Albanski martovski pogrom nad Srbima – povodi, suština i posledice

Albanski martovski pogrom nad Srbima i njihovim kućama, imanjima i svetinjama imao je svoju predistoriju i signale koji su ga nagoveštavali. Šest meseci pre organizovanog nasilja koje se  7, 18. i 19. marta 2004. sručilo na kosovskometohijske Srbe u Prištini su se, recimo, našli neposredni pomagači u građenju „novog Kosova“ - šef misije OEBS-a i tvorac slučaja Račak, američki general Vilijam Voker i glavnokomandujući NATO snaga u agresiji na SRJ general Vesli Klark, bivši predsednik SAD Bil Klinton i politički arhitekta Dejtonskog sporazuma i „kosovske nezavisnosti“ Ričard Holbruk sa prvim šefom Unmika Bernarom Kušnerom. Sva ta „gostovanja“ bila su u direktnoj vezi sa podrškom zajedničkom projektu „nezavisnog Kosova“ i najavi početka pregovora o statusu Pokrajine.

Holbruk i Kušner su uveravali da su Albanci odlučni u nameri da dobiju nezavisnost, što je za njih dvojicu bio „legitiman cilj“. Oni su, povodom informacija da će biti povučen deo međunarodnih vojnih snaga, upozorili da bi „trenutno došlo do uzvratnog etničkog čišćenja preostalih Srba, koje bi bilo krvavo“. Dobro obavešteni od svojih albanskih prijatelja, koje su lično promovisali u zvanične albanske predstavnike, kao da su proročki nagovestili šta će se uistinu desiti pola godine kasnije, 17. marta 2004. i kasnije.

Najave i upozorenja

Jedan od prvih ljudi koji je ukazao na mogućnost novih nereda na KiM bio je direktor Vojno-bezbednosne agencije (VBA) Vojske SCG, pukovnik Momir Stojanović. On je upozorio da se „u narednom periodu može očekivati značajniji prodor radikalnog islamizma i terorizma na zapadni Balkan“, uključujući i teritoriju SCG. Stojanović je izjavio da na području Raške oblasti, na severu Crne Gore, u Makedoniji i na Kosovu i Metohiji deluju ćelije Al Kaide i druge grupacije ekstremnih islamističkih organizacija. „Imamo sve više saznanja koja ukazuju i na uspostavljanje i jačanje veza nosilaca međunarodnog terorizma sa nosiocima ekstremističkih i terorističkih aktivnosti na KiM, raško-polimskoj oblasti i severnoj Crnoj Gori“, rekao je Stojanović u intervjuu Tanjugu, ukazujući da je krajnji cilj stvaranje tzv. zelene transferzale. Zbog te najave Stojanovića su izuzetno oštro napali zvaničnici iz Sandžaka i Crne Gore i on je ubrzo i smenjen.

A da su militantne islamističke organizacije bile sve aktivnije na Balkanu ukazala je u to vreme i obaveštajna privatna firma „Stratfor“, koja pruža obaveštajne usluge mnogim značajnim firmama, pa i vladama u njihovim strateškim namerama u svetu.

Još nekoliko incidenata u februaru 2004. nagoveštavalo je ono što će se dogoditi mesed dana kasnije.  

Po već toliko puta isprobanoj matrici zamene teza, albanski lideri su neprestano ponavljali da glavna bezbednosna opasnost preti od Srba na severu Kosova i optuživali Beograd da ih inspiriše i pomaže u stvaranju paralelnih institucija. Na mostu na Ibru koji deli severni i južni deo Mitrovice početkom marta je više hiljada Albanaca demonstriralo i provociralo nastojeći da probije kforovsku barikadu i nasrne na severni, srpski deo. Ovoga puta za tu eskalaciju poslužila im je lažna informacija da Srbi navodno kosovsku struju, preko dispečerskog centra u severnoj Mitrovici, odvode u Srbiju.

Dana, 4. marta, doku su trajali prvi razgovori prištinske i beogradske delegacije o problemima u energetici, u centru Prištine su održane demonstracije kojima se izražavalo protivljenje dijaloga sa Beogradom. Demonstracije je organizovao Narodni pokret za Kosovo, tvorac OVK. Mada je učesnika u demonstracijama bilo malo, one su svakako bile indikativne.

U tom vremenu nedaleko od Lipljana ubijeni su Mirjana Marković i Zlatomir Kostić, pucano na srpske kuće u Starom Gracku, a Kfor saopštio da ti zločini “nisu etnički motivisani“ .

U Prištini su eksplodirale bombe ispred pošte, a jedna je pronađena ispred samog sedišta UNMIK-a. Bomba je 12. marta iz automobila u pokretu bačena i na rezidenciju, odnosno kuću Ibrahima Rugove, u prištinskom naselju Velanija. Rugova je tada bio predsednik Kosova, bacanje eksploziva na njegovu kuću bio je četvrti bombaški napad u Prištini u razmaku od pet dana, ali su i albanski i zvaničnici UNMIK-a relativizovali njihovu pozadinu i suštinu.

Neposredni povodi za juriš na Srbe

Dva dana pre eskalacije nasilja, 15. i 16. marta, demonstracije koje je organizovalo Udruženje veterana pripadnika OVK u Prištini, Mitrovici, Gnjilanu i još nekim gradovima na KiM postale su veoma masovne i radikalne. Bivši borci za nezavisnost Kosova tražili su da se ta nezavisnost što pre prizna, da se iz zatvora puste njihovi ratni drugovi, ali su istovremeno iskazivali otvorenu mržnju prema Srbiji i Srbima, podgrevali atmosferu naročito kod mladih i tražili srpske glave, a uzvikivali i zahtevi da Kfor i UNMIK napuste Kosovo.

Već 15. marta uveče, u prvi sumrak, albanski egzekutori našli su jednu srpsku glavu u Čaglavici, južnom srpskom naselju najbližem Prištini. Iz vozila u pokretu rafalnom paljbom teško je ranjen sedamnaestogodišnji Jovica  Ivić, što je kod Srba na centralnom Kosovu izazvalo gnev, pa su oni u selu blokirali magistralni put Priština-Skoplje i Priština-Prizren.

Istovremeno, albanski mediji su maksimalno zabrujali o stradanju tri albanska dečaka iz sela Čabre, zapadno od Mitrovice ka Zubinom Potoku, koji su se utopili u Ibar navodno bežeći od Srba iz susednog sela Zupče i srpskih pasa koji su ih jurili ka reci. Zahvaljujući tome što su albanski elektronski mediji neprestano vrteli tu vest sa izjavom jednog od preživelih dečaka i optužbama Srba, podignuta je užasna tenzija. Ponavljanje da su za stradanje dečaka krivi Srbi, podgrejavalo je mržnju prema njima i animiralo na desetine hiljada Albanaca.

Te informacije su kod albanskih demonstranata ispred mosta na Ibru i u centru Prištine izazvale histeričnu želju za osvetom i kažnjavanjem Srba -  onih na severu zbog utapanja albanskih dečaka, onih na jugu zbog blokade jedne od najvažnijih saobraćajnica koja je odsekla pola Kosova i Metohije.

I kao po komandi, tačno u podne, krenuo je stampedo. U Mitrovici su albanski demonstranti probili blokadu Kfora na Ibarskom mostu i stotine njih prešlo u severni, srpski deo grada, gde se održavao protestni skup povodom pokušaja ubistva čaglavičkog mladića. Istovremeno, iz Prištine više hiljada Albanaca krenulo je put Čaglavice, gde se takođe održavao protestni skup zbog teškog ranjavanja pomenutog srpskog tinejdžera.

U razdvojenoj Mitrovici i na periferiji Čaglavice počeo je pravi rat albanskih naelektrisanih masa sa pripadnicima Kfora, delom  Unmik policije i kosovske policije koja se uglavnom držala po strani i „bila zadužena“ da evakuiše, odnosno iseljava Srbe iz ugroženih naselja i mesta. Nasilje se naglo širilo i za par sati na desetine hiljada Albanaca  napalo je na desetine srpskih sela, naselja i zgrada u kojima su Srbi živeli u većini.

U severnoj Mitrovici snajperima su ubili dva Srbina, u Čaglavici zapalili 11 kuća i ranili troje meštana.

Nasilje se širi

Kako je mrak počeo da pada, krenuli su na Lipljan, na nešto malo dalje selo Rabovce, na Kosovo Polje i susedno selo Bresje, na severnu Mitrovicu, tamošnje izolovano srpsko selo Svinjare, na  Belo Polje i druge izolovane srpske enklave u Metohiji, na drevni Prizren i njegovu prebogatu pravoslavnu zaostavštinu, na Gnjilane i ceo pomoravski kraj...

Iz sela Svinjare južno od Mitrovice, umesto da zaštiti, jedna francuska jedinica Kfor je sve Srbe hitno sklonila u svoju bazu na brdu Bair, odakle su gledali kako im gore kuće, kako im ekstremisti ubijaju stoku i odnose svu imovinu.

U Prištini, velika grupa Albanaca sjurila se na zgradu JU programa, jedinu u kojoj je preostalo tridesetak srpskih porodica sa isto toliko dece. Palili su sve ispred zgrade, u ulazu, a čak četiri „molotovljeva koktela“ ubacili u stan u kome je bilo četvoro dece. I ovde su vojnici Kfora stigli su u poslednjem trenutku i uspeli da Srbe, dok su ih huligani neprestano obasipali kamenicama, ubace u transportere i prebace u svoju bazu.

I u Gnjilanu kao i svuda, napad po komandi i po javno preko medija upućenom pozivu na linč. Udar je bio najžešći u crkvenom sokaku, gde je sve demolirano. Naelektrisana mržnjom, rulja je krenula da uništi crkvu i parohijski dom, ali je grupa srpskih policajaca KPS uspela da ih u tome spreči. Za tili čas zapaljene su 22 srpske kuće i više desetina demolirano.

U plamenu se, drugi put već, našlo i povratničko selo Belo Polje kod Peći. Prvi put u leto 1999. i sada nanovo, kada su ljudi uspeli da obnove kuće i da se delom vrate. Napad stotine Albanaca za trenutak je zaustavila jedna američka policajka koja je iz automata ubila jednog napadača. Iskoristivši tu zbunjenost, pripadnici Kfora i Unmik policije su Belopoljce ubacili najpre u parohijski dom a onda nekako priterali kamion, u koji su utrpali preplašene Srbe i, uz pratnju kamenica, uspeli da ih prebace u svoju bazu. Napadači su bes potom iskazivali nad njihovim kućama i nad crkvom Vavedenja Presvete Bogorodice.

Posebno dramatično bilo je u Prizrenu. Tamo su napadači zapalili sve srpske svetinje, sve srpske kuće u naselju Potkaljaja. Gorele su zgrade, ali je u Prizrenskoj bogosloviji izgoreo i  Dragan Nedeljković. Gorele su i druge srpske crkve i manastiri diljem Kosova i Metohije. Eparhija raško-prizrenska (ERP)  saopštila je da je u tom prvom naletu za jedno veče albanske mržnje 17. marta uništeno 14 srpskih manastira i crkava.

I sutradan, 18. mareta, već oko 10 časova grupe napadača su nastavile sa napadima na Srbe, najpre u Obiliću na srpsku školu, na crkvu, a onda na srpske kuće, na zgradu namenjenu povratnicima. Kforovci su u poslednjem trenutku uspeli da izvuku desetak srpskih porodica i da ih evakuišu do Gračanice i Mitrovice.

Veoma dramatično je bilo i u Bresju i Kosovu Polju. U Bresju su spaljene sve srpske kuće pored magistralnog puta za Peć, a malo podalje, u Kosovu Polju zapaljeni su Dom zdravlja, gde je takođe izgoreo još jedan Srbin i bolnica u kojoj su godinu pre toga radili ruski lekari. Zapaljena je Osnovna škola „Sveti Sava“ i srpska pošta.

I u Mitrovici napad albanskih ekstremista sa južne i njihovo odbijanje francuskih vojnika Kfora i srpskih branilaca sa severne strane mosta na Ibru trajali su ceo dan. Borbe su trajale i u Čaglavici, a albanske mase su zapalile crkvu u Podujevu, i još dvadesetak drugih, jurišali i čistili „srpske džepove“ sve do ponoći.

A onda je odjednom sve prestalo kada je održana sednica SB i kada su se čule ocene i stavovi na njoj. I sutradsan, 19. marta, bilo je mestimičnih napada. Masovni albanski atak na Srbe, njihove svetinje ikuće i imovinu intezivno je, zapravo, trajao je više od 70 sati. Bila je to jedna spojena, najduža „kosovska kristalna  noć“ koja je unela izuzetno mnogo beznađa i sumornosti u  tamošnju inače tešku i decenijama sumornu srpsku svakodnevicu. I ostavila takve i tolike traume da se po posledicama može meriti sa onih mesec-dva dana u leto 1999. godine kada su albanske bande na sličan način sa Kosova i Metohije proterale 250.000 Srba i drugih nealbanaca..

U martovskom očito isplaniranom, dobro organizovanom i furiozno izvedenom napadu ubijeno je osmoro Srba i poginulo 11 albanskih napadača. Ukupno su povređene 954 osobe, među njima 143 srpske nacionalnosti i desetine pripadnika međunarodnih snaga, dok su uništena 72 vozila UN. Proterano je 4.012 Srba, etnički je potpuno očišćeno šest gradova i devet sela, a porušeno je, zapaljeno ili teško oštećeno 935 srpskih kuća i 10 društvenih objekata - škole, domovi zdravlja, pošte...

Iako su doskora imali simboličan broj, u tom snažnom talasu albanskog etničkog čišćenja bez Srba su ostali svi kosovskometohijski gradovi i na desetine naselja. Iz Prištine je poslednjih više od 400 Srba evakuisano u bazu britanskog kontigenta Kfora i glavni grad pokrajine je definitivno postao etnički čisto albanski. I Prizren, Đakovica, Peć, Uroševac, Štimlje, Podujevo. Očišćeno je i Gnjilane koje je do 1999. godine imalo procentualno najviše Srba. I Lipljan, koji je uziman za mogući primer multietničke varoši, gde je Srba i posle 1999. Bilo više od polovine. Iz Obilića i Kosova Polja su isto tako potpuno prognani Srbi ali je sada ognjena metla zahvatila i srpsko Bresje koje je smetalo potpunom albanskom širenju. Orkestrirana stihija je potpuno zbrisala Srbe i njihove kuće u velikom selu Svinjare, povratničkim metohijskim selima Belo Polje, Biča i Grabac. Čaglavica, to prvo selo u velikoj i najstabilnijoj enklavi južno od Prištine, uzdrmano je do temelja i ubrzo postalo veliko albansko prigradsko naselje.

U planiranom jurišu na srpske svetinje uništeno je i zapaljeno 35 crkava i manastira, što sa onih 115 u prethodnih pet godina premašuje brojku od 150 uništenih  hramova. Za samo dva-tri dana, dakle, dodatno je uništena trećina od do tada sukcesivno spaljivanih i miniranih. Drugim rečima, do tada je uništena polovina od ukupno 300 živih pravoslavnih crkava i manastira, koliko ih je bilo pre albansko-srpskog sukoba 1998. godine. Na ovoj južnoj srpskoj zemlji postojalo je ukupno 1.300 crkava i crkvišta, manastira i manastirišta, grobalja i grobišta i drugih srpskih belega. Samo za pet godina najveći deo tih belega pretvoren je u prah i pepeo, sravnjen sa zemljom...

Nasilje zbog statusa

Iako je odmah bilo jasno da su se tri albanska dečaka utopila u Ibar igrajući se, sa prestankom nasilja potvrćeno je i zvanično da je ta vest bila lažna i da je samo poslužila kao jedan od povoda za atak na Srbe.  Predstavnici međunarodne zajednice ocenili su odmah da se radi o "etnički motivisanom nasilju" nad Srbima na KiM koje je unapred "planirano i dobro orkestrirano", ali  i to da više od 20.000 pripadnika međunarodnih snaga nisu bili spremni, ili nisu hteli, da ga osujete i spreče.

Albanske vođe su sve vreme trajanja nasilja ćutale a kada su naterani da ga osude, učinili su to „na pola usta“, nastojaći da relativizuju i njegove povode i ciljeve i posledice. Već na vanrednom zasedanju albanskog dela Skupštine Kosova isticano je da se ono zbilo zbog toga što nisu preneta ovlašćenja na privremene (čitaj: albanske) institucije, da je ispoljeno nasilje odraz gneva što se odugovlači sa statusom, tj. proglašenjem Kosova nezavisnim, a posebno zbog nelegalnog i ilegalnog delovanja srpskih paralelnih institucija, srpske tajne službe i beogradskog režima „koji peva staru, miloševićevsku pesmu i nastoji da destabilizuje stanje na Kosovu“. Ništa, dakle, o sopstvenoj krivici i odgovornosti, nikakva osuda ni posle tri dana.

I sam UNMIK je u  početku bio zbunjen i mlak, ali je, kako je vreme prolazilo, davao sve oštrije i jasnije ocene, pa je tako u izveštaju, koji je generalni sekretar UN Kofi Anan pripremio za SB, ocenjeno da je „napad koji su predvodili albanski eksremisti na Kosovu bio organizovana, sveobuhvatna i ciljana kampanja protiv kosovskih Srba, Roma i Aškalija“.

Prema izjavi portparola UNMIK-a Dereka Čepela, u nemirima je učestvovalo preko 50.000 ljudi. Jedan funkcioner Stejt departmenta je izjavio da martovski događaji nisu bili spontani, da su ih započeli ekstremisti i da je u njima na kraju učestvovalo oko 70.000 ljudi!

Ričard Holbruk, čovek koji je inaugurisao paramilitarnu OVK u nekakvu legalnu gerilsku vojsku i stvorio prostor za agresiju na SRJ, konstatovao je da se nasilje na Kosovu moglo predvideti, jer međunarodna zajednica nije napravila napredak u određivanju konačnog statusa Kosova. On je podsetio na svoju ocenu šest meseci pre kada je upozorio da bi nasilje moglo da eskalira ako rešenje za Kosovo bude odlagano (?)

I tada je bilo a i danas je još jasnije da su u pozadini sukoba stajale dve namere - pritisak za rešavanje statusa Kosova kao nezavisne države i dalje, potpuno etničko čišće Srba kao jednog od glavnih faktora koji je prepreka na putu ka nezavisnosti i svealbanskom ujedinjenju. To će ubrzo pokazati i svi naredni potezi svih aktera krvave kosovske drame.

Martovski pogrom je zapravo bio završnica albanskog rata protiv Srba i Srbije za „nezavisno Kosovo“ i albanske strategije etničkog čišćenja Srba. On je bio posledica nervoze („frustracije“) što im se obećanja o nezavisnosti ne ispunjavaju i najeklatantniji dokaz istorijski stvorene mržnje koja je u poslednjem srpsko-albanskom ratu pet godina pre toga podstaknuta i srpskim zlodelima.

Kfor nesposoban, odgovornih nema

Napokon, Međunarodna organizacija za ljudska prava Hjuman rajts voč je ocenila da su posledice mogle biti manje da se 17. i 18. marta nije raspala celokupna bezbednosna struktura na Kosovu. „U martu se dogodilo etničko čišćenje i uklanjanje čitavih srpskih i romskih zajednica koje su bile jasne mete. U gradovima koje smo obišli, bukvalno svaka srpska, romska ili aškalijska kuća bila je spaljena, dok su albanske bile netaknute. Taj proces će se nastaviti ukoliko međunarodna zajednica ne bude pokazala volju da ga zaustavi, a njegov rezultat će biti jednonacionalno Kosovo, što je potpuno neprihatljivo, posebno u balkanskom kontekstu“, upozorila je ova oorganizacija.

Vođstvo UNMIK-a se pravdalo da međunarodna i kosovska policija nisu imali dovoljno ljudi za efikasnu intervenciju u toku nasilja. Tvrdilo se da su svih 3.000 međunarodnih policajaca i 6.000 pripadnika Kosovske policijske službe, koji su takođe pod komandom UNMIK-a, bili u vreme nereda na ulicama kako bi se suprotstavili nasilju i da su činili sve da zaštite manjine, o čemu govore mnoge povrede policajaca. A šef UNMIK-a Hari Holkeri povukao se sa te funkcije dva meseca posle pogroma „zbog pogoršanog zdravstvenog stanja“.

I  Kfor je priznao da su u toku martovskog nasilja obaveštajne službe na Kosovu doživele neuspeh. a radna grupa međunarodne policije na Kosovu (IPTF) ocenila je da se organizacija Kfora pokazala nesposobnom da izvrši zadatak.

Prema nekim podacima, posle pogroma nad Srbima, uhapšeno je 270 Albanaca, a 143 osobe su osuđene, većina na novčane, a 67 na zatvorske kazne. Međunarodni tužioci i sudije procesuirali su sedam slučajeva uništavanja crkava u martovskom pogromu. Na kazne od 21 meseca do 16 godina osuđeno je navodno 17 osoba. Među njima nema, međutim, kolovođa, glavnih organizatora i podstrekača, iako je tada uhapšeno i nekoliko istaknutih komandanti OVK sa podužim stažom u ubijanju Srba, ali su oni ubrzo puštani zbog nedostatka dokaza.

Kao što se može zaključiti na osnovu svega iznetog, o martovskom pogromu bilo je dosta najava i saznanja i za međunarodnu zajednicu i za državu Srbiju. Da su se te najave shvatile ozbiljno, pogrom je mogao da se spreči.

Srpska vlast je jedino dobila satisfakciju da je bila u pravu kada je upozoravala na to da na Kosovu nisu stvoreni ni najelementarniji bezbednosni uslovi za život Srba i da albanski ekstremisti samo čekaju trenutak da obave etničko čišćenje i poslednjeg Srbina sa tih prostora. Jedinu „korist“ koju su kosovskometohijski Srbi imali od martovskog ekstremističkog udara bila je ta da je svet koliko-toliko saznao da su i oni i njihovi verski i kulturni spomenici uistinu ugroženi.

Posledice dalekosežne

Martovsko dirigovano nasilje ubrzalo je razmišljanja za ubrzaniji rad na prenošenju nadležnosti na privremene kosovske institucije i otvorilo priču za brojne opcije u iznalaženju rešenja za budući status te pokrajine.

Neposredno po okončanju nasilja u Stejt departmentu je dogovoreno da se napravi plan za primenu standarda, a da će EU, SAD i NATO u tome pomagati i olakšavati ga. I predstavnici Kontakt grupe su, boraveći tih dana u Beogradu, najavili slične poteze. Potom je SB UN doneo preporuku da se krene u pregovore o statusu, bez ispunjavanja standarda. Usledio je izveštaj specijalnog izaslanika UN Kaja Ejdea sa preporukom da se krene u određivanje statusa, kasnije su pregovori između zvaničnika SRJ i predstavnika kosovskih Albanaca započeti u Beču,  pod palicom Martija Ahtisarija, pa prekinuti. A šta je potom usledilo danas se uveliko zna i sprovodi.

Ne samo da je martovski pogrom doveo do ubrzavanja samoproglašenja nezavisnosti Kosova, on je u temelju uzdrmao preostalo srpsko biće na Kosovu i Metohiji. Od onih 4000 prognanih i izbeglih iz svojih domova koji su spaljeni i urušeni, ni posle više od deceniju gotovo da se niko nije vratio. Neki su umrli, neki otišli u centralnu Srbiju, jedan broj se snašao i dobio solidniji smeštaj, a dobar broj se i dalje nalaze u kontejnerima i improvizovanim kolektivnim centrima ili u privatnom smeštaju u Severnoj Mitrovici, u Gračanici, Štrpcu.

Na ulazu u Obilić iz pravca Prištine i na izlazu kod termoelektrane „Kosovo B“, kao i duž puta prema i u samom Vučitrnu dugo su se mogli videti tragovi razaranja, ostaci zidova srpskih spaljenih kuća, ali je vreme i te belege nasilja i pogroma polako brisalo. Ostaci zidina su se ruinirali, tragovi nekada srpskih kuća su se iz godine u godinu smanjivali i bili sve manje vidljivi a korov pokrivao ono što je.

S druge strane, tamo gde su kuće obrnovljene prognani Srbi se nisu vratili iz straha da će ponovo biti napadani i provocirani. I te kuće su ubrzo devastirane, razvaljena vrata i prozori a iz njih sve pokradeno.

Druga, mnogo teža posledica martovskog pogroma je strah od neizvesnosti življenja, besperspektivnost koja je ušla u svaku srpsku svest. Direktna posledica te besperspektivnosti ogleda se u nagloj prodaji kuća i imanja u svim srpskim sredinama. Najpre je nagla kupoprodaja srpskih imanja krenula u Čaglavici, kao najatraktivnijem i najbližem naselju Prištini koje se prvo i najsnažnije našlo na udaru u martovskom pogromu, a potom usledila kupoprodaja duž cele magistrale, sve do iza Lipljana. Rađeno je to sistematski, vrlo planski. Za samo par godina otkupljena je bezmalo sva srpska zemlja čaglavičkog atara i uzurpirano oko 400 hektara svojevremeno poljoprivrenog zemljišta jugoistično od Prištine koje je bilo vlasništvo srpskog poljoprivrednog dobra „Ratar“.

Kada su pokupovana čaglavičke njive i vinogradi, krenulo se na susedne meštana Lapljeg Sela i Preoca, gde je u toku velika trgovina i izmena vlasnika do sada obradive i plodne srpske kosovske zemlje koja se preko noći pretvara u građevinsko zemljište i veliko gradilište.

Na tim imanjima novi, albanski vlasnici ekspresno su podigli na stotine i hiljade raznih objekata i tako napravljeno novo veliko elitno albansko naselje, kao predgrađe Prištine. U međuvremenu je u srcu centralnog Kosova, na srpskim imanjima, podignuto još jedno albansko naselje za oko 20.000 stanovnika. Srpska imanja se uveliko eksproprišu za autoputeve Priština-Tirana i Priština-Skoplje.

Na delu je potpuna promena fizičke, etničke, kulturološke i duhovne karakteristike područja Kosova i Metohije, posebno njegovog centralnog dela.

(Autor je doajen srpskog novinarstva na Kosovu i Metohiji i potpredsednik Srpskog nacionalnog foruma)