Kosovo za vize i kilo salame

Kad ste poslednji put čuli bilo koga od ljudi koji vode Srbiju (ili se spremaju da je vode), da jasno i glasno kaže da Kosovo i dalje smatra neotuđivim delom Srbije? Tako nešto više ne smeju ni da pomisle, a kamoli da izgovore. Kosovo je postalo: problem koji treba rešiti, kamen spoticanja na putu ka EU, obaveza prema Srbima koji tamo žive, preduslov bolje regionalne saradnje, itd., itd. Sve, samo ne deo otadžbine, na čiji ustav su se zakleli, i to neki jednom, a neki više puta.

Ali, šta je to otadžbina? Za jednog političara, koji ne može da spava od silne brige da se Srbima na Kosovu omogući bolji standard života (a oni sami to neće pa neće), otadžbina se očigledno ogleda u latinskoj izreci ‘’tamo gde mi je dobro, tamo mi je domovina’’. Za drugog političara, koji je u ‘’nacionalnom’’ zanosu govorio da će odseći ruku do lakata svakom ko podigne zelenu zastavu u Sandžaku (nije mi se sviđao tad, a još manje sad), Kosovo je postalo parče zemlje oko kojeg se nije vredno sukobljavati (potrudite se, pa razloge za tu promenu dokučite sami).

Opravdanja za svoje stavove imaju na pretek. Na primer, što da se zameramo međunarodnoj zajednici trudeći se da zadržimo Kosovo, kad ćemo ionako i mi i oni jednog dana biti zajedno u EU, u zajedničkoj državi bez granica? To je, inače, kosovska varijanta originalne verzije koju je svojevremeno, povodom autonomaških težnji u Vojvodini, lansirao Milan Panić. Ta glupavo-tupava teorija se lako ruši kontrapitanjem: Ako je zaista tako, ako je svejedno, a zašto se onda druga strana iz petnih žila bori da bude nezavisna? Zašto su kosovski Albanci proživeli silne patnje, kroz koje je nesumnjivo prošao običan narod, ako je svejedno? Možda zato što nisu, kao mi, imali dubokoumne intelektualce, da im to lepo objasne.

Najšire prihvaćeno objašnjenje je, ipak, ono kako je Kosovo izgubio još Milošević, pa oni tu više ništa ne mogu, i pored svoje intelektualno-patriotske superiornosti. Eto, oni se mnogo trude, ali je ta stvar već svršena. Ali, zašto je, ako je Kosovo već izgubljeno, utrošena (a, troši se i dalje) tolika silna energija za pritiske na Srbiju od strane ino-zagovornika nezavisnosti? Što bi se bilo ko bavio nečim što je odavno završeno?

Kosovo nije izgubio Milošević. Od prvog dana vladavine bio sam njegov politički protivnik. Ovu državu je vodio na poguban način (put u pakao popločan dobrim namerama). Bio je neviđeni kabadahija, pio viski i inatio se sa celim svetom u moje i Vaše ime, ekonomski uništio građane projektom piramidalnih banaka, uveo nas u ratove u kojima Srbija uglavnom, po njemu, nije ni učestvovala, ali on nije izgubio Kosovo! Bilo je u njemu nečega (opet morate sami zaključiti šta to) pa je na jednoj sednici Vlade za vreme bombardovanja u oči rekao i danas aktivnom političaru: Ti bi trebao da znaš šta će biti sa čovekom koji preda Kosovo, njegovo ime će zauvek po zlu biti pominjano u srpskom narodu.

Proces gubitka Kosova kulminira posle Petog oktobra. Kada nas tokom tog revolucionarnog oktobra tzv. Zapad tapše po ramenu i iskreno čestita pravim borcima za demokratiju, mi ih nismo zamolili da nas nagrade time što će nam pomoći da ostvarimo punu autonomiju Kosova u okviru države Srbije. Neee! Mi smo se raspravljali o raspodeli fotelja u vladi i upravnim odborima. Pokojni Zoran je, da bi uopšte formirao prvu vladu, morao čelnike DOS-a da ekspresno proizvede u eksperte i imenuje ministrima, a njihove raznorazne miljenike, nesposobne da čuvaju ni tri nacrtane ovce, top menadžerima državnih institucija i društvenih preduzeća. Koga je bilo briga za Kosovo?

Sve se svelo na jednu jedinu parolu ‘’Nije sad vreme da rešavamo Kosovo’’. Mesecima i godinama potom, naši su nama samo to govorili. Nije vreme, pa nije vreme. Je li danas došlo to vreme? Danas, kada gubimo čak i onu malu zvezdicu koja pored imena države Kosovo upućuje na dodatnu fusnotu. Na fusnotu malim slovima, koju je neviđenom ličnom beskompromisnošću izborio naš veliki pregovarač, sa svojim, još većim, domaćim nalogodavcima? Danas, kad narod izmučen svakodnevnim brigama o egzistenciji odmahuje rukom na sam pomen ove srpske pokrajine?

Kosovo je izgubljeno tek kada ga se njegova deca odreknu. Kada u manjini ostanu oni koji nisu spremni da ga prodaju za bezvezni bezvizni režim, za kilo salame više ili brendirane patike proizvedene u Kini (doduše, neki pojedinci i za malo više od gore navedenog). A, ako smo mi, koji nismo spremni da prodamo Kosovo, već postali manjina, onda srpski političari odmah moraju da prestanu da tu manjinu vređaju pričama kako nikad neće priznati nezavisnost Kosova, pogotovo što, za ime boga, to od njih niko decidirano ne traži! Jer, u suprotnom, može se dogoditi da protiv njih neko iz Srbije podigne tužbu pred sudom u Strazburu, a na osnovu Zakona o zaštiti manjinskih grupa. Ima pravde na ovome svetu, zar ne?