Život sa siledžijom

 „Gotovo svaki premijerov nastup predstavlja otvoreni mobing“ – da parafraziram ono što je nedavno rekao Đorđe Vukadinović. „Vučić ne prestaje da se izdire na ministre, generale, novinare,  poslanike, čak i na pojedine ambasadore“.

U Srbiji, kao zajedničkoj kući, izgleda da živimo sa nekakvim gazdom-siledžijom koji voli javno da zastrašuje, čak da ponižava. U „slučaju Andrej Vučić“ zastrašivana je i ponižavana žandarmerija. U „slučaju helikopter“ zastrašivana je i ponižavana vojska. Novinari su tako sistematski mobingovani da se dugo niko nije usuđivao da objavi ono što je javna stvar i što je već znalo pola Beograda – da se Vučić ponovo oženio. Kada neka javna ličnost počne da postavlja nezgodna pitanja izvuče mu se dosije i preda tabloidima – primer Saše Jankovića, kome je iskopana nekakva afera iz 1993. godine, najsvežiji i najupečatljiviji je primer tog metoda. 

Naša skupština je, takođe, slika osionosti režima, pa i njegovog nosioca. Opozicionih poslanika koji se usuđuju da nešto kritički progovore nema ni desetak. Protiv „Beograda na vodi", tog ličnog projekta našeg premijera, glasalo je tek devet poslanika, nula uzdržanih – od njih 250. A opet, režim ne može ni tih devetoro da otrpi. Predsednica skupštine preti da će opozicone deputate poslati na „društveno koristan rad“ – kao da smo u kakvoj maoističkoj kultur-revoluciji. Da stvar bude grđa, opozicioni poslanici na to reaguju tako što traže da predsednicu skupštine smeni premijer. Predsednik vlade da smeni predsednika skupštine?! Pa ko u Srbiji kome odgovara, skupština vladi ili vlada skupštini? Ovakvu karikaturu od parlamentarizma valjda nismo imali još od Domanovićeve Stradije.

Uopšte, naš prvi političar se vrlo često ponaša – ne, ovaj izraz nije prejak – kao kakav verbalni siledžija. Jer on gotovo na svako pitanje – ma kako bilo institucionalno opravdano i razumljivo – dobija napad besa i reaguje uvek lično, i uvek smrtno uvređeno. Pitate li Vučića nešto o padu helikoptera, on će vam se obrecnuti: „Da li vi hoćete da kažete da je neko hteo da ih ubije? Ne razumem vas, šta je smisao? Šta je smisao cele priče? Bandić mu je rod! Najbolji su prijatelji! Rod! Dakle, da ne mislite valjda je hteo da ga ubije?! Ne razumem šta je ideja! Nikako ne razumem, danima vas pitam šta vam je ideja?! Sve vreme, tri nedelje se trudim da uhvatim šta je to što želite. I sem mržnje i želje za političkim obračunom ja ne vidim ništa! A ko je odgovoran za smrt Milića i Markovića? Ko je odgovoran za smrt, nultu, `lastu` kad smo nastavili da pravimo, Savića? Ko je odgovoran za sve naše ljude koji su poginuli? Pa to je vojska, to je život! Težak život. Težak rad. Je l` sam rekao nekad da su za to krivi Tadić i Šutanovac? Pa nisam nikada! I nemoj da se pravite da nije tako kad znate da sam u pravu!“.

Agresija, arogancija, optuživanje, podmetanje... to je ponašanje koje izbija iz gotovo svake primijerove rečenice, iz gotovo svakog njegovog nastupa. On je postao ličan, ličan ne samo u odnosu prema novinarima, već i u odnosu prema gotovo svim funkcionerima ili osobama iz javne sfere. On kao da ne priznaje više delovanje iz osećaja dužnosti, odgovornosti ili ideala. Ne, za njega se u javnoj sferi može delovati samo „u korist Vučića“ ili za račun njegovih protivnika. Za njega ne postoje novinari koji rade za javnost, već samo oni koji rade „za Vučića“ ili „za Miškovića“. Za njega ne postoje funkcioneri koji se drže normi, već samo „njegovi“ ljudi i „žutaći“.

I pošto je funkcionisanje institucija i javne sfere sveo na lični obračun („za-ili-protiv-mene“), pošto je tako agresivno ličan u svemu, Vučić je uspeo da zastraši skoro sav državni aparat – ali ga je time teško učinio efikasnijim. U strukturama vlasti sada se sve iole važno može dešavati samo po izričitoj volji premijera, on se mora pitati za sve. I ko god zalazi u naša ministarstva posvedočiće vam da se najveći deo ostalih aktivnosti državne mašinerije – dakle, delovanja koja nisu direktno sprovođenje njegovih naređenja – sada svodi na otkrivanje skrivenih „žutaća“ i dovođenje lojalnih kadrova na njihova mesta.

Klijentizam je uvek bio, manje ili više, prisutan u našoj administraciji, kao i u našem javnom životu. Ali sada je taj klijentizam počeo da bude praćen i modelom ponašanja koji karakterišu mobing, agresija i stalni lični obračun. Onako kako se Vučić ophodi sa svojim ministrima, tako se sada ministri ophode sa svojim državnim sekretarima, ovi pak sa šefovima odseka, oni sa službenicima, a oni zatim sa strankama. U vlasti se proširio manir da se svako na svakog ispod najgrublje izdire, a to brecanje se uporno, poput koncentričnih krugova, širi na celo društvo. A nema nikakve sumnje ko je u središtu tih krugova.

I ranije je, u 19. i 20. veku, u Srbiji postojao režim lične vlasti. Ali, sada je u toj sintagmi nekako naglasak isuviše na onome lična. Ne samo da imamo institucionalno gotovo neograničenu vlast jedne ličnosti. Sada je ta vlast doslovce lična, što će reći sujetna, paranoična, osvetoljubiva, kapriciozna, svađalačka, pa i nasilna.

Kada imate takvu vlast, svu od jedne ličnosti i od njenog karaktera, i kada ta ličnost izrasta u zlostavljača, neminovno je da će žrtve pružiti otpor. Verbalnom siledžiji će, pre ili kasnije, doakati neka od njegovih žrtava. Karakter svake vlasti naznačuje i njen mogući kraj. O tome treba da porazmisli svako ko se, prema podređenima, drži modela osornosti i zastrašivanja. A pre svih onaj koji je taj model arogantno uveo u naš javni prostor.