Vojvođani – „nacija u nastajanju“

Ana Lalić, koja sada formalno vodi Gruhonjićev NDNV, proslavila se prošle nedelje izjavom, a koju je oduševljeno istakla Autonomija info, da je „u Vojvodini na delu dosrbljavanje“, kao i „galop srpskog nacionalizma”.

Kod autora okupljenih oko Autonomije info, inače, navikli smo da čitamo svakojake antisrpske izraze i sintagme – od optužbi da Vojvodinu „pustoše kleronacionalistički skakavci“, te da je „Voša“ žrtva „primitivne srbizacije“ (Pavle Radić), preko opisa Novog Sada kao mesta kojim „marširaju povampirene četničko-ljotićevske horde“, pod duhovnim vođstvom „raznih bećkovića, antića i ostale trovačke bratije četničkih ideologa“ (Bojana Vatić), do tvrdnji da Vojvodinu napada „zver srpskog nacionalizma“ koja donosi „(č)etnifikaciju `srpske Atine`“ (Dinko Gruhonjić).

To društvance poznato je, takođe, po neprestanom insistiranju na razlici između kleronacionalističke i primitivne „Srbije uže, tzv. otomanske Srbije“ (Nedim Sejdinović; kritika ovde), i Vojvodine koja „ne poznaje nacionalizam“, koja je „kosmopolitska i evropska“ (Bojana Vatić), te koja neguje „multikulturne srednjoevropske vrednosti“ (Pavle Radić).

Međutim, Ana Lalić – još jedna u nizu samozvanih antifašistkinja – sada se istakla kao jezički inovator. Ne samo što je izmislila izraz „galop srpskog nacionalizma”, već je skovala i reč – „dosrbljavanje“.

Ova ideja o „vojvođanskoj naciji“ nije nova. Tokom popisa 2011. po Novom Sadu su osvanuli bilbordi s porukom:  „Na predstojećem Popisu stanovništva građani i građanke odgovaraće i na pitanje o svojoj nacionalnoj opredeljenosti. Mnogi ne znaju da imaju pravo da se izjasne kao Vojvođani“. „Ja sam Vojvođanin/ka – to sam što sam“

Ova novokomponovana leksema izazvala je mnogo veselja na tviteru, a meni se najviše dopao post Tatjane Milekić: „Poništavaj evrovizijsku pesmu. Ovo ćemo: `Dosrbljeni mi smo bili / onog časa, onog trena / kad je pokraj mene prošlo / tvoje lice, tvoja sjena. /Dosrbljeni, dosrbljeni, / kamen gori, val se pjeni / govorili nismo ništa / dosrbljeni, dosrbljeni“.

No, u senci Lalićkinih neologizama ostao je njen iskaz da se, braneći se sve od „od galopa srpskog nacionalizma“, u „Vojvodini građani pokušavaju da se izbore `za naciju u nastajanju, za Vojvođane`”.

Ova ideja o „vojvođanskoj naciji“ nije nova. Tokom popisa 2011. po Novom Sadu su osvanuli bilbordi s porukom:  „Na predstojećem Popisu stanovništva građani i građanke odgovaraće i na pitanje o svojoj nacionalnoj opredeljenosti. Mnogi ne znaju da imaju pravo da se izjasne kao Vojvođani“. „Ja sam Vojvođanin/ka – to sam što sam“.

Srećom, „pokušaj stvaranja vojvođanske nacije, uprkos velikog utrošenog novca, ovom prilikom (2011. – S. A.) nije uspeo. (…) Svega 28.500 građana Srbije u krajevima severno od Save i Dunava izjasnilo se po regionalnom principu – to je svega 1,45% stanovnika AP Vojvodine“.

Za ove bilborde ispostavilo se da ih je platio jedan od funkcionera LSV, a oni su odmah prepoznati  kao pokušaj „stvaranja nove nacionalne manjine u Vojvodini“, odnosno kao konstruisanje „neke nove (izmišljene) nacije“ – „još će se neki period govoriti o privrženosti Vojvodine, Srbiji; a onda bi se moglo početi pričati i o dobrosusjedskim odnosima“.

Srećom, „pokušaj stvaranja vojvođanske nacije, uprkos velikog utrošenog novca, ovom prilikom (2011. – S. A.) nije uspeo. (…) Svega 28.500 građana Srbije u krajevima severno od Save i Dunava izjasnilo se po regionalnom principu – to je svega 1,45% stanovnika AP Vojvodine“.

Ovi „regionalci“ nisu bili samo „Vojvođani“, već su se izjasnili i kao „Sremci“, „Bačvani“, „Banaćani“, „Novosađani“, itd. Ono što je, međutim, karakterističan pokazatelj jeste da „regionalne pripadnosti, pa samim tim i vojvođanske, gotovo da nema izvan krajeva sa srpskom većinom: recimo, u Adi regionalaca ima svega 0,49%, u Senti 0,52%, u Bačkom Petrovcu 0,81%“. Dakle, u krajevima gde nema Srba, nema ni regionalaca.

To jasno pokazuje od kog etničkog „materijala“ zapravo treba da bude iskovana nova nacija – „Vojvođani“. Jer, kao što je već lepo primećeno, „stvaranje države Vojvodine gradi vojvođansku političku naciju od Srba, a manjine ostaju ono što jesu“

To jasno pokazuje od kog etničkog „materijala“ zapravo treba da bude iskovana nova nacija – „Vojvođani“. Jer, kao što je već lepo primećeno, „stvaranje države Vojvodine gradi vojvođansku političku naciju od Srba, a manjine ostaju ono što jesu“ (ovde 41).

Sličan pokušaj stvaranja „nacije Vojvođana“ zabeležen je i na popisu 2022. godine. Tada su LSV i Vojvođanska partija zatražili da se „`Vojvođanin`  klasifikuje kao posebna nacionalna pripadnost“.

Gruhonjićeva Autonomija info, koja je od samog svog začetka bila propagator vojvođanskog separatizma, tom prilikom vodila je naročitu kampanju. Objavljen je, recimo, intervju s „politič​kom sociološkinjom Anom Dević“, u kome se kaže da bi „vojvođanski identitet kao kategorija u popisu  bio revolucionarni potez“ u smislu da se promoviše „vojvođanski identitet kao manjinski, ne regionalni“.

Urađen je i omnibus tekst s naslovom „VOICE: Vojvođanski identitet – protest protiv nametanja nacionalističkog identiteta“. Taj „nacionalistički“ identitet naravno je – srpski.

Dakako da je ova metodologija vojvođanskog etnoinženjeringa odavno prepoznata. „Na Vojvodini se primenjuje recept koji je već isproban na Crnoj Gori. Izdvoji se grupa Srba, pa im se priča kako su oni lepši, kulturniji i bolji ljudi od ostatka Srba (šargarepa). Onda se govori o pretnji, koji ostatak Srba predstavljaju za njih (štap). Kao rešenje im se ponudi fizička i duhovna secesija od sopstvenog naciona“.

To „sponzorisano evropejstvo i ideologija vojvođanske posebnosti“ zapravo znači da se „autonomija definiše u odnosu na Srbiju i meri distancom prema njoj. Kako to jasno formuliše Šandor Egereši: `valja samo jačati evropski, vojvođanski i podunavski identitet`. (…) Laboratorija za proizvodnju identiteta poodavno je na delu. Ne shvataju je samo oni koji ne žele“.

Trenutno je ideja vojvođanske nacije marginalna.  Ali, kao što je takođe već primećeno, „jedna od najvećih srpskih grešaka je arogantno ignorisanje i omalovažavanje antisrpskih napora u njihovom začetku“. Dosadašnje iskustvo nas uči da politički marginalne grupe treba shvatati ozbiljno. 

Trenutno je ideja vojvođanske nacije marginalna. Ali, kao što je takođe već primećeno, „jedna od najvećih srpskih grešaka je arogantno ignorisanje i omalovažavanje antisrpskih napora u njihovom začetku“. Dosadašnje iskustvo nas uči da politički marginalne grupe treba shvatati ozbiljno. One često služe tek kao laboratorija za proizvodnju i čuvanje ekstremnih ideja. Ali, kada dođe vreme – tačnije, kada to proceni moćni spoljni činilac – te ideje preuzima neka od glavnih političkih snaga i počinje da ih realizuje.

Tako je, početkom devedesetih, separaciju Crne Gore od Srbije zagovarao samo Liberalni savez. Koliko su zelenaške ideje bile marginalne vidi se po činjenici da se na referendumu u Crnoj Gori, 1992, svega 7,04 posto birača izjasnilo protiv zajedničke države sa Srbijom.

Te godine donet je u CG i novi ustav u kome je službeni jezik nazvan srpskim. DPS je bio na stanovištu da Crnogorci imaju dvojni identitet – uži crnogorski i širi srpski. Fantazije o posebnom „crnogorskom jeziku“ i „crnogorskoj crkvi“, kao i montenegrinsko antisrpstvo, bili su usamljena pojava.

A onda, 1997, dolazi do sukoba Đukanovića i Miloševića. Đukanović se okreće Zapadu, i cela vladajuća nomenklatura preuzima idelogiju antisrpskog „dukljanstva“. Ono što je nekada bilo politički i društveno marginalno, sada postaje „mejn strim“. Do 2002. veći deo kulturne i ostale elite uspešno je „montenegrizovan“, a do 2006. obezbeđen je potreban broj glasova da se može progurati referendumu o separaciji.

Toksična ideja „vojvođanske nacije“ trenutno se gaji po bizarnim, ekstremističkim („autonomaškim“) krugovima – za koje je lepo uočeno da su  „opasni, plaćeni i znaju da su sledeći na spisku klijenata Srca Tame“. A od razvoja međunarodnih prilika zavisi da li će ta ideja biti ubačena u glavni tok srpske politike.

Zapravo, to će zavisiti od ishoda rata u Ukrajini. Vejn Madsen je još 2015. godine objavio članak „Vojvodina – sledeća briselska lažna država“. U njemu je tvrdio da je, nakon Majdana, Viktorija Nuland – tadašnja zamenica državnog sekretara za evropske poslove „spremna da pokrene rat za nezavisnost Vojvodine“.

„Ako Ukrajina bude na neki način model za ono što Nulandova i njeni neokonzervativci planiraju da urade sa Vojvodinom“, pisao je Madsen, „to će biti etničko čišćenje pokrajine od Srba i stvaranje države otvorene za zapadne naftne i gasne kompanije“.

Nama ostaje da se pazimo i uzdamo u ono što su vojvođanski Srbi rekli 1918: „Mi nismo verom i jezikom jedno sa Srbima i Srbijom nego smo kost od kosti srpske, jedno po duhu i sudbini. (…) Odlučili smo da jedno budemo sa Srbijom bez uslova, bez pregovora i bez pogovora” (Jaša Tomić, nav. ovde 9). I tako će da bude.

Vejn Madsen je na Vikipediji označen kao „američki novinar i teoretičar zavere“, ali koga su zmije ujedale ne može da bude nepažljiv. U društvenom podzemlju onoga što se imenuje „Vojvodinom“ još uvek prebiva perverzni, antisrpski („titoistički“) državoid, impregniran kroato-malograđanskom („srednjeuropskom“) pseudokulturom i palanačkim aspiracijama naših autošovinista da budu „neka druga nacija“. I dok moćni i prebogati Blekrok ordinira po Ukrajini, njegovo okretanje Srbiji zbilja bi moglo da donese jačanje i ponovno političko uzdizanje tog monstruma.

Nama ostaje da se pazimo i uzdamo u ono što su vojvođanski Srbi rekli 1918: „Mi nismo verom i jezikom jedno sa Srbima i Srbijom nego smo kost od kosti srpske, jedno po duhu i sudbini. (…) Odlučili smo da jedno budemo sa Srbijom bez uslova, bez pregovora i bez pogovora” (Jaša Tomić, nav. ovde 9).

I tako će da bude.

(www.andricevinstitut.org)