Kako će izgledati pobeda pred Međunarodnim sudom pravde

(Politika, 09.12.2009)

Međunarodni sud pravde trenutno razmatra legalnost nezavisnosti Kosova, ali kako će izgledati pobeda? Kroz nekoliko meseci sud će doneti odluku, a postoje tri moguća ishoda. Mogao bi da odluči u korist Srbije, da podrži samoproglašenu nezavisnost Kosova ili da donese neodređeno mišljenje – na primer, da obe strane u nečemu imaju pravo. Iako mnogi komentatori misle da će sud biti neodređen, to nije neizbežan ishod.

Kakvo god da bude, to će biti „savetodavno”, zakonski neobavezujuće mišljenje. I što je važnije, „pobeda” će zavisiti od tumačenja. Mogli bismo, na primer, pomisliti, da će odluka u korist Srbije biti pobeda Beograda. Ipak, nije nužno tako. Pobeda za Srbiju mogla bi da bude u velikoj suprotnosti sa interesima aktuelne vlade u Beogradu. U ovom trenutku vlada može da kaže „vidite, dali smo sve od sebe, stvar je sada u rukama advokata. Ako izgubimo, nije naša greška, već greška advokata”. To bi omogućilo vladi da onda kaže „sada je vreme da ostavimo Kosovo iza nas i krenemo dalje – sud je rekao svoje i pošto smo mi pokrenuli slučaj, imamo moralnu obavezu da prihvatimo odluku”.

Možda je predsednik Tadić za ovo pripremao narod Srbije kada je nedavno izjavio da Srbi moraju da imaju „fleksibilniji pristup Kosovu”. Sem toga, da li bi odluku EU o ukidanju viza trebalo posmatrati takoda Beograd bude „fleksibilniji” u vezi sa pitanjem Kosova? Moguće je, onda, da bi sadašnja vlada poraz pred Međunarodnim sudom označila kao „pobedu”.

U tom slučaju, Vašington skoro sigurno pritisnuo bi vladu u Beogradu da „prihvati” gubitak i krene napred sa takozvanim evroatlantskim zadacima. To je, međutim, lažna dihotomija. Ne mora da postoji jedan izbor između daljeg insistiranja na pravima Srbije na Kosovu i budućnosti Srbije kao dela Evrope. Nažalost, Vašington i nekoliko evropskih prestonica žive u prošlosti. Za njih hladnoratovska podela u Evropi i dalje definiše realnost. U današnjoj Evropi, Srbija – kao i ostale balkanske zemlje – može i treba da sledi sopstvene interese i na istoku i na zapadu, sa EU i SAD, ali i sa Rusijom, Kinom i nizom drugih zemalja.

Odluka suda u korist Srbije predstavljala bi moralnu pobedu, ali bi je Priština odbacila i ignorisala, pa bi teret opet pao na Beograd. To bi zapravo vratilo kosovsko pitanje skoro na isto mesto gde je bilo pre nego što je odluka doneta. S druge strane, odluka koja priznaje nezavisnost Kosova osokolila bi vladu u Prištini i podstakla još zemalja da ga priznaju. Vrlo verovatno bi s takvom odlukom porastao broj zemalja koje priznaju nezavisno Kosovo. To bi takođe ugušilo svaku nadu da će Srbija da zadrži bilo koji deo Kosova.

Takva odluka u najboljem slučaju ostavila bi na cedilu preostale Srbe na Kosovu, a u najgorem prepustila bi ih pokušajima da se oživi Ahtisarijev plan. Nažalost  po tom planu srpske zajednice na Kosovu bile bi izolovane, naročito ako ne budu imale punu podršku vlade u Beogradu.

Efekat dvosmislene ili neodređene odluke zavisiće od toga šta tačno sud bude rekao. Ako bude postavio konkretne zahteve, kao što je primena nekih delova Ahtisarijevog plana ili odobrenje nekakvih finansijskih aranžmana, svaka strana će izdvojiti one delove koji odgovaraju njenim interesima. Dvosmislena ili neodređena odluka ipak najverovatnije vratila bi Kosovo tamo gde je bilo pre razmatranja ovog slučaja u sudu, ali u još konfuzniju situaciju. I u tom slučaju Srbi na Kosovu ostali bi izolovani, a važna pitanja suvereniteta i granica bez rešenja.

Kada se sve uzme u obzir, odluka vlade u Beogradu da pokrene ovaj slučaj pred Međunarodnim sudom pravde bila je greška, osim naravno, ako je sve vreme imala cilj da „izgubi” i tako pobegne od odgovornosti, svaljujući je na advokate. Ali ako je strategija takva, malo je verovatno da će uspeti, baš kao što ni odluka u korist Srbije ili neodređena presuda neće približiti kosovsko pitanje rešenju. Ono može da se reši pravedno jedino u političkom procesu u kom će obe strane pristati na kompromis i žrtvovanje. Beograd mora da shvati da neće povratiti celo Kosovo – čak ni sa ponudom za proširenu autonomiju. A Priština mora da shvati da nikada neće biti u stanju da krene napred ukoliko ne bude spremna da prepusti Srbiji deo severno od Ibra i stvori specijalne uslove za ostala područja sa većinskim srpskim stanovništvom. To je jedini razuman način da se ovaj problem reši i takav kompromis moraju snažno da podrže i Zapad i Rusija.

Profesor nacionalne bezbednosti i političkih nauka na vašingtonskom Nacionalnom univerzitetu za odbranu