Uvrtanje mozga, ili ludilu nema kraja

„Najjači udar na Vučića – tajkuni, stranci i mafija udruženi na istom poslu“ stajalo je na naslovnoj strani Informera, 29. oktobra 2014. Slične naslove imali su i Alo, Naše novine i Kurir. „Mišković prisluškivao Vučića“, pisale su sve novine, 5. novembra.

Štampa je prenosila i izjave političara i analitičara. „Na delu je angažovanje tajkuna na rušenju vlasti", rekao je ministar pravde Nikola Selaković.  „Plašim se za bezbednost premijera Aleksandra Vučića“, rekao je ministar za rad Aleksandar Vulin. „Ovo je još jedan atak i pokušaj državnog udara na premijera Vučića“, kazao je šef poslaničke grupe SNS Zoran Babić.

„U poslednje vreme sprovodi se niz sinhronizovanih, opasnih akcija čiji je cilj da se Vučić prikaže kao `balkanski diktator`. Sve se to radi za velike pare i sa podrškom zapadnih moćnika“, objašnjavao je analitičar Tomislav Kresović. „Ove jeseni 2014. mnogo toga podseća na proleće 2003: i onda smo imali ozbiljne trzavice između Zapada i Đinđića. I on je pokušavao da uvede neke promene, baš kao i sad Vučić. Zato nam se na silu, skoro svakodnevno, nameću različite afere, incidenti, provokacije, a mogu da uslede i mnogo gore stvari“, predviđa analitičar Branko Radun.

Mi zaista idemo iz afere u aferu, iz zavere u zaveru: „prebijanje premijerovog brata“, „napad na premijera u Londonu“, „prisluškivanje premijera“... Zavera su, tvrde nam, i događaji koji naizgled nisu povezani sa premijerom: „da li je moguće da baš sasvim slučajno Nikola Sandulović napadne premijera Vučića u Londonu, a da u istom danu Specijalni sud vrati pasoše Miroslavu Miškoviću i njegovom sinu Marku, i da istog dana srpski advokati bukvalno na silu nastavljaju štrajk?“, pita se Informer. Štaviše, kaže isti list, „Olja Bećković izjavila je, opet sasvim slučajno, baš juče, da ju je premijer Vučić više puta zvao telefonom“. To je za Informer „`slučajnost` broj 4“.

Ali, zašto bi se tu stalo? „Dačićeva supruga imala sudar u službenom autu“, stoji naslov u istim novinama toga dana. Zašto to nije „`slučajnost` broj 5“? „Nemac se utopio u Ibru dok je pecao“. Eto „`slučajnosti` broj 6“. „Medved provalio u obor i pojeo svinju“. Eto „`slučajnosti` broj 7“!

Ludilu nema kraja. Samo, da li njega proizvode baš „stranci“ i „tajkuni“? Zašto bi Zapad rušio Vučića, kada podatnije vlade u Srbiji  nije bilo u poslednjih sto godina? Zašto bi ga rušili tajkuni, ako su svi i dalje bogati, srećni i na slobodi?

Izneta je pretpostavka da se ove „zavere“ produkuju kako bi se skrenula pažnja sa državnog i socijalnog sunovrata. U jednom ranijem tekstu, nazvao sam to „vihorom od smeća“. No zanimljiva je ta psihologija koja neprekidno stvara sumnjičavost i dramu oko sebe. Ona je izvor nestabilnosti, iracionalnosti i neurednosti.

Možda to dolazi od uzurpatorskog karaktera ove vlasti. Iako voli da se takvom prikazuje, ona nije ni demokratska, ni evropska, ni nacionalna. Ona samo to glumi, pretvarajući u parodiju sve čega se poduhvati – od reformi, do parlamentarizma. Njeni akteri i tumači, od Zorana Babića do Branka Raduna, teško da se uopšte mogu ozbiljno shvatiti. Ali, pošto je uzurpatorska, ova vlast je nesigurna, pošto je nesigurna ona je nervozna, a pošto je nervozna ona postaje agresivna.

Zapravo, ona je unapred agresivna, zato što zna šta je čeka kada smanji plate i penzije. Ona unapred razotkriva zavere, jer zna da će neke zavere svakako biti – samo ne „stranaca“ i „miškovića“, koliko lekara i profesora, službenika i penzionera, običnih ljudi. Ni kod jedne naše vlasti, u skorije vreme, nije postojao veći kontrast između marketinga i sposobnosti, obećanja i realiteta. Vučić taj kontrast pokušava da smanji pojačanom kontrolom medijskog prostora i proizvodnjom nesuvislih tema. Smeo bih se zakleti da će sledeća tema biti: „Zapad pustio Šešelja kako bi srušio Vučića!“.

Ali, objektivno, ovoj vlasti teško da ima pomoći. Njena ideološka mašinerija je zaribala, ideje su potrošene, pa je čak i ritualno svaljivanje krivice na prethodnike sve neuverljivije. Njena elita, od koje se očekuje da nešto funkcionalno uradi, ne samo da je gotovo sva beznadežno nekompetentna, ona je čak toliko ćiftinska i parazitska da verovatno neće biti u stanju da organizuje ni poštenu represiju. Šteta što je izraz „ološ-elita“ potrošen na prethodnu, „žutu“ postavu. Time se izgubila mogućnost tačnijeg imenovanja fenomena s kojim se susrećemo.

I biće dovoljno da se artikuliše koliko toliko pristojna alternativa, pa da se balon „naprednjačkog čuda“ počne izduvavati. Treba samo zadržati zdravu pamet pred neprekidnim mantanjem SNS-mađionirača i klovnova. Pa kad se njihova cirkuska šatra pred prevarenom publikom počne rušiti, umeti smireno naći izlaz i spasiti šta se može.