Uz pomoć straha

Primena krajnjih sredstava uvek je dokaz nemoći. Posle prvog kruga IZBORA postalo je jasno da za pobedu nije dovoljna uobičajena priča o EU. Poseglo se za krajnjim sredstvom – pričom o povratku u devedesete. Pre prvog kruga izbor je definisan kao ,,brza evropska budućnost ili tavorenje u mestu”. Uoči drugog kruga predmet glasanja je promenjen. On sada glasi: ,,sadašnjost (kakva je, da je), ili povratak u devedesete”.

Pre 20. januara birači su se privlačili obećanjima o budućnosti. Ali, ta obećanja nisu podsticala maštu većine glasača. Njima je priča o ,,bogatim pristupnim fondovima EU” zvučala apstraktno. Zato nisu ni glasali kako treba. Uoči 3. februara priča je promenjena. Umesto obećanja o budućnosti, došla su upozorenja o sadašnjosti. Televizija je počela da prikazuje najstrašnije scene iz devedesetih. I mašta je proradila. Za pristupne fondove ne znamo. Ali, za benzin u flašama i novčanice od 500 milijardi znamo. Pojavio se iskonski strah. I on će, verovatno, odlučiti izbore.

Ali, nije isto ako izbore dobijete obećavajući brzi evropski standard ili ako pobedite na zastrašivanju uz pomoć devedesetih. U drugom slučaju pobeda ima i drugačije posledice. Glavna je ta da se elita u Srbiji još jednom utvrđuje u vladavini strahom. I po tome smo se, doista, vratili u devedesete. Milošević je, setimo se, kod Srba preko Drine raspaljivao (inače, istorijski realno zasnovani) strah od ,,ustaškog noža”. Sa takvim strahom u kostima, njegova politika više nije imala alternative. Ono malo trezvenih upozorenja da stvari nisu baš tako jednostavne ugušila je orkestrirana propaganda. Neki se danas stide što su bili deo te propagande.

Isto se dešava i sada. Elita se udružila u prizivanju trauma iz devedesetih, koje svi nosimo. Elita zna da se devedesete ne mogu vratiti. Elita zna da nema govora o 4. februaru kao danu kada će Beogradska berza objaviti slom, Narodna banka novi kurs evra, a UN novu rezoluciju o sankcijama. Ali, ona nastavlja da laže svoj narod kao što se laže dete. Time ona nastavlja da drži sopstveni narod u maloletstvu, pojačavajući njegove strahove, pothranjujući njegovo neznanje, snažeći njegove predrasude. Ono malo trezvenih upozorenja da stvari ipak nisu tako jednostavne zaglušuje se gromoglasnom propagandom. I opet će, sutra, neke biti sramota što su u tome učestvovali.

Jovica Trkulja ima duhovito poređenje za način na koji je elita, nakon 5. oktobra, legitimisala vlast. To je, kaže on, kao kada žena od muža pijanca prebegne kockaru. I kockar je takođe upropašćuje – mada na drugačiji način od pijanca. Ali, kad god se sirota žena pobuni, novi muž joj kaže: ,,Zar želiš nazad u prošlost? Seti se samo kako te je onaj tukao?”. I žena se pokunji i nastavlja da živi sa raspikućom.

Ali, ta ,,bezalternativnost” dobija novu dimenziju ako muž-kockar ženin izbor još protumači i kao neograničenu dozvolu za kockanje. To što se žena užasnula od pijanca ne znači i da je bezrezervno podržala kockara u svim njegovim fantazijama. Pogotovo ne u onoj da će se oboje obogatiti, samo ako kockar nastavi da posećuje kazino. Možda je ovo poređenje pregrubo. Ali pobeda na strahu od devedesetih ne znači bezrezervnu podršku za sve što elita radi dok nas ,,vodi u Evropu”. Ne znači bezrezervnu podršku za sve njene fantazije, za sve njene gluposti, za sve njene lopovluke. Izbor od 3. februara ne može se tumačiti kao ,,kart blanš” za sve što će nadalje raditi bilo briselska, bilo ovdašnja elita.

Taj izbor, čiji ishod već svi naslućuju, biće samo znak da većina ljudi u Srbiji ipak više voli sadašnjost u izvesnosti, nego neizvesnost u promeni. To je potvrda da birači pre glasaju za status kvo, kakav god da je, nego da rizikuju da im se vrati ,,gora prošlost”. Da to saznamo i nisu nam bili potrebni izbori. Oni koji su, nakon 20. januara, promenili glavnu izbornu temu odgovorni su za takvu trivijalizaciju rezultata.

Ali, makar još jednom smo sagledali krajnje domete naše demokratije. I još jednom smo videli pravo lice naše elite. Osećanje prezira prema takvim metodama i takvom licu prvo je što se u čoveku javlja. Utešno je, međutim, sledeće: tako se ne može doveka. Ne možete uvek pobeđivati na viku: ,,Vuk! Vuk!”. Sve će manje biti ljudi koje ćete moći da prevarite uz pomoć straha od devedesetih. Moraće se promeniti priča. Dete, koje ste godinama bezočno lagali, najzad će porasti. Shvatiće da nema babaroge. Vi ćete postati lažov. A ono – čovek.