Коментар дана | |
Још једно лажно представљање Српске напредне странке |
![]() |
уторак, 07. новембар 2017. | |
Овим чином они су свакако желели да нам поруче да је ова странка идеолошки настављач и следбеник историјског и политичког наслеђа Напредне странке. чији је један од истакнутих вођа и оснивача био Стојан Новаковић. Ова бизарна и претенциозна намера Српске напредне странке само указује на њихову очајничку тежњу да нађе своје упориште у нашој политичкој традицији, без обзира што то у овом примеру нема никаквог смисла и реалног утемељења. Успостављање континуитета између Напредне странке у којој су деловали Стојан Новаковић, Светомир Николајевић, Владан Ђорђевић, Милан Пироћанац, Милан Кујунџић, Љубомир Каљевић и Мита Ракић, са Српском напредном странком је сасвим непримерено и нема никаквог упоришта у политичком деловању напредњака половином 19. и почетком двадесетог века. Пре свега, ради се о посебним историјским и политичким околностима у којима је функционисала Напредна странка, тежећи да у тадашње српско друштво унесе идеје либерализма и владавине закона. О томе је најупечатљивије говорио Бошко Мијатовић у предговору књизи „Српски конзервативци 1878 – 1914 године“. Погледајмо програмске ставове: Основни став напредњачког програма из 1880 године био је : „Закон, слобода, напредак, то су три главне боје заставе коју, ево, развијамо“. Закон би, рекоше морао постати„светиња и за мале и за велике“. Да би закон морао постати„општа светиња и прећи у саму крв грађана“ нужно је да им „основи“ буду у „свесноме договору“ и уз „јавну контролу“. Овим је сугерисано да би законе требало да усваја (и)представничко тело(свесни договор), а уз контролу јавности. Присутна је имплицитна критика аутократске државе ( па и кнеза Михаила): „закони престају бити извор снаге, ако се неприродно намећу“, па је нужно да „народ преко изабраних својих представника има учешћа у јавним пословима“, што се може остварити тек под правом уставношћу и политичким слободама.
Додуше, неке од наведених ставова конзервативци деле и с либералима, тако да напредна странка поседује и изражене особине либералне странке.Напредњачка странка је била једина потпуно прозападњачка у Србији, па се борила и изборила за либерални капитализам, што је представљало епохални резултат за тадашњу Србију, у којој су многи, од социјалиста до радикала, тражили излаз за Србију у патријархалној традицији(задругама, општинама). Када се сагледају овако изнете основна идејна полазишта Напредне странке и њена основна политичка опредељења, свако поређење са политичком праксом Српске напредне странке чини се гротескним и излишним. Јер ова странка, вршећи власт у савременој Србији, управо драстично негира политичко и идејно наслеђе Напредне странке Стојана Новаковића и Милана Пироћанца. Јер, ми очигледно данас немамо ситуацију у којој је закон постао светиња и за мале и велике, немамо свесни договор и контролу јавности, не постоји поштовање уставности и политичких слобода, стварна министарска одговорност није остварена, а не постоји ујамчена потпуна независност судске власти, изостаје строго придржавање принципа законитости, као и жртвовање свих ситних обзира општем добру, али и искреност политичких убеђења без претварања и шпекулације. Бошко Мијатовић је с пуно права означио Напредну странку као либерално оријентисану, што се никако не може рећи за политичко опредељење Српске напредне странке која се у свом деловању ослања само на оне „идеје“ које им доносе тренутну прагматичну корист, а без јаснијег утемељења у одређеном политичком и идејном корпусу идеја.Њено политичко деловање је управо негација основних начела демократије и друштва заснованог на либералним вредностима. Српска напредна странка ствара систем у коме се остварује успостављање апсолутне власти у рукама њеног председника који врши сада и функцију Председника Републике. Ради се о увођење класичног примера неолибералне демократије у коме се развија разобручени култ неприкосновеног вође који не поштује основне либералне и демократске принципе: поделу власти, независност судства, постојање функционалне критичке јавности, уставност и законодавну власт оличену у Народној скупштини. Зато је и разумљива потреба Српска напредне странке да се по сваку цену, и то без икаквог основа, ослони на драгоцено политичко и историјско наслеђе Напредне станке јер она и нема своју јасно одређену и профилисану идеолошку матрицу.Што се може видети у стварању непринципијелних коалиција, преузимању различитих и контрадикторних политичких и идејних ставова, гушењу слободе говора и утицаја критичке јавности и негирању темељних демократских начела. Безобзирност, бахатост, тривијализација политичког живота, неодговорност и стварање култа личности спадају међу главне одлике власти Српске напредне странке, а покушај непримереног преузимања политичке традиције Напредне странке само су доказ више да ова странке нема снаге и способности да артикулише своју јасно одређену идеолошку и политичку концепцију. Зато и посеже као и њени функционери опробаном средству - преписивању и грубом плагирању либералних и демократских идеолошких и политичких идеја које она својим досадашњим деловањем непрестано доводи у питање и поништава. |