Zukorlićev manevar

Nedavno je na sajtu Mešihata Islamske zajednice u Srbiji, koju vodi Muamer Zukorlić, objavljen programski tekst: „Intepnacionalizacijom protiv nacionalizacije” (18. novembra). U njemu se između ostalog kaže: „S obzirom na to da su se nadležni državni organi oglušili o ustavnu i zakonsku obavezu da zaštite vjersku slobodu i prava Islamske zajednice i muslimana u Srbiji, najviši organi ove zajednice posljednjih mjeseci aktivno obavljaju opsežne pripreme za internacionalizaciju ovog pitanja. Za sada je formirana lobistička grupa koju čini nekoliko članova Turskog parlamenta, te nekoliko parlamentaraca zemalja Savjeta Evrope”.

Srpske vlasti se, dalje, optužuju da žele da izvrše „nacionalizaciju svih nesrpskih prava i interesa u ovoj državi”. „Petooktobarske nade većine građana Srbije su potonule”, navedeno na kraju teksta. „Postalo je očito da, neovisno da li je na vlasti evropska opcija ili ne, stvarni vladari ove zemlje su Srpska akademija nauka i umjetnosti (SANU) i Srpska pravoslavna crkva (SPC). Sve što nije po njihovoj volji imat’ će probleme na putu svog opstanka i razvoja. Zato nema lijeka protiv nacionalizacije multietničke i multikulturalne Srbije, osim u internacionalizaciji”.

Da se ovim tekstom misli ozbiljno, videlo se već prilikom posete misije OEBS-a Mešihatu (21. novembra). Tada je, kako stoji u saopštenju Mešihata, predsednik sabora IZ Hajro Tutić upozorio misiju da „u slučaju da ta prava budu uskraćena, Islamska zajednica će kroz internacionalizaciju problema muslimana tražiti od međunarodnih faktora da daju svoj doprinos da muslimani u Srbiji reše probleme koji im se nameću”.

Nedavno se i sam Zukorlić, u razgovoru s američkim ambasadorom Manterom, požalio na „ugroženost prava muslimana i Bošnjaka” (30. oktobra 2008). Očigledno, Zukorlićeva najnovija strategija u borbi sa Ademom Zilkićem oko kontrole IZ u Srbiji jeste da se poziva na „ugroženost prava”. Iz te ugroženosti sledi i pretnja „internacionalizacijom” muslimanskog pitanja u Srbiji. Još nije jasno šta bi tačno bio sadržaj te „internacionalizacije”. Ali pominjanje Saveta Evrope nedvosmisleno ukazuje na nameru da se u evropskim i međunarodnim strukturama otvori pitanje Sandžaka.

Ova pretnja srpsku javnost ne može a da ne uznemiri. Rađaju se različite asocijacije. Prvo što pada na pamet jeste „internacionalizacija” kosovskog pitanja. Ona je otpočela 13. oktobra 1998, sporazumom Milošević–Holbruk. Njime je na Kosovo raspoređeno dve hiljade nenaoružanih posmatrača OEBS-a. A sve se završilo 17. februara 2008. proglašenjem secesije i time što su SAD i glavne zemlje EU priznale novu „državu”. Druga asocijacija jeste znameniti govor ambasadora Cobela. On je, 11. aprila 2007, objasnio da se pitanje Kosova mora što pre rešiti „u smislu nadzirane nezavisnosti”. „U suprotnom”, upozorio nas je, „mogli bi da budu otvoreni problemi u Vojvodini i Sandžaku”. „Ovo nije pretnja, ovo je analiza”, hladno je zaključio.

Srbija ima sreće što druga islamska zajednica u Srbiji, ona Adema Zilkića, ima nešto drugačiji stav o pravima muslimana u Srbiji. „Mi nikada nismo imali veća verska prava nego danas”, kaže on. „Primera radi, mi smo od 1990. do danas sagradili više verskih objekata nego za prethodnih 150 godina. Imamo tri medrese, Fakultet islamskih nauka, predškolske ustanove, kompletno zaokružen obrazovni sistem... i sada tvrditi da su muslimani ugroženi apsolutno je neprimereno i netačno!” („Glas javnosti”, 25. novembra, str. 4). Srbija, takođe, u svoju korist može da navede da su oba politička lidera sandžačkih muslimana danas ministri u vladi Srbije. Teško je reći da država sistematski ugrožava neku manjinu ako njeni politički lideri sede u vladi te zemlje.

Zukorlićev manevar sa „internacionalizacijom” za sada nije naišao na naročiti odjek. Čak ni druga Srbija nije reagovala, iako je jedan od njenih aksioma taj da će „srpski nacionalizam”, nakon gubitka Kosova, za novu metu uzeti Sandžak (Helsinški odbor,„Ka izgradnji održivog kosovskog društva”, 2007, str. 30). Možda je zbog tog aksioma Zukorlić jedno vreme bio ljubimac druge Srbije. Jedini je visoki verski zvaničnik koji je bio gost „Peščanika”, i to čak dva puta za godinu dana (6. oktobra 2006. i 12. oktobra 2007). Onda je izašao sa zahtevom za zabranu knjige „Dragulj Medine”, pa se druga Srbija prema njemu malo ohladila. Ipak, možda će ovo poslednje „ispunjenje” proročanstava o novim žrtvama SANU i SPC podgrejati stare naklonosti?

To ostaje da vidimo. Ali, ono što je već sada zabrinjavajuće jeste da su čak i verske elite, u nadmetanju oko resursa, u stanju da potegnu tako rizično oružje kao što su politizacija i radikalizacija. To je prilično neodgovorno. Svi mi na Balkanu treba da budemo svesni da sedimo na buretu baruta. Sa tog mesta povratak u devedesete više je nego lak. Dovoljno je samo objaviti da od danas više ne priznajemo svoju državu i da zahtevamo međunarodnu arbitražu. Sve ostalo će da uradi ono bure ispod nas.