Хрватска шума и српски балвани

Срби у Хрватској сведени су на безначајну мањину, али у хрватској политици они и даље имају врло значајну улогу, не као моћан политички и „реметилачки“ фактор, већ као подсетник и непријатни сведок злочина и геноцида на којима је изграђивана хрватска државност у двадесетом веку. Хрватска политика према Србима константно је усмерена ка њиховој потпуној елиминацији као самосталне заједнице, па чак ни „модерна“ Хрватска, која је једном ногом већ у Европској унији, Србима нуди да постану део „хрватског политичког народа“, чиме би се реализовао стари правашки идеал и ставила тачка на процес започет у 19. веку, а који је кулминирао усташким геноцидом у НДХ и етничким чишћењем у „Олуји“.

Једина препрека завршетку тог процеса јесте истина о злочинима – због чега се сада представници хрватске државе и цркве из све снаге упињу да докажу да је „Олуја“ била праведна ослободилачка акција, а да се геноцид у НДХ није ни догодио. У том светлу може се гледати тежња за умањењем броја жртава у Јасеновцу, и чудовишна изјава хрватског историчара и католичког свештеника Стјепана Разума, који је изјавио да је Јасеновац великосрпски мит, а не логор смрти који је по зверским злочинима превазилазио и нацистичке.

У истом правцу усмерен је и сукоб председника Хрватске Иве Јосиповића са Милорадом Пуповцем, председником Српског народног вијећа, који је ескалирао озбиљним оптужбама и нападима, пошто је Јосиповић најпре у недељнику “Новости”, који издаје СНВ, оптужен за финансијске малверзације око ауторских права и неформално лобирање за укидање тог листа. Председник Хрватске је реаговао оштрим нападом на Пуповца, кога је оптужио да је злоупотребио свој положај, и да је “за Србе учинио врло мало, за себе и своје врло много”. Он је такође оптужио Пуповца да је “рекетирао” све досадашње владе и остваривао велике финансијске приходе из буџета тврдећи да је добио много притужби у којима му се Срби и неке њихове организације жале да Пуповац “нетранспарентно троши новац намењен мањинама“.

Иронија је да Јосиповићу више не одговара ни Пуповац, који до сада није успео да реши готово ниједно од горућих питања Срба у Хрватској, и који се до сада често показивао као изврстан сарадник у свакој влади Хрватске чији је био део. Суочен са нападима Јосиповића, он се се бранио тезом да га је хрватски председник напао јер неће да присуствује прослави „Олује“, пре него што се, како је рекао, и Хрвати суоче са властитом прошлошћу и признају и српске жртве, и да то од њега досад није тражио ниједан хрватски председник и премијер.

Индикативно је да и тако помирљив став као што је Пуповчев не одговара званичницима у Хрватској. Уместо Пуповца, зато је пронађен Вељко Џакула, председник Српског демократског форума, који већ дуже време настоји да разбије монопол СДСС на мањинску политику Срба у Хрватској. Џакула је то међутим урадио на најгори могући начин присуством 17-годишњици прославе "Олује" у Книну, што је Јосиповић коментарисао да су тиме упркос пресуди Хашког трибунала, Срби „признали хрватску побједу и тако прихватили Хрватску као своју домовину“.

То чак ни Милорад Пуповац није желео да прихвати, а тензије после овог догађаја међу српском заједницом у Хрватској се не смирују. Српске странке и организације су кренуле у беспоштедни сукоб у коме износе међусобне оптужбе и прљав веш, а једне другој потиру легитимитет. Поједине организације Пуповцу и његовим сарадницима ускраћују право да говоре у име целе српске заједнице у Хрватској и позивају највише институције власти да им помогну да добију услове за "стварање и деловање плуралистичких представничких тела и мањинских медија Срба".

С обзиром на досадашњаи рад СНВ-а и СДСС, може се рећи да и у оптужбама против Пуповца има истине, као и његовим контрааргументима. Срби у Хрватској на жалост као да нису свесни да је ово веома лош тренутак за међусобне свађе и сукобе, пошто, с обзиром на став Јосиповићевог саветника Синише Таталовића, који је изјавио да „Хрватску треба градити као модерну еуропску нацију, а не скуп етничких заједница“, у Хрватској ће се сигурно наставити политика асимилације Срба, док би посебна права Срба требала да буду укинута. Према тој тези, Срби би своја права осигуравали преко политичких странака, чиме би постали део хрватског политичког народа, и чини се да поједини Срби у Хрватској као да опет од дрвета не виде шуму, која их све више окружује и прети да их заувек прогута.