Vučić kao stabilizator evroentuzijazma

Poslednje u seriji terenskih istraživanja javnog mnjenja koja periodično sprovodi stručni tim NSPM (mart/april 2013), pokazuje nastavak trenda pada evroentuzijazma i porasta evroskepticizma.

Ako pogledamo tabelu 1 videćemo da se, u razdoblju 2007-2013. evroskepticizam gotovo udvostručio (sa 21 na 39 posto), jednako kao i neodlučnost (sa 7 na 15 posto), dok je pak evroentuzijazam zabeležio pad sa 72 na 46 posto.

Tabela 1

Kretanje evroentuzijazma i evroskepticizma

u Srbiji 2007-2013. (u %)

Uočena tendencija pada 2007-2013. može se objasniti delovanjem tri činioca: 1. priznanjem secesije Kosova od strane većine zemalja EU (2008); 2. neprestanim prisiljavanjem Srbije da kao uslov daljeg priključenja EU faktički prizna kosovsku secesiju; 3. ekonomskom krizom u EU (2009-).

Povremeno obnavljanje evroentuzijazma takođe se može objasniti političkom konjunkturom. Skok na 73 odsto, zabeležen u junu 2008, učinak je dobrog izbornog rezultata liste „Za evropsku Srbiju – Boris Tadić“ (DS, G17, SPO, LSV, SDP) i njihove kampanje u kojoj je dominirala Tadićeva ideja da „ne možemo da ubeđujemo evropske države da ne priznaju Kosovo ako smo izvan EU", te da je, navodno, potpisivanjem SSP Srbija „sebi otvorila prostor da vrši stalan pritisak na evropske države koje su priznale nezavisnost Kosova (da se predomisle?! – S. A), ali i da pruži efikasnu podršku onim članicama koje to nisu učinile“.

Takođe, i uzlet evroentuzijazma zabeležen u aprilu 2010. lako se može objasniti učinkom ukidanja viza, odnosno prvim posledicama stavljanja Srbije na Šengensku listu, u decembru 2009.

Međutim, kako bismo mogli da objasnimo treći, premda i nešto blaži, uzlet evroentuzijazma, zabeležen u decembru 2012?

Ako je Tadić, kao najpopularniji političar 2008, svojim neverovatnim izjavama bio nakratko oživeo srpski evroentuzijazam, onda su danas pandan tome popularnost Vučića i njegove jednako neverovatne pro-EU izjave – a pogotovo one s kraja 2012.

Podsetiću da je Vučić, 29. novembra, u skupštini rekao: „Ako neko misli da možemo lako bez Evrope, ja ću vam reći da nemam nikakvu dogmu, ja vam kažem mi ne možemo da preživimo. Nećemo imati od čega da isplatimo penzije". A par dana docnije je u američkom kongresu izjavio: „Ulazak u EU je naš glavni cilj i to je jedini put kojim možemo da poboljšamo standard naših građana (...)Ne možemo da prenebregnemo činjenicu da je naš najveći partner, investitor i donator baš EU. Bez partnerstva sa njima, njihove pomoći i investicija nema nam budućnosti” (kurziv S. A).

Da se Vučić može smatrati ključnim faktorom stabilizovanja evroentuzijazma u današnjoj Srbiji može se videti i iz tabele 2, koja prikazuje odnos stranačkih pristaša i EU.

Tabela 2

Pristalice parlamentarnih stranaka i odnos prema EU (u %)

decembar 2011. (XII/11) i april 2013. (IV/13) 

Ako pogledamo kako se danas odnose pristalice SNS prema EU videćemo da su oni podeljeni: 42 posto je za ulazak u EU, 45 posto protiv i 13 posto su neodlučni. Ali, ranije nije bio takav odnos. U decembru 2011. odnos protivnika i pristalica učlanjenja u EU među naprednjačkim glasačima bio je 56 posto protiv, 27 posto za (17 posto neodlučni). To je davalo srazmeru među naprednjacima od 2:1 u korist evroskeptika.

Hipoteza da su evroskepticizam SNS glasača možda „pokvarili“ novopridošli simpatizeri koji su nekada optirali za DS mora se odbaciti. Naše istraživanje, naime, pokazuje da su razočarani glasači DS ogromnom većinom otišli u izborne apstinente ili neodlučne (zbog čega u toj kategoriji i nailazimo na povećanje udela evroentuzijazma, uz smanjenje udela evroskepticizma; vidi tabelu 2). Tako je zapravo porast mogućih glasova za SNS, koji beleže sva istraživanja, više posledica odlaska DS glasača u apstinente (zbog čega je skočio udeo SNS birača među opredeljenima), nego neke spektakularne promene stranačkog opredeljenja srpskih birača.

Jedino što se, dakle, može zaključiti jeste da se, barem kada je reč o EU, deo SNS glasača „preumio“ i počeo da podržava ulazak Srbije u EU. A zasluge za to se mogu pripisati prvenstveno novom lideru naprednjaka i svakako najpopularnijem srpskom političaru – Aleksandru Vučiću.

Naravno, to preumljenje dela naprednjačkih glasača nije previše duboko i trajno. Iz tabele 3 se vidi da gotovo polovina onih iz SNS koji su za ulazak u EU nije u stanju da oceni da li je EU prijateljska ili neprijateljska prema Srbiji! Dakle, ti birači SNS su u kontradiktornoj poziciji: smatraju da Srbija treba da se utopi u nekakvu super-državu, a da uopšte nisu sigurni da li nam je ta nadnacionalna struktura prijatelj ili neprijatelj!?

Tabela 3

Ocena EU stranačkih pristaša (u %)

(april 2013) 

No za briselski establišment, kao i za probriselsku kompradorsku elitu u Srbiji, nevažno je koliko je sadašnja pozicija SNS glasača konzistentna ili ne. Za njih je važno samo to da se uspešno obavlja tranzicija tog dela biračkog tela iz evroskepticizma u evroentuzijazam. Jer, ako je odnos evroskeptika i evroentuzijasta kod birača SRS, u junu 2008, bio 4:1, pošto je napravljen rascep i stvorena SNS (oktobar 2008), taj odnos se kod onih glasača koji su prešli u SNS počeo smanjivati. Tako je do decembra 2011. on pao na 2:1, a vidimo kako se u aprilu 2013. on faktički izjednačio, tj. sveo na 1:1. 

Tim laganim (premda i dalje plitkim) preumljenjem dela glasača SNS usporen je, a na momente i zaustavljen, proces debriselizacije našeg biračkog tela. Naime, taj proces bi bio daleko brži da ne postoji golemi raskorak između evroentuzijazma kod naše društvene elite u poređenju sa onim kod naših građana. Dok je u našoj društvenoj eliti – političkoj, ekonomskoj, medijskoj i kulturnoj – omer evroentuzijasta i evroskeptika najmanje 5:1 (ovo je moja procena; zasada ne raspolažem odgovarajućim istraživanjima), dotle je taj omer u građanstvu, kao što pokazuje aprilsko NSPM istraživanje, oko 3:2.

Mehanizam amortizovanja procesa debriselizacije Srba, kojim se služi naša (kompradorska) elita, najbolje se može razumeti preko tabele 4. Probriselski birači – ako uzmemo u obzir samo opredeljene – čine blagu većinu u biračkom telu: odnos evroentuzijasta i evroskeptika tu je 54:46. Međutim, kada politička elita formuliše stanačke programe i kada se glasovi biračkog tela „uliju“ u stranke, dolazi do pravog „transsupstanciranja“. Posmatramo li sada te glasove po programskim opredeljenjima njihovih stranaka, odnos 54:46 se pretvara u 84:16 u korist evroentuzijasta. Koančno, kada i izborni cenz, te raspodela mandata odrade svoj deo posla (pa SRS i Dveri ostanu van skupštine), srazmera 54:46 u parlamentu postaje 93:7!

Tabela 4

„Tanssupstanciranje“ evroskeptika u evroentuzijaste

Ova srazmera u poslednjem koraku se preslikava i u medijima. Pod izgovorom da stranke dobijaju medijski prostor za iznošenje stavova u skladu sa svojom parlamentarnom snagom, zastupljenost evroskeptičkih gledišta (recimo, DSS) u našim velikim glasilima retko prelazi 5-7 posto. Tako je krug zatvoren. Evroskepticizma je u medijima gotovo deset puta manje nego u biračkom telu, a to radikalno usporava „raščaravanje“ građana Srbije od briselskih utopijskih narativa.

Najvažniji današnji „kočničari“ u usporavanju tog procesa „raščaravanja“ (debriselizacije), kao što je pokazala ova analiza, svakako su SNS i njen današnji lider. Dakle, ako ovaj članak treba da završim na sličan način kao i prošli, ne mogu a da čitaoce opet ne zapitam: slažemo li se u tome da se glavna politička ličnost, zaslužna za to što se posle svega i dalje bakćemo sa briselskom Vavilonskom kulom, zove – Aleksandar Vučić?