"Vatikanska mržnja" ili o korenima rusofobije u Evropi i Srbiji

 Ovo nije citat iz publikacije o hrvatskom genocidu nad Srbima 1941−1945. godine. To je sintagma koju je upotrebio trostruki dobitnik Pulicerove nagrade Tornton Vajlder (Thornton Wilder), u romanu Most Sv. kralja Luja (1927; ovde, str. 31), kako bi opisao mržnju koja je jaka, duboka, uporna i – svirepa.

Srbi su u 20. veku nekoliko puta to osetili na svojoj koži. I danas se s tim suočavaju – primer je slučaj Herte Miler (ovde) za koju kažu (ovde i ovde) da je samo javno izrekla ono što većina Nemaca i inače misli o Srbima. A Nemačka je, barem dok je sadašnji predsednik bio premijer, proglašavana našim glavnim zapadnim prijateljem. Kakvi su nam tek onda tamošnji neprijatelji?

Srbi, bar kada je reč o istoku Evrope, nisu jedini predmet zapadne mržnje. Tu su, naravno, i Rusi. Kao što je lepo primetila jedna Amerikanka srpskog porekla, gledajući tamošnju TV, „neprijatelji zapadnog sveta su već 30 godina stabilni i nepromenjeni: Srbija i Rusija. Grozni pravoslavni Srbi koji su, u teroru, preklali ogroman broj mirnih demokratskih muslimana i ne manje strašni ruski komunisti koji su uništili uzgoj demokratije i slobode u Čečeniji“ (ovde).

Napisane su i čitave naučne monografije o mržnji Zapada prema Rusiji, a tri od njih su i kod nas prevedene:  „Rusofobija: dve staze ka istom bezdanu“ (prev. 1993) Igora Šafareviča, „Rusofobija“ (prev. 2016) Đulijeta Kjezea, i „Rusija-Zapad hiljadu godina rata: rusofobija od Karla Velikog do ukrajinske krize“ (prev. 2017) Gi Metana.

U naslovu sve tri knjige stoji reč „rusofobija“. Ta reč može da zavara. Fobije su iracionalni i neopravdani strahovi – poput uplašenosti od miša, kada skačemo na sto (musofobija), iako je reč o stvorenju koje nas neće pojesti, niti nam odgristi nogu. No, u slučaju Rusije nije reč o fobiji već o dubokoj i postojanoj mržnji – lep primer baš nedavno je na FSK dao DŽ. DŽ. DŽatras:

„Moskva bi mogla da vrati Krim Ukrajini, doprati trupe Kijeva u Donbas preko crvenog tepiha, i obesi Bašara Asada za bandere u Damasku – sankcije (Vašingtona prema Moskvi) bi i dalje ostale, pa čak bile i postepeno pojačane. Pogledajte koliko je vremena trebalo da se otarasimo zakona DŽekson-Venik (zakon koji je ograničavao trgovinske odnose sa SSSR donet 1974. a ukinut prema Rusiji tek 2012). Rusofobni impuls koji kontroliše američku politiku ne potiče od toga šta su Rusi učinili, nego ko su: Russia delenda est!“ (ovde).

Sada smo i u Srbiji dobili knjigu koja govori o rusomržnji kod nas: „Rusofobija kod Srba 1878−2017“, Dejana Mirovića. Otkuda kod Srba ta pojava – imajući u vidu da su nam Rusi pomogli da se oslobodimo od Turaka i da napravimo državu, da su zbog nas ušli u rat sa Austrougarskom (i Nemačkom), da su nam 1944. pomogli u oslobođenju od nemačkog nacizma, kao i da nam danas brane Kosovo – ponekad bolje i od zvaničnog Beograda?

Prvi izvor rusofobije u Srbiji, u poslednja dva veka, svakako je prelivanje antirusizma sa Zapada.Srbija se na Zapadu doživljava kao „mala, balkanska Rusija“, tradicionalno rusko uporište na Balkanu. Zato se u svim antiruskim strateškim projektima odvajaju znatna sredstva za suzbijanje popularnosti Rusije u Srbiji – prvenstveno kroz otvorenu antirusku propagandu.

Drugi izvor antirusizma je ideologija dela ovdašnje elite koja hoće da „modernizuje“ Srbiju, ali tako što će je vesternizovati. Ta elita, koja je postojala jednako u 19. i 20. veku, kao što postoji i danas, želi da Srbija preuzme ne samo zapadnu tehnologiju već i kompletne zapadne ustanove, zapadnu kulturu, pa čak i zapadni mentalitet („protestantski duh“). Pošto uzor kome Srbija treba da teži mogu biti samo zapadne zemlje – Francuska ili Britanija u 19. veku, a EU danas – Rusija mora biti prikazana u najgrđem svetlu, kako ni za šta ne bi mogla da bude uzor – čak ni za umetnost, kulturu, ili religiju.

Treći izvor antirusizma kod nas, tokom poslednja dva veka, bili su različiti politički interesi i različiti parcijalni interesi upravljačkih elita Srbije (Jugoslavije) i Rusije (SSSR).  Na primer, u 19. veku, Rusija je želela da uzme Carigrad. Zato su joj Bugari, koji naseljavaju istočni Balkan – a koji bismo mogli nazvati vratima Instambula – bili važniji od Srba koji su geografski bili dalje, na zapadu. Rusi su, stoga, u to vreme preferirali Bugare, praveći Veliku Bugarsku, a ne Veliku Srbiju. Time su ugrožavali srpske interese ne samo u Makedoniji, već i na jugoistoku Srbije. Upravo to je bilo realno tle na kojem se razvijala izvesna hladnoća u politici Milana i Aleksandra Obrenovića prema Rusiji (dok je lični pečat toj politici davala tajna konvencija kneza Milana sa Austrougarskom).

Drugi primer različitih interesa svakako je titoistički period 1948−1989. Tito i njegovi saradnici, nakon 1948. godine, u strahu za vlast, surovo su progonili ne samo sovjetofile već i rusofile. Vera Cenić je, kao dvadesetogodišnja studentkinja, bila mučena dve godine na Golom otoku (1950−1951) samo zato što je išla u Sovjetski dom da gleda ruske filmove, volela rusku književnost i vodila dnevnik u kome je iznosila intimno (ne)raspoloženje prema zvaničnoj politici udaljavanja od Rusije (videti ovde, str. 138).

Radivoj Berbakov osuđen je 1980. godine na dve i po godine zatvora, koje je odležao u Sremskoj Mitrovici, zbog „neprijateljske propagande“; ona se, između ostalog, sastojala u tome što je „bio neobjektivan u pogledu ruske umetnosti i književnosti, u tom smislu što je predimenzionirao vrednosti umetnosti i književnosti u SSSR“, u šta se „uklapa i njegova izjava da voli Ruse i da mu niko ne može zabraniti da ih voli” (videti ovde).

Naravno da je titoistička nomenklatura znala da bi politički preokret u SFRJ vodio tome da titoisti izgube ne samo vlast već i ličnu slobodu. Zato je u to doba, kako nam pokazuje i Mirović u svojoj knjizi (str. 181−266), znatan deo javnosti u Srbiji bio natopljen ne samo antisovjetskom već i ogoljenom antiruskom propagandom i ideologijom.  

Kada je pak reč o današnjem antirusizmu u Srbiji, njegov osnovni izvor je kombinacija prvog i drugog faktora. Usled toga se savremene antiruske manifestacije ovde kreću od (ne)svesnog preuzimanja zapadnih ideoloških i propagandih klišea, do izrazite rusomržnje, koju pokazuju proatlantistički autofašisti.

Na primer, istinski mračna, preteća i opasna „vatikanska mržnja“ izbija iz tekstova pojedinih kolumnista lista Danas. U njima čitamo da je Srbiju „caristička Rusija uvukla u Prvi svetski rat“ (ovde), a da su u ubistvu Đinđića učestvovali i „Rusi“ (ovde), budući da je „ubistvo premijera bilo prvi korak u vraćanju Srbije u sovjetsku orbitu“ (ovde).

U Srbiji, prema ovom mišljenju, postoji „kvislinški odnos prema Rusiji“ (ovde), odnosno kod nas deluje „ruska agentura“ i „ekstremističke grupe pod očiglednom kontrolom srpskih i ruskih službi“ (ovde). „Putinova Rusija nam otima ostatke ostataka evropskog suvereniteta i identiteta, ekonomskog potencijala i zdrave pameti“ (ovde), kaže se u ovim tekstovima, imajući u vidu da je u Srbiji na delu „evolucija iz srpskog šovinizma u kvislinški putinizam“ (ovde), tačnije: u „kvislinški projekat putinovske Srbije“ (ovde).

Takođe, s obzirom na to da „Putinov režim prepoznaje muškarce kao oligarhe i mužike, a žene kao kurve ili babuške“ (ovde), te kako „moskovski gazda pritiska Srbiju da se upravo ona odmetne od demokratskog međunarodnog poretka“ (ovde), za Srbiju je „EU integracija prioritet, kako ne bismo (svi mi u Srbiji) postali krčma mužika, babuški i kurvi“ (ovde).

U Srbiji postoji „ruska ratnohuškačka propaganda“ (ovde), a „polovina ministara kao da je prošvercovana taljigama iz Donjecke republike“ (ovde). Ovde „mediji i inteligencija nameću diskurs kolektivizma i redistribucije. Nakon Velike Srbije, smislili su ideju ruske gubernije“ (ovde). Pri tome se ne vidi da „`oslonac` na Rusiju razara naše demokratske institucije, uvodi nas u zone sumnjivog finansijskog i političkog kapitala“ (ovde) i dovodi do „patološke sovjetofilije, ali i izdajničkog delovanja državnih službi, dominantne `inteligencije` i krugova u SPC“ (ovde).

Naravano da za ovakvu ideologiju nijedna druga privatizacija u Srbiji nije upitna, samo je problem „kvislinško-lopovska predaja NIS-a“ (ovde). A tu je i „Putinov špijunski centar, smešten u Nišu, namenjen negovanju zločinačkih tradicija i rušenju krhkih demokratija u susedstvu“ (ovde).

Budući da u Srbiji „od 2004. mediji pod nadzorom svake vlade pripremaju javno mnjenje ne samo za nove sukobe sa susedima, nego i za treći svetski rat koji ćemo vojevati na strani Rusije, Kine, Severne Koreje, Kube i Venecuele“ (ovde), autor se pita „kako će Vučić da Srbiju u narastajućem međunarodnom sukobu prevede na pobedničku stranu“ – i to „u sukobu koji je tako neophodan da se razdvoji žito od kukolja“ (ovde).

Rusija i Kina su, inače, za ovakvo mišljenje „činioci svetskog nereda“, budući da „godišnji zbir žrtava državno-partijskog terora u Rusiji i Kini gotovo da je jednak žrtvama Mauthauzena“ (ovde). Otuda, ako se Beograd – koji je inače „smrdljiva kurdsko-cincarska kasaba“ (ovde), odluči za Rusiju, tu „`geopolitičku` nakazu“ (ovde) koja „ne zna kako da se izbori sa svojom veličinom“ (ovde), „Srbija će ostati balkanski DDR, dok očekuje laka i `konačna` rešenja. I Crvenu armiju“ (ovde).

Osećate li u ovim rečima strašnu, duboku mržnju, ne samo prema Rusiji već i prema Srbiji – samo zato što je i Srebija slovenska, narodna, pravoslavna i svoja?

Ta mržnja prvenstveno hoće da od Srba napravi nekog drugog – zapadoidne „protestante“ i „gradžane“, tačnije konzumerističko stanovništvo koje obitava na nekoj teritoriji, a koju sutra može da popuni i neki drugi, „moderniji“ i „politkorektniji“ narod.

Kroz takvu mržnju trebalo bi da se stvori „Srbijanin-EUropljanin“, kome je „prelomljen mozak“ i iščupan taj strašni „mali Rus“. Nesumnjivo je da je to konačni cilj atlantističke politike na Balkanu. A toga ne može biti bez ustoličenja i u srpskom društvu „vatikanske mržnje“ – duboke, sistematske i surove.

Važno je umeti da prepoznamo tu mržnju. Ona je u suprotnosti ne samo s našim suštinskim interesima, već i s našim civilizacijskim bićem koje nas čini osobenim kao narod i kao kulturu. Ona se teško može primiti u široj javnosti. Ali, u kontekstu najavljivanog– „međunarodnog sukoba“ – koji će, navodno, konačno „da razdvoji žito od kukolja“ – to je najava totalitarne represije nad svakim od nas koji voli svoju zemlju, i koji razmišlja sopstvenom glavom.

Dakle, svako od nas treba da preuzme rizik da može da postane žrtva „vatikanske mržnje“. Pa i ti koji čitaš ovaj tekst, poštovani čitaoče.

(FSK)