Početna strana > Rubrike > Komentar dana > Naši pretovareni gradovi - došao novac i isterao čoveka
Komentar dana

Naši pretovareni gradovi - došao novac i isterao čoveka

PDF Štampa El. pošta
Duško Kuzović   
ponedeljak, 10. jul 2023.

„Došli divlji i isterali pitome“

Gradovi su pretovareni. Zgrade i ulice brekću pod teretom viška kvadrata, automobila, zagađenja, buke, svetla. U njima nema više mesta za čoveka. U njima sada žive pare.

Sve je manje zelenila, vazduha, smislenog života, urbanog duha. Bespotrebna dinamika, nervoza i užurbanost su se uvukli u svaku zgradu, hodnik i stan. U većini gradova u Srbiji više se ne može stanovati, jer su svi odnosi, koji su gradili život u gradovima (i ljude), potpuno uništeni. Logično, ako društvo ne zna šta hoće, ni gradovi neće znati u kom pravcu da se razvijaju. Gradovi su slika društva; čak i kada društvo to neće, gradovi nemilosrdno sve beleže.

Povlašćeni pojedinci u Srbiji prave urbanistički haos kako bi zaradili pare i kupili nekretninu u mestima gde vlada – urbanistički red!

Glavni cilj građevinskih investicija u Srbiji nije da se sagradi objekat po odgovarajućim standardima, već da se zarade pare i kupi nekretnina u Londonu, Monte Karlu, Beču, Ženevi, Bodenskom jezeru, Parizu. Pri tome važi pravilo: ne obaziri se na suvlasnike, komšije, ulicu, blok, grad, državu, i ne biraj sredstva: potplaćuj, plaćaj reket, korumpiraj, preti, udaraj, razvaljuj, batinaj!

Period od poslednjih 30-tak godina u Srbiji ostaće upisan kao period koji je pokazivao brigu za čoveka, ali verbalno, i nikada više nije uništavao tog istog čoveka (fizički). To se nekada zvalo licemerje, a sada, po novom rečniku, ne znam kako se zove. Čujem druge i osećam da je život u tako „prerađenim“ gradovima – odvratan!

Zašto? Zato što nema nikakve principe osim načela - zgrnuti što više novca. Međutim, da nema skrivene igre ispod stola i oko stola, već da je samo princip novca prisutan, imali bismo „divlji zapad“ i ovako užasne situacije u gradovima ne bi bilo. Da bar imamo „divlji zapad“ ovde, onda kada nasilnik pokuša da nešto uradi mimo volje većine, došlo bi do verbalnog, a potom oružanog dijaloga, pa ko pobedi.

Danas u Srbiji, sa ružnim atavizmima iz prošlosti, nasilnik je zaštićen. Čak mu i ne treba oružje, već samo spremnost za gaženje svih granica morala i dovoljno novca da kupi rukovaoce kratkih i dugih cevi, bilo da su one u formi pera (u pravosuđu i državnoj administraciji) ili kalibra 5,56 ili 7,62 (u organima sile). Sve njih režim suptilno iznajmljuje onome ko je voljan da plati.

Korupcija u građevinarstvu postala je deo zakonom propisane procedure. Čak su se razvile tačke preko kojih se ostvaruje komunikacija sa režimom: kupci usluga ispostavljaju želje, ugovaraju se cene, preuzima novac i isporučuje „roba“. Ovo nije neka spektakularna tajna, to znaju i policija i bezbednosne službe, ali se toleriše, jer zašto bi neko radio svoj posao ako ga na to niko ne primorava. Odgovornost samom sebi i pred Bogom, pred idejom o humanom društvu (izaberi po volji), odavno su likvidirani sa predumišljajem.

Urbanistički planovi su prestali da budu ugovori (koji se crtaju i pišu) između sukorisnika nekog prostora na određeni period. Kriminalci u građevinarstvu su najpre kršili planove i rvali se da svoje građevine nekako usaglase sa planovima. Za takve situacije političari su izmislili legalizaciju, odnosno ozakonjenje. Kada su se krimosi probudili i shvatili da mogu sve svoje preterane želje pravovremeno ozakoniti kroz urbanističke planove (a verovatno dobili signal iz vlasti), krenuli su da finansiraju izmenu urbanističkih planova i tako da „legalno“ dolaze do stvari koje su do juče bile nezamislive.

Videvši jasan i lep biznis, npr. 60 eura po metru kvadratnom površine za dozvolu za objekat koja se dobija u realnom roku, a ne čeka se godinama (napominjem koja je građansko pravo, a ne privilegija), organizovana politička kriminalna grupa počela je da isključuje iz posla sve koji su mogli smetati u toj proceduri, najpre stručne i moralne.

Stručne su eliminisali, jer praktično svaki zahtev za izgradnju je u sukobu sa svim stručnim načelima urbanizma, naučenim čak i u ovako bednim obrazovnim procesima. Moralni su isključeni, jer se svaka odluka u prostoru kosi sa svim načelima morala uzetim iz tradicije, porodice ili čak maglovitih građanskih normi koje su uspele da prežive decenijsko ideološko bombardovanje.

Tako je planiranje gradova postalo skoro isključivo stvar prava, a ne urbanizma kao dela arhitektonske struke. Niti jedan plan, niti jedan projekat nije oboren zbog sukoba sa načelima struke ili etičkim vrednostima, već isključivo zbog sukoba sa pravnom procedurom. Na neki način to je dobro, jer su pravnici (zaposleni u državnom aparatu, tužioci i sudije) tako preuzeli svu odgovornost za urbanistički haos koji razara živote, zdravlje i materijalnu imovinu miliona građana Srbije. To će svakako nova državna uprava imati u vidu kada dođe „sutra“, koje će neminovno doći, i čini mi se biti drugačije od svih prethodnih.

Da bi se zadržao kakav-takav formalizam, a u nestašici arhitekata spremnih za saradnju (ima ih, i to ne treba zaboraviti), u poslove odlučivanja o planiranju gradova puštene su profesije koje slučajno u svom nazivu imaju reči „prostor“, „planiranje“ i slično. Tako o finim urbanističkim detaljima, na primer ukrštanja kolske i pešačke saobraćajnice, ili ukrštanja vodovoda, kanalizacije i podzemnih kablova jake i slabe struje, koji se crtaju u razmeri 1:10 ili 1:25 (jedan cm na crtežu je 10 ili 25 u prirodi), odlučuju ljudi koji su ovakvoj situaciji prišli najbliže na 1:10 000 i još strašnije, bez ikakve obuke u pomenutim oblastima na potrebnom nivou (pomenuta znanja se stiču godinama). Da ilustrujem, to su mnogo udaljenije oblasti nego kada bi zubaru poverili operaciju na srcu. Ali, takva situacija drži iluziju o nekom stručnom dijalogu. Na kraju, neće vrh piramide odgovarati, već ti pešaci na terenu: režim je bio velikodušan i dao im priliku da rade veoma odgovoran posao, a njima ko je kriv što nisu dobro procenili šta znaju, a šta ne, zar ne?

Gorepomenuto je put kojim se razara društvo i privreda države-žrtve i većina takvih država sada gore u vatri građanskih sukoba ili umiru na operacionom stolu secirane nožem međunarodnih kompanija. Srbija je upravo to – pacijent koji leži na stolu i iz njega se vade i preprodaju svi vitalni organi i delovi koji mogu imati kakvu takvu cenu na tržištu. U tome im pomažu korumpirani domoroci koji se na taj čin odlučuju, jer misle da neće biti kažnjeni, i korisni idioti koji se obično pecaju na politiku i siromaštvo.

Vreme je da presečemo ovaj proces. Neće biti lako, niti će biti kratko. Dugo se ova bolest razvijala, zahvatila je previše delova društva: obrazovanje, državnu administraciju, praksu i najgore, uvukla u sebe najtoksičniju vrstu kapitala, kapital iz narko-posla.

Promene traže reformu državne administracije, od republike do lokalne zajednice, novu zakonsku regulativu, nov način kontrole ponašanja u prostoru, promenu načina izrade i usvajanja planova, uključenje građana u većinu procesa, itd.

Novi pristup najpre zahteva katarzu - ozbiljne kazne za odgovorne u razaranjima gradova, a tu su, ne samo državni službenici, projektanti, investitori, već i tužioci, sudije, policija za privredni kriminal, tužilaštva za borbu protiv organizovanog kriminala, proizvođači građevinskog materijala i posebno - banke. Verovatno će sistem morati biti zaustavljen na kratako kako bi se precizno videlo gde smo, jer se ne može verovati postojećoj evidenciji i statistici.

Trenutno znamo samo jedno - ovako dalje ne može! Više od trideset godina tone 98% građana Srbije zbog pohlepe i slabosti samo 2% društva. Na jednoj strani su građani - opijeni, umorni, opljačkani, ravnodušni prema životu, a na drugoj beskrupulozni investitori i još brutalniji političari – odmorni i prepuni novca.

Ko ne gazduje prostorom, uzalud mu je kontrola (jadnih) finansija i (jadne) političke scene. To su samo mrvice kojima se nepomjanici od političkih vojnika zadovoljavaju za to što ubijaju i uništavaju imovinu i živote građana Srbije. U Srbiji građani su nosioci suvereniteta i imovine države ali formalno, jer od toga nemaju nikakvu korist već samo troškove. Ko ubira prihod od nekretnine, taj je njen stvarni vlasnik - „čije su ovce, toga je i livada!“.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner