Kosovo: Neevropski odgovor na evropski problem

Sažetak: U radu se polazi od teze da je odnos EU prema raspadu Jugoslavije, a posebno prema kosovskom zapletu u velikoj meri suspendovao principe na kojima se ona sama uzdigla i koje je promovisala. Na taj način razgradila je mirovni konsenzus, kao i konsenzus o nenasilnom menjanju granica, čime je doprinela uspostavljanju vladavine nad pravom, rehabilitovanju sile i širenju konfuzije i haosa. Razloge za posezanjem za neevropske odgovore EU autor nalazi u njenim hegemonskim aspiracijama, potrebi unutrašnjeg disciplinovanja i pacifikacije Srbije. Autor se na kraju osvrće na protivrečnosti realizma koji ne izvodi do kraja konsekvence svog pragmatizma.

Ključne reči: EU, Srbija, Kosovo, međunarodno pravo, mirovni konsenzus, realizam, iluzije, sila.

Uvod

Interakcija unutrašnjih i spoljnih aktera u nasilnom raspadu Jugoslavije, NATO bombardovanje Srbije i priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije od SAD i ključnih članica EU predstavljaju dalekosežna poglavlja u evoluciji međunarodnog poretka, tj. eroziji suvereniteta (posebno slabih) nacionalnih država, relativizaciji međunarodnog prava, inaugurisanju novog načina ratovanja i uspostavljanju hegemonije koja teži sveopštoj suprematiji. Posledice svakog od poglavlja sabrale su se u jačanju logike (pravne) proizvoljnosti, pretpostavci haosa i nasilja u globalnom okviru. EU je u toj evoluciji, pored SAD, predstavljala ključnog aktera koji je u svakom od poglavlja deo načela na kojima se sama uzdigla napustila, izneverila, “kreativno tumačila”. Izgrađujući nove institucionalne aranžmane koji su produbili unutrašnje integrativne procese, šireći svoje članstvo, dakle napredujući kao uspešna regionalna zajednica, EU je istovremeno na tlu Balkana iznova nametala neevropske odgovore i rešenja. Priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije predstavlja jedan takav neevropski odgovor. Da bismo ukazali na bar deo širih implikacija te nedoslednosti, mi ćemo se kroz tri fragmenta osvrnuti na mirovni konsenzus, fatalne iluzije evropske elite i domašaj realističkog pristupa.

1. Kraj mirovnog konsenzusa

Nakon pogubnog iskustva Drugog svetskog rata, ključne evropske zemlje postigle su konsenzus u pogledu potrebe da se ukloni svaka mogućnost ponovnog ratovanja na evropskom tlu. Rešenost da se obezbede čvrste ekonomske i političke pretpostavke trajnog mira iznedrila je i projekat integracije. I doista, EZ/EU je obezbedila svojim članicama pola stoleća mira, šireći stabilnost i demokratiju vlastitom ekspanzijom. (1) Sve do pogubnog iskustva u rešavanju sukoba na Balkanu, ona je potvrđivala svoju posvećenost i sposobnost da se razvija kao mirovni projekat, kao civilna sila koja stavlja naglasak na prevenciju i zalaže se za rešavanje sukoba dopiranjem do njegovih dubinskih uzroka – ekstremnog siromaštva, političke, ekonomske i kulturne nejednakosti, izostanka demokratskih struktura.

Mirovni konsenzus je trajao do kraja hladnog rata. (2) A zatim je usledio nasilan raspad Jugoslavije i vojna intervencija NATO protiv tadašnje državne zajednice Srbije i Crne Gore. Uprkos svim pokušajima da se deevropeizuje balkanski prostor, rat na prostoru bivše Jugoslavije je evropski rat jer se dogodio na tlu Evrope, a ne u nekakvom geografskom, civilizacijskom vakuumu. On je evropski ne samo svojom geografskom lociranošću već i svojim karakterom. Evropa je zbog svojih unutrašnjih interesa i odnosa snaga ostavila po strani svoj razuđeni instrumentarij prevencije i svojom nekoherentnom i nedoslednom politikom, kršenjem međunarodnog prava (Povelje UN, Završnog akta iz Helsinkija), nametanjem rešenja, učešćem u nelegalnom NATO bombardovanju sudelovala u nasilju, izgovarajući ponovo reči iz prošlosti: „Divljaci poštuju samo golu silu“. Nasilan raspad Jugoslavije, kao i nelegalna vojna intervencija NATO protiv Srbije dokazuju da je prestalo dejstvo „antiratne vakcine“, da je Evropa preinačila svoj posleratni konsenzus, uspostavljajući vezu između svoje prošlosti i izgradnje novog globalnog poretka moći. „Reinterpretirajući“ pretpostavke svog mirovnog projekta, EU je sudbinski uticala na ishode jugoslovenske krize i kosovskog zapleta, ali i na prirodu posthladnoratovskog poretka.

a. Način na koji je učestvovala u rešavanju jugoslovenske drame uključivao je niz dalekosežnih presedana koji su proširili polje proizvoljnosti i uveli „unilateralni legalizam“ na velika vrata međunarodne politike.

b. NATO bombardovanjem SCG na pomolu novog veka izvršen je, kako kaže P. Virilio, „globalistički puč“. (3) Međutim, intervencija ne predstavlja samo teško ogrešenje o međunarodno pravo, nego i upečatljivu demonstraciju novog oblika ratovanja koji podrazumeva razorna oružana dejstva sa velike udaljenosti, civilnu populaciju kao glavnu metu i pogubne dugoročne posledice po zdravlje ljudi i prirodnu sredinu. Članice EU su sudelovale u nelegalnoj vojnoj intervenciji koja nije samo dodatno narušila evropski mirovni projekat, već je potakla novu rundu trke u naoružanju u svetu, (4) dala podsticaj novom intervencionizmu.

c. Priznanje nezavisnosti Kosova je samo nastavak započete spirale nasilja drugim sredstvima, definitivni iskaz o suštinskoj svrsi NATO bombardovanja (nasilna dekompozicija jedne suverene evropske države), kao i o domašaju ustoličavanja „užasavajuće proizvoljnosti“.

d. Činjenica da se na kraju 20. veka, kao i na njegovom početku, ponovo ratovalo na evropskom tlu, činjenica da se iznova nasilno menjaju granice i oduzima deo teritorije suverenoj državi bez njene saglasnosti, predstavlja poraz evropskog mirovnog projekta i vladavine prava, tj. početak kraja demokratske forme globalizacije. Ukoliko je to tačno, kapaciteti EU za evropske odgovore na nove izazove i dalje će se sužavati.

2. Fatalne iluzije

Sudbinu pojedinačnih društava, kao i sveta u celini, umnogome su odredile fatalne iluzije lokalnih i globalnih elita, naročito kada su bile u pitanju odluke o ratovima i intervencijama. Među učinke fatalnih iluzija svetski ratovi, a posebno Drugi svetski rat, zauzimaju posebno mesto. Čuveni američki istoričar Gejbrijel Kolko je uverljivo prikazao kako su u prošlom veku upravo fatalne iluzije i nezasnovana očekivanja evropskih elita doveli do dva svetska rata koja su duboko unesrećila Evropu i svet. Analizirajući posebno elite koje su se opredelile da vode Drugi svetski rat, on otkriva njihovo „endemsko slepilo“ kada je realnost u pitanju, tj. sklonost ka pristrasnoj percepciji koja se više rukovodila načelom „pogodnosti nego preciznosti“. Zbog toga je elita moći po pravilu sistematski eliminisala iz svog vidokruga svaki disidentski glas koji bi mogao da dovede u pitanje njene „najdraže pristrasnosti“, a samim tim i umanjivala vlastitu analitičku sposobnost. Tadašnja evropska elita je pokazala potpuno pomanjkanje sposobnosti da predvidi ne samo spoljne posledice svojih odluka već i njihovu unutrašnju socijalnu cenu, često nošena umišljenim mesijanstvom i nerealnim očekivanjem da će se ratovi voditi upravo onako kako su njeni pripadnici zamislili, saglasno njihovim strategijama i prioritetima. U skladu s tim, sve strane su procenjivale da će Drugi svetski rat trajati nekoliko meseci. Objašnjenje za endemsko slepilo elite, za njen nemaran odnos prema činjenicama, Kolko je potražio u „obavezujućem konsenzusu“, tj. u tipu socijalizacije koji proizvodi bezobzirne karijeriste – vojskovođe, političare, diplomate, savetnike, koji će se zarad očuvanja vlastitog privilegovanog položaja i daljeg napredovanja na lestvici moći oglušiti o sve nepodobne činjenice i povesti naciju u rat.

Pominjemo Kolka i deo njegovih na empiriji utemeljenih nalaza zato što nam se čini da sudbinu srpske države (kao i sveta) u ovom trenutku određuju fatalne iluzije današnjih moćnika. Uprkos tome što se nalazimo u informatičkom dobu, što su sateliti, optički kablovi, kompjuteri, itd. uvećali sposobnosti utvrđivanja istine, prikupljanje pouzdanih podataka sa terena, donošenje racionalnih odluka, činjenice i na njima zasnovani argumenti i dalje gube bitku sa „ugodnim pristrasnostima“, unapred smišljenim (geo)političkim nakanama, beskrupuloznim samointeresom i ambicijama karijerista. Pokazalo se da činjenice mogu da izgube bitku sa unapred donetim odlukama čak i kada je reč o verodostojnim podacima koje su prikupile civilne i vojne obaveštajne službe, think-tankovi, ili istraživački instituti samih vlada. Američka intervencija u Iraku je jedan takav primer. Intervencija se obrazlagala serijom lažnih argumenata, za koje ni inspektori UN ni agenti CIA nisu mogli da pruže potvrdu, naprotiv, njihovi nalazi na terenu su ih opovrgavali. Istovremeno, donosioci odluke o intervenciji su procenili da će ona da bude brza i efikasna i da će ih Iračani dočekati kao oslobodioce i posuti cvećem. Rasplet intervencije je pokazao punu meru tragičnosti nerealnih procena, tj. arogancije moći koja se uzdala da posledice nasilja nad realnošću može lako da kontroliše i obuzda. Fatalna iluzija je skončala u višegodišnjem građanskom ratu u Iraku kome se ne vidi kraj, u okupacionom živom pesku za američke snage čije žrtve rastu. Pogrešne procene prisutne su i u slučaju intervencije u Avganistanu. Umesto uspostavljanja kontrole nad čitavom zemljom, zadavanja odlučujućeg udarca talibanima i terorizmu, stvaranju realnih pretpostavki za razvoj i demokratizaciju, zemlja se nalazi u podjednako tragičnom građanskom ratu kao i Irak, samo što nije izložena istovetnoj medijskoj pažnji.

Odnos EU i SAD prema nezavisnosti Kosova i Metohiji je potvrda da se smelost neodgovornosti proširuje. Evropi preti opasnost da još jednom ponese ogromnu istorijsku odgovornost ukoliko se odluči da umesto racionalnih argumenata sledi fatalne iluzije i doprinese globalnom haosu, jer kosovsko pitanje nije lokalnog karaktera.

O kojima fatalnim iluzijama je reč? Iluzija je da dekonstrukcija konsenzusa nastalog nakon Drugog svetskog rata u pogledu nenarušivosti državnih granica neće ozbiljno zaljuljati temelje postojećeg poretka. Iluzija je da će nezavisnost Kosova doneti stabilnost regionu, da će se suspenzija međunarodnog prava ograničiti na Kosovo, da neće pokrenuti talas nasilnih secesija širom sveta. Tenzije od Makedonije preko Gruzije do Tibeta potvrđuju iluzornost ovakvih očekivanja. Iluzija je da EU može bezbolno da ignoriše podatke i izveštaje svojih vlastitih obaveštajnih službi i agencija (pojedini izveštaji su procurili u javnost) koji govore o katastrofalnom stanju na (kosovskom) terenu i da na simuliranom, nepostojećem temelju podigne zgradu nove evropske demokratske države. Iluzija je da Srbija može podneti nametnuto rešenje, zasnovano na uverenju da „je sve moguće“, bez novih turbulencija – što i potvrđuje novostvorena politička kriza. Iluzija je da EU može bez urušavanja vlastitih sposobnosti racionalne refleksije da masovno gaji činovnike, diplomate, zvaničnike koji privatno po kuloarima govore jedno kada je Kosovo u pitanju, pokazujući svest o realnosti, a javno drugo, tj. koji slede „zadati konsenzus“, praveći se da ne znaju ono što znaju u bezobzirnoj trci za karijerama, kao što je i iluzija da će iznuđeno evropsko jedinstvo doneti istinsko produbljivanje evropske zajednice.

U slučaju Kosova, Evropi se ponovo pružila mogućnost da, nakon fijaska u rešavanju jugoslovenske krize, pokaže da ipak poseduje evropski odgovor na evropsku krizu, a on bi podrazumevao: privrženost poukama koje je ratovanje na njenom tlu iznedrilo (obavezu pamćenja), poštovanje vlastitih zaveta da će produbljujući svoje integrativne procese i šireći svoje globalno prisustvo poštovati Povelju UN i Završni akt iz Helsinkija, realističku dijagnozu umesto nasilja nad činjenicama, i ulaganje dugoročnog strpljenja u pomirenje i pregovaranje umesto u simuliranje i nametanje rešenja – priznavanja nezavisnosti mimo Rezolucije 1244 i međunarodno-pravnih normi. Međutim, elita EU je umesto svega toga još jednom izabrala neevropski odgovor za kosovski problem i time preuzela ogromnu odgovornost za sve posledice koje su unapred očigledne, a koje se fatalno ignorišu. Nama preostaje da se pitamo zašto je EU odabrala neevropski odgovor na evropsku krizu.

Jedno objašnjenje leži u navodnom ogromnom američkom pritisku, koji je mogao da bude tim veći jer je zaplet na Kosovu ponovo pokazao da EU nije sposobna da sama rešava konflikte na svom tlu. Uprkos ekspanziji i porastu njene moći, ona je, navodno, još uvek u poziciji da više sledi rešenja SAD nego da samostalno kreira politiku koja bi bila u saglasnosti sa njenim vlastitim principima integracije, širenja demokratije i mira. Međutim, ovaj argument nije u potpunosti uverljiv, prvo zato što je i u američkoj administraciji postojala podela, dakle i jedno krilo koje se, recimo istupanjem bivšeg američkog ambasadora Boltona, protivilo kosovskoj nezavisnosti. EU je dakle mogla da ima i unutar američke administracije saveznika za principijelniju poziciju ukoliko je želela da je zastupa i pojača. Drugo, on je neuverljiv zato što EU nije nevoljno već svesrdno podržavala zvanični američki pristup kosovskom problemu, svesno kreirajući prostor nestabilnosti na vlastitom tlu suprotno svojim temeljnim načelima i poništavanjem (pritiscima) unutrašnjih disonantnih glasova (doduše, ne svih) u ime lažnog jedinstva. Da li to upućuje na zaključak da je odnos prema suverenitetu Srbije izraz savezništva EU/SAD u širenju proizvoljnosti kao načinu uvećanja njihove zajedničke, ali i pojedinačne globalne moći?

Pošto odnose EU i SAD odlikuje savezništvo i partnerstvo („Nikad jedni drugima nisu bili potrebniji“, Barozo), ali i neravnopravnost i podređenost, (5) pristajući da na vlastitom tlu deluje nasuprot svojim načelima, prihvatajući da zajedno sa SAD nameće rešenja, savezništvo se učvršćuje, a EU postaje još jedan globalni arbitar koji ustoličava svoju moć iznad postojećih zakona. Čvršćom hegemonskom koalicijom širi se moć nametanja, disciplinovanja, podređivanja, uvećava se nejednakost između država, sužava se prostor autonomnog delovanja država izvan hegemonske koalicije na međunarodnoj sceni. Autonomni mogu da budu samo veliki i najveći i, na pervertiran način, oni koji su izopšteni (tj. svrstani u „otpadnike“ ili „osovinu zla“). Ostali moraju da budu poslušni. („Tremble and obey!“ P. Virilio).

Možda razlozi da EU podrži da se na njenom tlu, posredstvom nasilja i kršenja temelja postojećeg pravnog poretka, stvori nova, slaba, ekonomski neodrživa, kriminalizovana, etnički čista država, leže u percepciji Srbije i njenog „nepoćudnog“ potencijala. Kada to kažemo, ne mislimo da je reč o nekakvoj „mržnji“ prema Srbiji, već o strukturalnoj potrebi da se ona kao potencijalni „remetilački“ regionalni faktor do kraja pacifikuje. Njen remetilački potencijal se više ne odnosi na militarističke, ekspanzionističke projekte, već na nejasan smer unutrašnjih obrta u Srbiji s obzirom na njene težnje ka samostalnosti i autonomiji. Uz takvu percepciju idu i predrasude o njenom kulturnom i civilizacijskom identitetu, tj. navodna neizvesnost da li je Srbija bliža Zapadu ili Istoku.

Uprkos svemu kroz šta je prošla, Srbija dakle, nije dovoljno pacifikovana, iznutra disciplinovana, ona još uvek pruža otpor spoljnoj naddeterminaciji. Gubitak Kosova na ponižavajući način sigurno će uticati na preoblikovanje unutrašnje političke konfiguracije moći u Srbiji, a može se pokazati kao fatalni udarac njenoj sposobnosti da, koliko-toliko, autonomno deluje u skladu sa svojim vitalnim nacionalnim interesima. Drugim rečima, nasilnim oduzimanjem dela teritorije uz podršku SAD i većine članica EU unutrašnji kapaciteti Srbije da pruži bilo kakav racionalan otpor spoljnoj naddeterminaciji koja se kosi sa njenim nacionalnim interesima se bitno sužavaju, između ostalog, i zato što se činom priznavanja nezavisnosti Kosova ponovo radikalizuju unutrašnje podele, što se tope pretpostavke političkog jedinstva oko „nestranačkih“, tj. vitalnih pitanja države.

Možda razlog počiva u potrebi da se unutrašnji poredak moći EU kristalizuje, da se osvoje i demonstriraju instrumenti disciplinovanja država članica. Sudbina Srbije svakako ne može a da ne deluje disciplinujuće i na druge. Kao što imamo priliku da se uverimo, uprkos ranije ispoljenim razlikama članica prema rešenju kosovskog problema, većina se priklonila priznavanju nezavisnosti Kosova i Metohije, odlučujući da je važnije potvrditi odanost (poslušnost) Briselu nego podržati principijelnu poziciju na temelju međunarodnog prava. Da nedoslednosti dobijaju karikaturalne razmere, potvrđuje i činjenica da u istom trenutku kada EU priznanjem većine njenih članica nezavisnog Kosova zadaje snažan udarac vladavini prava, kršeći Povelju UN, Rezoluciju 1244, načela OEBS-a, pa i načela vlastite arbitražne komisije (tzv. Badinterova komisija), dve njene članice blokiraju približavanje Srbije EU pozivajući je da poštuje vladavinu prava i da sarađuje sa Hagom.

Ostaje otvoreno pitanje da li će EU moći bez velikih turbulencija da se ponese sa posledicama koje priziva vlastitom nedoslednošću, učestvovanjem na sopstvenom tlu u nasilnom poništavanju dela suvereniteta srpske države, a one svakako uključuju i narastanje haosa, tenzija i nasilja. Zastupajući ideju o novoj pravdi zasnovanoj na moralu oslobođenog okova zakona ona je ipak samo drugo ime za pristrasnost, a pristrasnost koju EU sprovodi zajedno sa SAD teško će međunarodni poredak da preživi.

3. Između stvarnog i lažnog realizma

Stanovište domaćih (pragmatičnih) realista počiva na nekoliko pretpostavki: Srbija je mala i nemoćna država, bez saveznika. Trenutna ruska podrška je neminovno privremena, dok se ne postigne nagodba sa SAD u prilog nekim od njenih vitalnih interesa. U pogledu statusa, realisti su smatrali da je Kosovo davno izgubljeno (Kumanovskim sporazumom), a problem je samo u tome što se vladajuća elita nije usudila da to na vreme prizna, već je vodila zaludnu diplomatsku bitku, kojom se suprotstavljala najmoćnijoj državi sveta, SAD, i najznačajnijim članicama EU, gubeći dragoceno vreme, umesto da postane normalna država i ubrza svoje približavanje EU. Najgore od svega je što je vlast učestvovala u bici koju je unapred znala da ne može da dobije, i što se borila za nešto što je ionako trebalo „izgubiti“ jer predstavlja (ekonomsku, demografsku) omču oko našeg vrata.

Realisti posebno insistiraju da se međunarodno pravo i onako često krši, nedosledno primenjuje, prema tome, pozivanje na njega je mogao samo da bude argument naivnih, neiskusnih, ili neiskrenih srpskih zvaničnika, a nikako uverljiv kontraargument nametanju rešenja u svetlu postojeće konstelacije moći. Sila/premoć, a ne pravo ipak ima presudnu reč u oblikovanju realnosti malih i nemoćnih država. Iz tih razloga, mudru politiku predstavljalo bi prihvatanje neizbežnog umesto što se i dalje tome opiremo i sami sebe guramo u izolaciju.

Međutim, postavlja se pitanje kako se prihvatanjem sile kao neizbežne naddeterminante realno osvaja unutrašnji prostor normalnosti, kako se na tim propozicijama „uopšte može odvijati, zahtevati, pa i zamišljati ‘normalan, siguran, bolji‘ život“ (6). Prihvatanjem prava sile teško se stiže do normalnosti, demokratije i stabilnosti, a pragmatični realisti se pretvaraju da dramatična nekoherencija ne postoji između sile i normalnosti, neprava i demokratije. Dakle, problem je u tome što (lažni) realisti do kraja ne izvode konsekvence svojih pretpostavki. One se dedramatizuju, prevode u normalnost, prećutkuju se krupna pitanja koje otvaraju. Na taj način se upućuju na „realistički pristanak“ na nesavršenosti sveta, „na poistovećivanje sa realnom moći kao takvom“ (Adorno). Pristanak na nesavršenosti sveta bez sistematske kritičke refleksije ne može a da ne doprinosi daljim (nasilnim) nesavršenostima. Realizam sile, realizam koji legitimira suspenziju vladavine prava, prihvata potpunu proizvoljnost kao garanciju buduće „normalnosti“. Ako stvari, više-manje, stoje kako realisti opisuju – u eri univerzalizovanja demokratije i ljudskih prava kao neporecivih vrednosti, međunarodno pravo sve manje važi za male i slabe države, kada su njihovi interesi u koliziji sa najmoćnijim državama – na još jedan način se postavlja pitanje o globalnoj demokratiji, domašaju zaštite ljudskih prava, unutrašnjoj političkoj kulturi građana država predvodnica. Ako moćni mogu nesmetano da krše međunarodno pravo, sve više da primenjuju „unilateralni legalizam“ kada njihovi interesi to nalažu, koji izazovi za „sudbinsku zajednicu“ (međunarodni poredak u eri globalizacije) mogu na tim pretpostavkama da izrastu, koji novi iracionalni odgovori i otpori da se pojave? Valja se setiti upozorenja da su se u prošlosti upravo najbrutalniji zločini na tlu Evrope desili kada je suspendovan pravni poredak nemačke države, a buduće žrtve nisu shvatile da nisu više zaštićene vladavinom zakona. Uspostavljanjem na globalnom nivou, da parafraziramo P. Virila, vladavine nad pravom, umesto vladavine prava, tj. proizvoljno tumačenje na temelju interesa potkrepljenih nadmoćnom silom, može da otvori i nova poglavlja zločina.

Nadalje, da li je realno očekivati da se može pristati na načelo „sila boga ne moli“ u međunarodnim odnosima i uverljivo se na unutrašnjem planu zalagati za vladavinu prava. Ako se bez ikakve kritičke refleksije, dakle, realizmom, koji je prost pristanak na nametnuto, prihvati načelo sile umesto prava, time se daje legitimitet i unutrašnjim autoritarnim snagama i tendencijama. Bez obzira na razliku u moći, spoljne i unutrašnje autoritarne tendencije deluju po principu spojenih sudova. To konkretno znači da će u slabim državama jačati selektivna i nedosledna primena zakona, korupcija, kao i vaninstitucionalni pritisci, iznuđivanje, nagodbe saglasno unutrašnjoj arhitekturi moći.

Tome treba dodati da upozorenje da pozivanje na međunarodno pravo nema spasonosnu težinu, jer se ono ionako dosledno ne primenjuje, više nego bilo koji drugi argument govori upravo u prilog tome da zasada ljudska prava uistinu ne mogu postati novo načelo u ime kojeg se može intervenisati i oduzimati suverenitet. (7)

Realistički pristup mora da osvetljava dalekosežnost ispoljene nedoslednosti kada je nezavisnost Kosova u pitanju, umesto da je svodi na lokalne okvire, na incident koji će se brzo zaboraviti čim se vrata EU šire otvore za balkanske prostore. Jer u slučaju Srbije i problema s njenom pokrajinom nije reč prosto o samovolji u lokalnim okvirima, već o rušenju jednog od bazičnih konsenzusa na kojima je počivao poredak uspostavljen nakon Drugog svetskog rata i ukidanja kolonijalizma. Konsenzus je podrazumevao da se iscrtane granice suverenih država ne mogu menjati nasilnim putem uprkos svim njihovim nesavršenostima, jer, kako DŽekson s pravom ukazuje, granice ne označavaju samo teritorijalnu jurisdikciju država, već predstavljaju konstitutivni element „međunarodnog društva“. Otuda njihova veća otpornost prema nasilnoj promeni. Iscrtane granice država pokazuju visok stepen stabilnosti i kontinuitet, iako u izvršenoj deobi teritorija sve etničke grupe nisu mogle da dobiju i svoju državu. (8) Drugim rečima, u pogledu granica u eri nakon Drugog svetskog rata razvio se snažan i istrajan konzervativizam koji daje prednost teritorijalnom integritetu postojećih država nad stvaranjem novih. „Taj konzervativizam je izuzetno teško prevladati. Kao što je prikazano, to se događalo samo u izuzetnim međunarodnim okolnostima, kao što su okončanje velikih ratova ili slom imperija.“ (9) Do završetka hladnog rata preovlađivala je svest/konsenzus da bi zadiranje u pitanje postojećih granica bacilo svet u anarhiju i nove neizvesnosti. Nakon završetka hladnog rata, i taj konsenzus se doveo u pitanje. U njegovom rušenju, nametanje kosovske nezavisnosti kao rešenja čini važno poglavlje. Ono predstavlja ozbiljan zaokret ka vremenu kada su se granice uspostavljale ratom, kada je teritorija bila plen koji se dobivao nakon vojne pobede. (10) Realistički pristup mora o tome takođe da progovori.

Da zaključimo. Realističko prihvatanje nametnutog, nasilnog rešenja u kosovskom slučaju kao neizbežnost otvara mnoge nedoumice, koje ono ignoriše i zato predstavlja lažni realizam. Kritička refleksija i uočavanje manevarskog prostora između preranog pristanka na iznuđeno i necelishodne konfrontacije stoga ne mogu da budu suvišni, oni su obavezni. Kao što ne može biti suvišno ni pronicanje u motive i posledice takve politike SAD i EU, utvrđivanje dubljeg značenja kosovske epizode, (11) unutar dugih istorijskih tokova. Nametnuto se ne sme prevesti u „poželjno“, prihvatljivo, u pragmatičan put koji uprkos svemu ipak vodi „normalnosti“. Da bi realistički pristup to zaista i bio, on mora da sadrži i delegitimaciju autoritarnih, nasilnih, nezakonitih tendencija u međunarodnim odnosima, kao i odgovore na sve nedoumice koje jaz između sile i prava otvara. A to znači da se ne može uspostavljati odnos prema neevropskom odgovoru EU kao da je on evropski.

Literatura:

Cuperus, René, “European Social Unease: A Threat to the EU?”, IPG 1/2006.

Jackson, Robert (2000), The Global Covenant, Human Conduct in a World of States , Oxford, Oxford University Press.

Kagan, Robert (2004), Of Paradise and Power, New York, Vintage Books.

Kolko, Gabriel (1994), Century of War, Politics, Conflicts and Society since 1914 , The New Press, New York.

Virilio, Paul (2000), Strategy of Deception, London, Verso.

Walerstein, I. (1995), After Liberalism (1995), New York, New Press.

Fusnote:

1. Priznavanje njenih nespornih dostignuća ne treba da zamagli činjenicu da su evropskom miru doprineli i drugi akteri od neutralnih i nesvrstanih država, lideri značajnih socijaldemokratskih partija (Brant, Krajski, Palme), KEBS/OEBS, borci za ljudska prava, Zeleni, itd. Vidi Jan Oberg, Does the EU promote Peace? , TFF, New Agenda, Lund, 2006, p. 49.

2. R. Cuperus smatra da priroda unutrašnjih evropskih previranja, izraženih u slabljenju društvene kohezije (rasta nepoverenja građana u politiku, vladu, Brisel), i pritisci globalizacije na socijalnu državu nagoveštavaju da je ozbiljno narušen posleratni evropski konsenzus, da se iscrpla „antiratna vakcina“. U tom okviru, nasilan raspad evropske zemlje, SR Jugoslavije, i uloga EU i njenih članica u njenom tragičnom slomu može se uzeti upravo kao krunski dokaz novih evropskih protivrečnosti i turbulencija, a ne inherentno nasilne, neevropske prirode Balkana. Vidi René Cuperus, „European Social Unease: A Threat to the EU?“, IPG 1/2006, pp. 65–90.

3. „Došlo je izgleda vreme da se stvari nazovu svojim pravim imenom… ono čemu smo prisustvovali na Kosovu je globalistički puč . To jest, otimanju vlasti od strane anacionalne naoružane grupe (NATO), zaobilaženjem političke kontrole demokratskih država (UN)…“ Paul Virilio (2000), Strategy of Deception, London, Verso, p. 74.

4. Mnoge zemlje su izvukle zaključak da samo posedovanjem apokapolitičke količine i vrste oružja mogu odbraniti svoj suverenitet .

5. P. Kagan u knjizi Of Paradise and Power neravnopravnost izražava tako što kaže da sa stanovišta svetskih poslova SAD prave večeru, a Evropa pere suđe.

6. Miloš Petrović, „Nešto što se zove život“, Politika , 27. mart, 2008, str. 10.

7. Time se ni najmanje ne zagovara stanovište prema kojem na masovna kršenja ljudskih prava međunarodna zajednica ne treba da reaguje. Naprotiv. Reč je samo o tome da u situaciji kada se ljudska prava dosledno, bez razlike, ne štite, kada ne postoje jasni pravni kriterijumi spoljne intervencije, niti institucionalne pretpostavke koje mogu da garantuju objektivnost, proporcionalnost, pravednost intervencija, ljudska prava ne mogu biti razlog trajnog oduzimanja suvereniteta ili (samovoljne) vojne intervencije. U datim okolnostima, umesto nelegalnih vojnih intervencija, na raspolaganju je mnoštvo drugih mera – od pametnih sankcija, sudskih tužbi, diplomatskih pritisaka, a da ne govorimo o ulaganju u prevenciju kršenja ljudskih prava.

8. Paradoks kosovskog slučaja je tim veći što je reč o manjini koja ima svoju matičnu državu – Albaniju.

9. Robert Jackson, (2000), The Global Covenant, Human Conduct in a World of States , Oxford, Oxford University Press, p. 324.

10. R. Jackson, op. cit ., p. 325.

11. Kako navodi, I. Wallerstein, F.Braudel nas podseća da se događaji, čak ni oni najkrupniji, ne mogu razumeti nezavisno od kretanja okolnosti i dugotrajnih trendova (long dure). Uporedi I. Walerstein, After Liberalism (1995), New York, New Press, p. 232.

Autor je profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu