kosovskog problema koja je na delu u našem društvu je ta što je on prestao da bude poligon za obračune dnevne politike, čime nam je pružena prilika da hladne glave, smanjenim tonom i bez pritiska kreatora javnog mnjenja razmenjujemo mišljenja o načinima za ostvarivanje naših interesa. Sadašnja naša politika u svom unutrašnjem segmentu, s obzirom na ukupne prilike, jeste razumljiva, ali treba to otvoreno reći - nikako ne i dobra i nikako ne i jedina moguća. Naprotiv. Pre bi se reklo da je neaktivnost i nedovoljna zainteresovanost za životne probleme naših sugrađana na KiM i interno raseljenih lica, jedina nemoguća politika, iz perspektive deklarativno proklamovane borbe za dugoročno ostvarenje naših interesa.

Dve godine od samoproglašene nezavisnosti i deset godina od okončanja ratnih dejstava jesu trenutak da svedemo bilans i da sebi, i naročito onima koji su za to prvenstveno odgovorni postavimo ne baš preterano prijatno pitanje kuda to ide, i još više, šta to u praksi, na terenu postiže naša kosovska politika? Bolno je očigledno da je za sve ovo vreme inicijativa na terenu gotovo u potpunosti prepuštena drugoj strani. Dugi niz godina naše delovanje svedeno je na nesistematsko reagovanje na poteze druge strane, koje po prirodi stvari ima više nego ograničene domete. Nastupajući mlako, u odsustvu jasne ideje i bez šireg plana uveli smo sebe, a da to od nas niko nije očekivao ni tražio, u spiralu stalnog uzmicanja i povratne apatizacije. Moramo biti potpuno svesni da se na donjem kraju te spirale,  bez obzira na sve naše napore na međunarodnom planu (i podršku po ovom pitanju pojedinih zemalja kojima smo zbog toga duboko zahvalni) nalazi nezavisna i međunarodno priznata Republika Kosova.  To je ishod koji nikada, ne samo činjenjem već ni propuštanjem činjenja ne smemo prihvatiti. Jedino što stoji između nas i ambisa u koji bi se sunovratili naši nacionalni interesi ukoliko bi se ovakva tvorevina osnažila i konvalidirala, tokom vremena, jeste naš narod koji i danas u nemogućim uslovima opstaje na Kosovu i Metohiji ali i ništa manje značajno - stepen naše odlučnosti da aktivno i opipljivo radimo u njegovu korist.

Naša dosadašnja nedovoljna aktivnost je, treba i to otvoreno reći,  velikim delom - naš sopstveni izbor. Interes velikih sila koje su inspirisale i podržale secesiju usmeren je u pravcu promovisanja kosovske državnosti, sa isključivom idejom da takva para državna tvorevina igra svoju, njihovim interesima upodobljenu, ulogu u političkoj i bezbednosnoj arhitekturi regiona. Ovaj njihov cilj nije do samog kraja podudaran sa ciljem albanskih ekstremista, koji pored svega navedenog žele i da unište ili proteraju preostalo srpsko stanovništvo i uklone sve tragove našeg postojanja na tom našem iskonskom prostoru. Sponzori nezavisnosti preuzeli su na sebe obavezu jemčenu brojnim dokumentima i pravosnažnim sporazumima (stoji argument slabosti i jalovosti međunarodnog prava ali su ovakvi akti ipak odraz politike) da omoguće opstanak i povratak Srba i drugih nealbanaca na prostoru KiM, a njihova javna mnjenja bez obzira na sve spinove prilično su alergična na scene masovnih ubistava i rušenja verskih objekata, i to čak i onih koji predstavljaju svetsku baštinu UNESKO-a.

Morali bismo na daleko aktivniji, ali i praktičniji i pragmatičniji način, da koristimo upravo taj tragično uzak, ali ipak postojeći manevarski prostor, koji nam je ostavljen za naše postojanje na području Kosova i Metohije. Koliko god Kosovo po mnogo čemu zaista bilo slučaj sui generis (naravno ne u onom smislu u kojem to vole da ističu zagovornici nezavisnosti) pregršt je primera zamrznutih konflikata iz kojih možemo izvlačiti pouke, crpsti ideje i napajati se inspiracijom.

Trebalo bi na primer, da nas zastidi činjenica da vlada Azerbejdžana još od sredine devedesetih vodi politiku koja će joj omogućiti da se, čim se za to pregovorima stvore uslovi, kompletno iseljeno azersko stanovništvo vrati na područje Nagorno Karabaha. Umesto da interno raseljeno azersko stanovništvo prepusti trajnom utapanju i naturalizaciji u ionako siromašna sela i gradove ostatka Azerbejdžana, vlada u Bakuu je znajući od kolikog će značaja to dugoročno biti za njenu poziciju, odlučila da za proterane, duž granice formira naselja koja po strukturi stanovništva odogovaraju naseljima u Nagorno Karabahu iz kojih raseljeni dolaze. U ovim naseljima čuvaju se i neguju lokalni duh i kultura, a njihovi stanovnici zaista su spremni da se po sticanju uslova vrate u svoje originalne sredine. Treba dodati i to da Azerbejdžan ima daleko manje povoljnu poziciju od Srbije kada su u pitanju formalne garancije povratka interno raseljenog stanovništva. Iz prespektive kosovskog problema mogućnosti za pristup po uzoru na navedeni primer davno su iscrpljene, možda zbog toga i samo poređenje na prvi pogled deluje utopistički. Ali navedeni primer više nego jasno pokazuje koliko daleko su države koje su se našle u za svako društvo retko traumatičnoj situaciji dužne da odu, da bi se na plodotvoran način suočile sa situacijom.

Država Izrael, u eri svog nastanka, kada su se sve velike sile, britanski kolonizatori i celokupno arapsko stanovništvo, ne ustežući se i od brutalnog nasilja, energično protivili povratku jevreja, večita je inspiracija za one koji teže povratku na svoju zavetnu zemlju. Ministarstvo za Kosovo i Metohiju moralo bi da bude sponzor ne jednog naučnog rada koji se tiče Kibuca, Mošava, i drugih do perfekcije dovedenih oblika jevrejskih naselja koja su, minuciozno vodeći računa o svim detaljima, stvorena sa samo jednim ciljem – omogućiti opstanak naroda u potpuno neprijateljskom okruženju.

 Ministarstvo za Kosovo i Metohiju moralo bi, ako nam je do ovog vitalnog pitanja zaista stalo, da zapravo bude najsavremeniji organ državne uprave. Umesto jalovog rezervoara za partijske kadrove ono bi moralo biti košnica kreativne energije i izvor neprestane aktivnosti, koja bi zaista opravdala i njegovo postojanje i ne mala sredstva koja se u vezi sa tim izdvajaju. Da je makar i jednim promilom ovako ne bi se desilo da našeg ministra policija privremenih institucija poniženog vraća do administrativne linije, a da je pri tom to posledica činjenice da uopšte nije iskorišćeno pravo predviđeno sporazumom Čović-Hakerup, da se članovi Koordinacionog centra za KiM (dakle i oni članovi koji su zvaničnici Srbije) mogu kretati slobodno po teritoriji Kosmeta.

Neće biti ni da su za to što je u Sirinićkoj župi, na čistim padinama Brezovice i Šar planine izumrlo stočarstvo krivi samo Albanci i međunarodna zajednica. Neće biti da su za nepravilno i necelishodno trošenje novca na Kosmetu, kako pokušava da nam se predstavi, krivi samo ljudi koji tamo žive. Zar je moguće da smo u eri borbe ideja i informacija Radio Televiziju Priština plaćali da ne radi ništa, i onda je ugasili? O čemu to govori? Namera ovog teksta nije da kritikuje, već da podstakne unutar srpski dijalog.

Profesor Rafael Izraeli, jedno od najvećih imena Hibru Univerziteta u Jerusalimu, inače vatreni protivnik kosovske nezavisnosti, jednom prilikom mi je rekao: „Nije mi jasan vaš nedostatak samopouzdanja. Kroz istoriju ste bili suočeni i sa većim iskušenjima od današnjih iz kojih ste uspešno izlazili urezujući nova iskustva u kolektivno pamćenje. Tada ste uspevali jer ste znali šta želite, i niste se bojali da želite i više nego što mislite da je u datom trenutku moguće. Kosovo neće biti vaše ako samo mašete praznim papirima, zastavama i organizujete mitinge. Biće vaše onda kada o njemu budete ćutali, ali ga osećali i na njegovom povratku predano radili, i ako vam je zaista tako stalo, na njemu i živeli. Kosovo će na dugi rok imati onaj kome je više stalo.“ Dugo nakon toga su mi u ušima odzvanjale ove reči profesora Izraelija, koji je upravo tih dana bio gost međunarodne studentske i naučne konferencije o statusu KiM na Pravnom fakultetu u Beogradu, u čijoj sam organizciji zajedno sa nekolicinom kolega učestvovao.  

I zaista, kao i uvek do sada kroz srpsku istoriju, Kosovo ostaje vododelnica od koje vode dva puta. Jedan koji podrazumeva transgeneracijski projekat koji nalaže da u narednim godinama i decenijama probudimo kreativnu energiju koja se krije u kolektivnom umu svakog (a pogotovo našeg, istorijskim izazovima i iskušenjima namučenog) naroda. Da u različitosti okupljeni, oko tog poštovanja vrednog cilja, nastavimo da postojimo i na Kosovu i izvan njega, gradeći sebe iznova kao kolektivitet na svakom poslu koji u vezi sa tim preduzmemo. Drugi put podrazumeva zatiranje konstitutivnog mita oko kojeg je naš narod vekovima bio okupljen sa nesagledivim dugoročnim efektima na društvenu koheziju, koji se samo mogu ogledati u daljoj razgradnji i osipanju. Jer, konstitutivni mit istorijski zrelog naroda zaista ne može biti narušen otimanjem teritorije, ali ako bez njega ostanemo tako što ćemo ga sami odbaciti, ni nama ni budućim generacijama neće biti moguće da damo odgovor na pitanje šta je to što čini vezivno tkivo naše nacije. Na nama je, kao i obično, da odaberemo kom ćemo se carstvu privoleti.