Да ли независност значи и истинску слободу народа јужног Судана?

УН су 9. jула добиле најмлађу државу на свету – Републику Јужни Судан.[1] Народ Јужног Судана је почетком године на расписаном референдуму огромном већином гласао за независност од Картума. Званични проглас независности прочитао је представник парламента Џејмс Вани Ига. “Ми демократски изабрани представници народа, објављујемо да је Јужни Судан независна и суверена држава”.[2] 

Проглашење независности јужног дела Судана, који је насељеним афричким становништвом које је претежно хришћанске вереисповести, уследило је након вишедеценијског грађанског рата који је трајао у неколико наврата практично од проглашења независности Судана од британске империје и Египта 1. јануара 1956. год. Поменути грађански рат почео је годину дана раније 1955. године. Становништво југа Судана је с правом предосећало да ће бити потлачено и дискриминисано од стране Арапа који су насељавали централни и северни део земље. Поменутом антагонизму је још више допринела британска колонијална управа која је практично земљу поделила између две административне управе.[3]

Наравно, када је у питању Судан мало тога се променило од 1956. године и вишедеценијске доминације Египта и Британије над овом земљом јер су у унутрашње послове Судана умешани интереси тренутно два највећа супарника САД и Кине.

Прослављање независности у Судану

Ова земља је такође уложила огромна средства у изградњу нафтовода који повезује нафтне изворе у спорној области у близини границе са Јужним Суданом и налазиштима нафте у централном делу земље. Осим тога, Кина је подржавала и режим у Картуму у виду испорука оружја тако да је Судан заправо у далеко већој мери под контролом Пекинга него Вашингтона. “У немогућности да контролише суданску политику која се тиче извоза нафте империјалистичка влада САД је на сваки начин покушала да спречи производњу овог вредног извора. Кина, је с друге стране, сарађивала с владом Судана тако што је обезбедила технологију за истраживање, бушење, вађење, и изградњу нафтовода, али такође она купује већински део суданске нафте. Америчка политика се води око подстицања националног и регионалног антагонизма. Преко две деценије амерички империјализам је подржавао сепаратистички покрет Јужног Судана у коме је нафта првобитно и откривена. Дуготрајни грађански рат је исцрпео централну власт. Када је напокон постигнут мировни споразум, америчка пажња се одмах окренула ка Дарфуру, области на западу Судана”.[5]

Овом приликом морамо да поменемо да кључну улогу није одиграо само амерички ве

Налазишта нафте у Судану

Дакле, у светлу стицања слободе једног народа одвија се стратешка борба између главних супарника око огромних и богатих налазишта нафте које чак нису у потпуности ни истражена. Веома је дискутабилно питање да ли ће стицање независности Јужног Судана и дефинитивно означити крај сукоба, јер тензије само могу још више јачати и увек ће остати претња од неког новог сукоба око приридних богатстава. Укратко, добили смо још један део света осим Корејског полуострва где се једна другој супротстављају тренутна и будућа сила број један у свету која има све већу потребу за природним изворима и зато улаже огромне суме новца у развој суданске нафтне индустрије.[7] У истом овом контексту треба тражити разлоге за недавни упад суданских оружаних снага у Либију, наводних плаћеника судећи по побуњеничким изворима, и сукоба са побуњеницима који су се одвијали у близини нафтних извора.[8]