Komentar dana | |||
Akademci dobili prvu rundu protiv ministarstva, ali još nije gotovo |
petak, 29. novembar 2024. | |
Nedavno je, u zadnji čas (već je bio u dnevnom redu skupštinske sednice) povučen iz zakonodavne procedure Predlog zakona o dopuniZakona o viokom obrazovanju. Reč je o samo jednom, ali vrednom, članu 52a koji tehnički dopunjava postojeće odredbečlana 52 Zakona koje se odnose na dozvolu za rad visokoškolskih ustanova a, u stvari, suštinski se menja (kvari) čitav koncept dosadašnje registracije, odnosno osnivanja visokoškolskih ustanova. Sadašnji koncept zasniva se na obaveznoj akreditaciji pre sticanja dozvole za rad i potom periodičnoj proveri uslova i kvaliteta rada (reakreditacija) kako bi se nastavilo sa nastavom. Ada je predloženi član 52a izglasan inostrana visokoškolska ustanova (univerzitet, fakultet) bi mogla da stekne dozvolu za rad u Srbiji bez akreditacije čime bi dosadašnji sistem registracije univerziteta i fakulteta pao u vodu. Zvaničan motiv ove nakane smotan je u floskulu o zdravoj (boljoj, većoj) konkurenciji koja bi doprinela da se i domaći, pre svega državni, fakulteti bore da budu što bolji. Jer valjda to sada ne čine (dovoljno). A i da nam studenti ne odlaze u tuđinu već da ih studiranjem na stranim fakultetima kod kuće, zadržimo. Nije li pomalo naivno?. Ipak, možda je stvarni motiv nešto drugo – zemlja je propustila strani kapital u svim sferama privrede, shodno ideologiji nadirućeg neokolonijalizma, časteći ga već na početku novčanim subvencijama i drugim (komunalnim) poklonima, pa ne može da se odupre tome da visoko obrazovanjepostane otključano za isti taj kapital. Otvorimo tržište visokog obrazovanja, što da ne, to je baš korisno ali za koga?Većina državnih fakulteta kuburi sa sve manjim brojem upisanih studenata, i to ne samo zbog poražavajuće demografije, a ovom nesuvislom idejom treba da se iz takvog nedovoljnog resursa popunjavaju strani neakreditovani fakulteti ne bi li profitirali (sic!). Posebno pitanje je ko bi, hipotetički, predavao na tim fakultetima (da li na stranom jeziku?) – stranci, ne verujemo jer je to preskupo; ovdašnji profesori, teško, nema ih dovoljno besposlenih, pa bi jedino već zaposleni mogli...ali i to košta i, bitnije, kadrovski ugrožava državne univerzitete.
Na zapadu je najkvalitetnije i najskuplje obrazovanje deo tržišne utakmice – privatni univerziteti se trude da, prvo, popune sva mesta i drugo, da to budu što bolji studenti koji će posle pronositi slavu tog univerziteta (podizati mu rejting) i posredno uvećavati profit. Takvi univerziteti imaju najskuplje školarine, a time i najveću zaradu (imaju i druge izvore prihoda). Ako u Srbiju i ne bi došli najbolji i najbogatiji strani univerziteti, nije teško zaključiti da bi naši fakulteti imali nelojalnu konkurenciju i u onima srednjeg ili nižeg ranga, ako isti ne bi prolazili proces akreditacije plus finansirali bi se (školarine) iz budžeta. Neka profit i bude osnovni motiv dolaska stranih fakulteta u našu zemlju, ali onda pravila koja se tiču registracije i rada moraju biti ista za sve. Ovako, tvrdilo se, rečima resornog ministra, da strani univerziteti „neće ulaziti u državni sistem obrazovanja“ (šta god to značilo), ali da deo školarine njihovih studenata može biti plaćen iz budžeta. Znači, stekli bi diplomu stranog fakulteta koju onda ovde moraju nostrifikovati (priznati), ali je stiču (potencijalno, „može“) i uz pomoć državnog, našeg novca. Napominjemo da neke diplome po stranim programima nije ni moguće nostrifikovati (pravo, na primer), što znači da takvi diplomci ne bi ni tražili posao u Srbiji a kamoli planirali da u njoj žive. I zdravorazumski i logično je zapitati se: koja to država finansira sticanje strane javne isprave, ovde je to univerzitetska diploma. Vredno je razmisliti ne bi li to bio i korak ka „diskriminaciji domaćih visokoškolskih ustanova“ (i pravna lica uživaju ustavna prava) u odnosu na strane univerzitete jer i državni i privatni univerziteti prolaze postupak akreditacije, a privatni bi bili i dodatno diskriminisani zbog toga što se njihovi studenti ne mogu finansirati iz budžeta.
Čim se malo pribrala od ovog iznenađenja, akademska i šira javnost je digla svoj glas protiv člana 52a (BU i fakulteti, SANU, KONUS, MASA, Sindikat obrazovanja), dok je predlog vlasti podržao Nacionalni savet za visoko obrazovanje (koga bira vladajuća parlamentarna većina, a najbrojniji su članovi izabrani na predlog Ministarstva). Iako resorni ministar reče da neće biti odustajanja, predlog člana 52a je, pred strahom od univerzitetskog štrajka, povučen. A da li je pobeda akademske javnosti konačna ne može sesa uverenjem znati jer nedavno iskustvo kazuje da se predlog, u nekim „pripremljenijim“ uslovima, može ponoviti (svaka aluzija na litijumski zakon je isključena). |