Iz arhive NSPM: Kosovo damo - zid ne damo?!

Poslednjih dana Srbi na severu Kosova i Metohije bili su svedoci jedne histerije, prave panike koju je nametao javnosti Srbije njen premijer Aleksandar Vučić. Sve je počelo posle briselskih pregovora na najvišem nivou između Beograda i Prištine, kada su se najviši predstavnici Srbije složili da tzv. zid u dužini od petnaestak metara izgrađen prema mostu na Ibru mora da se ukloni i kada su shvatili da od stvaranja „šiptarske zajednice srpskih opština“ nema ništa.

Za celo to vreme stanje u severnom delu grada Kosovske Mitrovice je bilo mirno, izuzev što su zaposleni u zdravstvu i prosveti, koje još finansira Vlada Srbije, dobili radnu obavezu da čuvaju „zid“.

Predsednik Vlade Srbije je zdušno preneo ovlašćenje po pitanju pregovora nekompetentnom „šiptarskom gradonačelniku“ Goranu Rakiću (položio je zakletvu i pismeno se obavezao da će poštovati ustav i zakon republike Kosovo) o sudbini zida u Kosovskoj Mitrovici. Kakav je stručni i politički kvalitet Gorana Rakića najbolje se videlo tokom konferencije za štampu Aleksandra Vučića kada je on konstatovao da Srbi na severu Kosova imaju bolest straha, a da Priština, kako on kaže a svi smo čuli, nema „agerenciju“ nad severnim delom grada Kosovska Mitrovica. Inače pre ove funkcije Goran Rakić je bio vatrogasac.

Predsednik Vlade Republike Srbije je priznao da sve što su Albanci tražili on im je dao, a desetak dana pre toga je isto ponovio i Predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić, rekavši da je Beograd mnoge državne nadležnosti preneo na privremene institucije Kosova. Običan narod ovakve političke greške, ako su greške, definiše nacionalnom izdajom jer nigde u svetu država onoj teritoriji koja vrši secesiju dragovoljno ne prenosi državne nadležnosti kao što to radi sadašnja vlast u Beogradu.

Ishod je svima poznat, Srbi su sami srušili postavljeni zid, a predsednik i njegovi seizi su taj poraz i poniženje opravdali mudrom politikom Aleksandra Vučića jer je sprečio „sukobe širih razmera“.

A kako je sve počelo? Srbi iz severnog dela grada postavili su na samom mostu na Ibru 2011. godine ogromnu barikadu visine više od 6 metara, sa betonom i betonskim blokovima, da bi sprečili ekspanziju Albanaca iz južnog dela grada u sverni deo Kosovske Mitrovice. Aktuelna vlast je zarad otvaranja raznih poglavlja za ulazak u Evropsku uniju pristala da barikadu na mostu sruši i da na njeno mesto postavi, setimo se, tzv. Park mira. Barikadu su rušili članovi Srpske napredne stranke i zbog jačine barikade rušenje je trajalo, bez obzira na tešku mehanizaciju, više od tri časa. Tokom daljih pregovora Beograd se složio da ukloni i taj Park mira i da omogući slobodnu komunikaciju iz južnog dela grad u severni deo grad u svim pravcima. Da bi makar koliko toliko sačuvao obraz Beograd je postavio ovaj zid u dužini od 15 metara koji, i ovako i onako, Srbima ne znači ništa, ali je vlastima u Beogradu služio da srbuju i da se junače na prazno. Na kraju je Vučić pristao da i taj zid sruši uz žestoku dernjavu i strašnu halabuku kako bi oprao kosovsku izdaju.

Marta meseca 2004. godine, posle poznatih događaja kada je izvršen pogrom srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, bio sam član štaba za odbranu severnog dela Kosovske Mitrovice. Severni deo grada tada je posetio veliki broj političara iz Beograda kao i crkvenih velikodostojnika. Među onima koji su posetili Kosovsku Mitrovicu bio je i generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić. Obilazeći most koji su tada čuvali pripadnici KFOR-a i UNMIK policije, a pred televizijskim kamerama i svojim partijskim drugovima, Aleksandar Vučić je tvrdo srbovao da bi u jednom trenutku „razjareno“ krenuo prema južnom delu grada dok su ga njegovi stranački prijatelji sprečavali. Sećam se, pitao sam tadašnjeg pokrajinskog funkcionera SRS, koji nažalost danas nije živ, šta ovaj nastup generalnog sekratara Srpske radikalne stranke znači. Odgovorio mi je „ma pusti ga, vidiš da folira, gde on da ide u južni deo kada je plašljiv kao zec“.

Na kraju, kada tokom narednih meseci Srbi sa Kosova i Metohije budu razgovarali sa svojim prijateljima i rođacima u ostatku Srbije kao u romingu, shvatiće da je vlast još jedan simbol državnosti ustupila separatistima u Prištini, a to je poseban pozivni telefonski broj. Makar u podsevesti svatiće i osetiće da Kosovo i Metohija više nije Srbija a da glavna zasluga za to pripada premijeru Aleksandru Vučiću.

Autor je član Predsedništva Narodnog pokreta Srba sa Kosova i Metohije „Otadžbina“