U ime elite ili birača

Do kraja izborne kampanje ostalo je još dve nedelje. Od toga slave i praznici čine bar polovinu dana. Tada se o politici više razgovara za trpezom, nego što se gledaju političke emisije. I potpisivanje SSP-a još nije na vidiku. Zajedno uzeto, sve je manje verovatno da može doći do ozbiljnijeg izbornog preokreta. Dakle, ako sve ostane isto, o tome ko će činiti vladu odlučivaće Koštunica i Dačić.

Njihova izborna kampanja bila je jasno ,,patriotska” ili evropskim rečnikom kazano – suverenistička. Ako te dve stranke sa radikalima budu imale jaku većinu u skupštini, to će značiti da je u narodu pobedila suverenistička politika. Ako bi se DSS i SPS držali svoje politike, morali bi da naprave vladu s radikalima.

Takav razvoj, međutim, nije sasvim izvestan. Jer, DSS i SPS se takve vlade boje. Nije reč o nepoverenju u radikale. Problem je što DSS i SPS znaju da će takva vlada za protivnika imati Vašington, a možda i Brisel; da će u skupštini imati snažnu i homogenu opoziciju; i da će imati gotovo većinu ovdašnje medijske i ekspertsko-ekonomske elite protiv sebe.

Boriti se sa tako jakim protivnicima nije lako. To, naravno, ne isključuje uspeh. Ako vlada u prvih šest meseci pokaže snagu, ako brzo uspostavi kontrolu nad sistemom, ako uverljivo demonstrira da održava stabilnost i da će izgurati pun mandat (2012), takva vlada će postepeno steći poštovanje. Ali, za to su potrebni pamet, hrabrost i mnogo rada. Potrebna je „vizija i misija”. Potrebno je bar malo ostaviti po strani lične i stranačke interese. Potrebno je hrabro se suočiti sa nenaklonjenim medijima. Potrebno je rizikovati lične karijere, a možda i lične sudbine.

Sa druge strane, neka mešana vlada sa „unionistima” (da se opet poslužimo evropskim rečnikom) ne bi imala te probleme. Tu bi sve bilo znatno komotnije, daleko lakše. Opozicija bi bila podeljena, SAD i EU manje nenaklonjeni, a i beogradska elita se ne bi baš za svaku sitnicu na vladu istresala.

Nezgoda je, međutim, u tome što bi za DSS i SPS od svih unionističkih stranaka možda bio prihvatljiv samo DS. (I to ukoliko bi se Tadić držao svoje izjave da bi između EU i Kosova uvek izabrao Kosovo.) Ali, DS je isuviše mandata prepustio svojim koalicionim saveznicima (G17 plus, LSV). Pitanje je da li DS, DSS i SPS mogu sami namaći većinu. Čak i uz pomoć stranaka nacionalnih manjina, njima će biti teško da dobace do broja 126.

Sa druge strane, izborna kampanja je jasno razvrstala stranke i njihove birače u dve grupacije. Nije preterano pošteno da DSS i SPS svoje mandate dobiju na suverenističkoj politici, a da onda uđu u vladu u kojoj većinu imaju unionisti (po broju osvojenih mandata DS bi verovatno imao većinu). To bi zapravo značilo da jedna većina postoji u narodu (suverenistička), a druga u vladi (unionistička). Ako to ne bi bilo izneveravanje narodne volje, onda nije jasno šta bi to uopšte moglo biti.

Sav problem sa politikom u Srbiji je u tome što se elita i narod različito opredeljuju. U narodu postoji suverenistička većina, u eliti unionistička. Ta razlika između elite i naroda primetna je već celu deceniju. Posledica je da naša elita prezire narod, njegove vrednosti i njegove izbore. U Srbiji čim čovek nauči da koristi računar i poveruje da je postao elita prva rečenica koju će otkucati glasiće: „Srbi su zatucan i primitivan narod”. (Tu uključujem i sebe; vidi moju knjigu „Srbija između populizma i demokratije”, 1993). Ukoliko bi elita i narod sazreli i u glavnim stvarima ipak postali saglasni, spoljni pritisak bi se lakše podneo. Srbijom se, međutim, teško može vladati sa većinom u narodu, a manjinom u eliti. To je juče oborilo Miloševića. To sutra može oboriti i suverenističku vladu.

Pametni ljudi u SRS, DSS i SPS jasno vide da, ako žele da naprave zajedničku vladu, potrebne su im dve pobede. Jedna na izborima, a druga nakon njih. Ova druga nije ništa manje važna od prve. Ona će značiti pridobijanje bar dela elite za svoju politiku. To pridobijanje se može postići samo demonstracijom odgovornosti, posvećenosti i savesnosti. Ljudi iz ovih triju stranaka moraju na delu, a ne samo na rečima, da državne i narodne interese postave iznad ličnih. Tako nešto može da uradi samo istinska nacionalna elita.

Ako takvu elitu nemamo; ako će se, u ime nacije, ministri opet svađati oko plena i puniti džepove; ako će diletantski raditi i lenstvovati; ako će se u diplomatiji ponašati kao slon u staklarskoj radnji; ako će pustiti da se zbog sopstvene gluposti sve uruši već posle šest meseci; ako posle svega državni i nacionalni interes postanu reči koje više niko neće smeti da upotrebi; ako, dakle, sve to treba da se dogodi – onda je možda bolje ništa i ne pokušavati. Onda je možda bolje napraviti vladu sa DS. Dati im vladu i prestati sa podstrekivanjem naroda. Jer reči kojima se budi nada, smeju da izgovore samo oni koji su tu nadu spremni i da ostvare.