Tri skrivene istine

Igra oko Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) jedna je od najzanimljivijih političkih igara. Ona ima dva cilja: nadmudriti suparnika i pridobiti javnost (ionako površnu i slabo obaveštenu).

Prvi akter u ovoj igri je evrobirokratija. Nju simboliše Havijer Solana. Taktički cilj ove grupacije je da se Srbiji ponudi na potpisivanje SSP u trenutku kada to najviše koristi tzv. proevropskim snagama. Strateški cilj je uvući Srbiju na „evrointegracijski kolosek”, na kome svaki sledeći korak „prirodno” sledi iz prethodnog. Tako će se na 125. koraku „prirodno” rešiti pitanje Kosova, tako što će Srbija morati da prizna njegovu nezavisnost. Ona čuvena žaba biće „prirodno” skuvana, a da i ne primeti.

Glavni problem ovih igrača jeste preterani uspeh antisrpske propagande (čijem vođenju su i sami kumovali). Njena žrtva je gotovo čitava politička klasa u EU. Tako se danas čini sasvim prirodnim da se, na jednoj stani, Haradinaj i Naser Orić puštaju iz Haga na slobodu, dok se, na drugoj strani, Srbi osuđuju na 1.000 godina robije; da Srbija isporučuje Hagu dvojicu bivših predsednika, jednog premijera, jednog vicepremijera, više ministara i gotovo čitav ratni generalštab, ali da joj se opet trlja nos kako nedovoljno sarađuje sa Hagom. Ta antisrpska nastrojenost je tolika da čak ni ono što je racionalno sa stanovišta evrokratskih interesa – da se, kao predizborna ispomoć „evropskim snagama” ponudi SSP – danas ne može da prođe. Zato se moraju izmišljati opravdanja kako se SSP ne nudi Srbiji samo zbog zlog Koštunice i njegovog zanovetanja.

Drugi akter u ovoj igri je evroentuzijastički deo srpske elite. Nju simboliše Boris Tadić. Taktički cilj ove grupacije je da pred izbore dobije SSP na potpisivanje. Njen strateški cilj je da Srbija uđe što dublje u EU, kako bi, sa jedne strane mogla da koristi EU fondove, a sa druge strane da se iznutra bori za Kosovo. Oni izgleda veruju da je to nekako moguće. Pri tome se pozivaju na primer Kipra, koji se kao član EU bori za povratak Republike Severni Kipar pod državni suverenitet.

Glavni problem ovih igrača je nerealnost njihovih ciljeva. Neko je već duhovito primetio da je ideja kako Srbija najbolje može da vrati Kosovo samo ako se priključi EU istovetna ideji da Čehoslovačka najbolje može da vrati Sudete samo ako se priključi Trećem rajhu. Poređenje sa Kiprom je potpuno naivno. Nijedna zemlja EU nije priznala Severni Kipar. Zato i nije bilo problema da Kipar postane član EU. U srpskom slučaju, međutim, najvažnije zemlje EU već su priznale nezavisnost Kosova. Zato je smešno očekivati da se od Srbije neće tražiti „regulisanje odnosa sa susedima”. Naivnost ovog stanovišta vidi se i iz ideje da će Srbija upravo „kooperativnošću” i „disciplinovanošću” otkloniti sve antisrpske predrasude u Briselu. Ako je evrokratama teško da Srbiji danas daju čak i SSP, kako će tek gledati na nekakvu srpsku „načelnost” i „dostojanstvenu odbranu nacionalnog interesa” po pitanju Kosova?

Konačno, treći akter u ovoj igri je evroskeptički deo srpske elite. Nju simbolizuje Vojislav Koštunica. Taktički cilj ove grupacije je da onemogući suparnicima da potpisivanjem SSP-a dobiju važne poene u izbornoj utakmici. Strateški cilj je da se, u pregovorima sa EU, ne čeka 125. korak, već da se sad postavi pitanje Kosova. Tako će se evrokratija iz Brisela isterati na čistac.

Glavni problem ovih igrača je odsustvo izlazne strategije. Potpuno je jasno kakav će odgovor doći iz Brisela. Čak i u ovom obliku, SSP teško da može da prođe ratifikaciju u parlamentima mnogih EU zemalja. Naime, u njegovom članu 135 navodi se da će obe strane Kosovo tretirati u skladu sa Rezolucijom 1244. Ali, kako ćete da usvojite dokument u kome se kaže da je Kosovo teritorija pod upravom UN, ako je vaša zemlja to isto Kosovo u međuvremenu već priznala kao nezavisnu državu? I, ako će i sa sadašnjim tekstom SSP-a biti povuci-potegni, još manje je moguće da se SSP popravi onako kako to traži Koštunica. Može li se, recimo, zamisliti nemački parlamentarac koji glasa za dokument u kome se kaže da je Kosovo sastavni deo Srbije, dok nemački ambasador odavno sedi u Prištini? Nejasno je, međutim, kakav je plan naših evroskeptika kada budu čuli to „ne” iz Brisela. Šta će se desiti kada nam EU konačno kaže: „Ne, nema nikakvog preciziranja SSP! I da, mi Kosovo više ne računamo kao deo Srbije!”. Šta Srbiji preostaje da uradi onda?

Tako se pokazuje da svaki od aktera srpsku javnost „štedi” za poneku istinu. Briselske evrokrate od nas kriju da su Srbi na „posebnom tretmanu” u EU i da će se takav tretman i dalje nastaviti. Ovdašnji evroentuzijasti od nas kriju da nema šanse da Srbija uđe u EU, a da zadrži makar i formalnu suverenost nad Kosovom. A ovdašnji evroskeptici neće da nam kažu da je vreme da počnemo da se opraštamo od EU. I da je vreme da se suočimo sa istinom: ma koliko to neverovatno izgledalo, i izvan EU ima života. I ma koliko to neverovatno izgledalo, taj život možda i ne mora da bude toliko loš?