НАТО као једина алтернатива актуелне власти
| Коментар дана | |
НАТО као једина алтернатива актуелне власти |
|
| четвртак, 18. новембар 2010. | |
.jpg) Фонд Слободан Јовановић[1] објавио је преписку посланика ДСС Милоша Алигрудића са председницом Скупштине Србије Славицом Ђукић Дејановић из које се сасвим јасно види на који начин је актуелна власт, путем својих представника у Скупштини, волшебно показала које су њене истинске претензије када је у питању сарадња са неким другим опцијама које се нуде Србији када је у питању безбедност и спољно-политичка оријентација, упркос томе што је та иста Скупштина донела резолуцију о војној неутралности.
Наиме, тешко да се може у опште и говорити о било каквој неутралности када је спољнополитички курс Србије чини се већ трасиран. Истинска неутралност морала би да подразумева и сарадњу са другим организацијама и уговорима који представљају алтернативу Северноатлантској организацији.[2] То би, објективно апсолутно користило Србији, али наши цењени аналитичари и саветници председника републике упорно затварају очи и не желе да сагледају једну ширу слику која нам говори каква је тренутна констелација војно-политичке моћи у свету. Наравно, свака озбиљна држава морала би да ово узме у обзир али је сасвим јасно зашто представници актуелне власти поступају на овај начин. Све ово се најбоље види на основу тога што је Скупштина Србије избегла да пошаље званичну делегацију, упркос отвореном позиву, на заседање Парламентарне скупштине Организације уговора о колективној безбедности која је одржана 27. октобра у Санкт Петербургу.Наиме, г. Гризлов, председник скупштине, упутио је писмо Славици Ђукић Дејановић у коме се представници Скупштине Србије позивају да званично присуствују заседању Парламента Уговора о колективној безбедности. У првом писму које је посланик Алигрудић упутио председници Народне Скупштине стоји следеће: „Очигледно је да сте писмо прикрили од народних посланика и, да ствар буде још гора, допустили председнику Одбора за иностране послове Драгољубу Мићуновићу да одреди гђу Наду Колунџију да на седници представља Народну Скупштину”. У наредном писму г. Алигрудић указује на чињеницу да је делегација Скупштине Србије састављена без позива који је требао бити упућен посланичкој групи ДСС-а.”Након пријема нашег писма, образовали сте вишечлану делегацију НСРС без представника ДСС, чиме сте грубо нарушили права грађана и у исто време омаловажили организатора скупа у Санкт Петербургу”.
Међутим, кључна чињеница је да се Нада Колунџија, што не представља никакво изненађење, није ни појавила на заседању Парламентарне скупштине у Санкт Петербургу. Ова чињеница, сасвим довољно говори какав је однос представника власти у Народној Скупштини према ОУКБ и какав је заправо незваничан спољно-политички курс Србије. Само, највећи проблем је тај да се званична власт управо на “незваничан” начин и одриче неких питања која су од фундаменталног националног интереса. Можемо само да страхујемо да ће и питање Косова као и питање евентуалног чланства Србије у НАТО пакту бити решено на сличан начин. |
Наравно, председница скупштине је у писму које представља одговор на оптужбе посланика ДСС-а одговорила на типичан начин следећим речима: “Пре свега бих желела да Вас обавестим да је писмо господина Гризлова јавни документ који је пристигао званично у Народну Скупштину, према томе, не би могао да буде “прикриван“, нити сам због било чега имала разлога за тако нешто”. Посланик Алигрудић је указао на то да председница Скупштине избегава одговор и да “не одговара на чињеницу да је као формални представник Скупштине на Парламентарној скупштини ОУКБ одређена Нада Колунџија на начин противан пословнику.”