Kolumne Slobodana Antonića | |||
Vojvođanski "Praviteljstvujušči sovjet" |
petak, 29. avgust 2008. | |
Da li pokrajinsko „Izvršno veće” treba preimenovati u „vladu”? Ovo pitanje je otvoreno pošto je novosadski „Dnevnik” objavio šta vojvođanski ogranak DS-a namerava da promeni u Statutu Vojvodine. Reč je o stranci koja ima većinu i u Skupštini Vojvodine, i u Vladi Srbije. Opozicija je te najave ozbiljno shvatila. Počela je da ih kritikuje. Onda su neki listovi napali opoziciju da osporava nešto što još nije predstavljeno javnosti. Međutim, visoki funkcioneri DS-a su svojim izjavama već potvrdili pisanje „Dnevnika”. Tako je Bojan Pajtić stao iza predloga o preimenovanju Izvršnog veća u vladu. On je izjavio da „aktuelni termin potiče iz komunističkog perioda” i da „zvuči isto toliko moderno kao kada bismo pokrajinsku vladu nazvali praviteljstvujuščim sovjetom”. Dakle, nije reč o novinarskoj izmišljotini. Reč je o stvarnoj nameri da se, u simboličkoj sferi, Pokrajina Vojvodina podigne na rang države. I to na dva načina: tako što će njena uprava biti nazvana „vladom” i tako što će dobiti jednu vrstu diplomatskih predstavništava po stranim zemljama. Postavlja se pitanje zašto se vrši promena? Zbog prilagođavanja evropskim standardima? Uzmimo slučaj Nemačke. Tamo države, koje čine federaciju, zaista na čelu imaju „vladu” (Staatsregierung i Landesregierung). Ali, Nemačka je federacija. Da li se ovim preimenovanjem šalje poruka da Srbiju treba federalizovati? Jer, u Italiji, koja nije federacija, čak i pokrajine sa posebnim položajem – kakva je Alto Adiđe – nemaju na čelu „vladu” (governo, Consiglio dei ministri), već „pokrajinsku upravu” (Giunta regionale). Ta razlika nije slučajna. Vlada naspram vlade, skupština naspram skupštine, diplomatska predstavništva naspram diplomatskih predstavništava, uvek u krajnjem daju državu naspram države. Znamo kako se to, na ovim prostorima, u poslednjih nekoliko decenija završavalo. „Tražimo pravo da, ukoliko vrhovno reprezentativno telo Vojvođana zaključi da je položaj Vojvodine u Srbiji protivan interesima Vojvođana, ono mora imati pravo da jednostrano taj položaj promeni”, bio je svojevremeno jasan Nenad Čanak (Treći kongres LSV-a, 26. februara 2000). Zatim je dodao „Vojvodina je ušla u sastav Jugoslavije 1918. odlukom skupštine”, a „ako je Vojvodina u neku državnu zajednicu ušla skupštinskom odlukom, ona mora da ima mogućnost da skupštinskom odlukom iz nje i izađe”. Društvene nauke nas uče da će se institucije, ma kako samo formalne bile, jednom kad se naprave brzo ispuniti sadržajem. Elita iz institucija uvek teži maksimalizovanju moći zahtevajući za „svoju” instituciju sve nadležnosti koje može da dobije. Jednom kada na čelu Vojvodine bude „vlada”, ona će prirodno težiti da se izjednači sa onom u Beogradu. Vlada iz Novog Sada stajaće naspram vlade u Beogradu, kao što i Čanak misli da vojvođanska skupština stoji naspram skupštine u Beogradu, kao suverena skupština naspram suverene skupštine. Ne treba puno pameti pa videti kuda to vodi. Opravdanje da će se ovim „formalnim” izmenama zadovoljiti apetiti pokrajinske elite nije ozbiljno. Naprotiv, autonomaška glad za uvećanjem i kontrolom svog komada državnog kolača biće još veća. „Vlada i Skupština Vojvodine”, „vraćanje pokrajinske imovine” i „zaustavljanje odlivanja sredstava za Beograd”, jedinstveni su niz političkih lozinki. Prvi član tog niza, ovim novim statutom, dobiće legitimnost. Odakle ideja da će se pokrajinska elita samo na njemu zaustaviti? Ne mislim samo na Čanka. Mislim tu na celokupnu postavu novosadske banovine. Po stoti put treba ponoviti da nije svaka decentralizacija demokratska. „Dajte nam ono što je naše” danas ne znači ništa drugo do „dajte nama, vojvođanskoj birokratiji, da raspolažemo svom državnom imovinom i prihodima u Vojvodini”. To je tipičan model feudalne decentralizacije. Dažbine koje su do sada išle caru, od sada treba da idu mesnom velmoži. U čemu će život podanika biti bolji? Uzmimo obrazovanje. Neka sve pare za obrazovanje ostanu Vojvodini. Možda će novosadski univerzitet dobijati nešto više para nego sada. Ali mnogo vojvođanske dece studira u Beogradu. Zašto bi srbijanski poreski obveznik plaćao studije vojvođanske omladine? U sledećem koraku deca „iz preka” neće više moći besplatno da pohađaju Beogradski univerzitet. Mladež iz Pančeva ili Pećinaca, umesto u obližnjem Beogradu, studiraće u udaljenijem Novom Sadu. Slično će se desiti i u drugim oblastima, od zdravstva do nauke. Svima će biti teže. Osim birokratiji, koja će raspolagati sa još „ugojenijim” fondovima. Zapravo, postoji samo jedan način da se dođe do potpuno „čistih računa”. A to je – posebna država. „Vojvođanski šlajpek u vojvođanskom džepu” nužno podrazumeva i „vojvođansku strojnicu o vojvođanskom ramenu”. I naravno, carinu na Savi i Dunavu. To je logika svakog partikularizma – od etničkog, do provincijskog. Da li se „novom terminologijom”, svesno ili nesvesno, pravi još jedan od nepovratnih koraka u tom pravcu? politički analitičar [objavljeno: 28/08/2008.] |