Trenutak istine – Neke crvene linije ipak postoje

Bližimo se trenutku kosovske istine: da li Vučić samo zbog izbornog rejtinga izbegava i odlaže predaju Kosova, ili je možda stvarno rešio – kako se nada deo patriota – da ga ipak ne da?

Čast da prvi Srbima obznani promenu prokonzula u njihovoj zemlji dobio je ovdašnji The Colonial Times. Danas je, naime, objavio da će ambasador SAD Godfri, pre kraja mandata, biti zamenjen osobom bliskom Gabrijelu Eskobaru (ovde). Eskobar je pre toga bio drugi čovek ambasade SAD u Beogradu, odmah iza Godfrija. Onda je u novoj, Bajdenovoj administraciji postavljen na dosta visoko mesto u ministarstvu spoljnih poslova („zamenik pomoćnika državnog sekretara u Birou za evropska i evroazijska pitanja Stejt departmenta“).

Urraa, ponovo smo prioritetni partner vašingtonske birokratije

Praktično, Eskobar je postao specijalni izaslanik za Z. Balkan, gde je operisao i pre dvadesetak godina – Rusi kažu više kao obaveštajac nego kao diplomata (ovde).

Ali, koga će Eskobar da stavi na mesto Godfrija? Za obelodanjivanje te odluke imperijalna birokratija odabrala je nemački službeni Quisling Daily u Beogradu. Blic je, naime, prvi objavio da će to biti naš stari znanac Kristofer Hil. Citiran je i „diplomata blizak američkoj administraciji“ koji nam je poručio da time treba da budemo posebno zadovoljni jer „imenovanje Hila vraća vašu zemlju u poziciju prioritetnog partnera američke administracije na Balkanu” (ovde).

Urraa, ponovo smo „prioritetni partner vašingtonske birokratije“!

Hil je bio istaknuti član Horlbrukove „buldožer diplomatije“ (1995-1999), te „kao i Eskobar čovek specijalnih operacija“. Rusi kažu - u odnosu na Eskobara tek nešto manje „intrigantna i opasna osoba“.

Sećam ga se po planu za preuređenje Srbije iz 1998, koji je nazvan njegovim imenom. On je Miloševiću, naime, u ime SAD predložio da Albancima na Kosovu prepusti punu sudsku, zakonodavnu i izvršnu vlast (uključiv i „predsednika Kosova“). Srbija ne bi imala gotovo nikakve nadležnosti nad Kosovom, ali bi Albanci imali svoje obavezne predstavnike u srpskoj skupštini, vladi i vrhovnom sudu. Sprovođenje plana nadgledale bi kopnene snage NATO-a, koje bi u Srbiju došle odmah po Miloševićevom potpisu. Nakon tri godine, položaj Kosova bi se „suštinski razmotrio” – što će reći da bi NATO odlučio šta dalje (v. ovde 262).

Ovaj genijalni i pravdeni plan zli Milošević ipak je odbio, pa je na scenu stupio Holbruk. Doveo je generala Majka Šorta, zapovednika NATO avijiacije. Šort je, tokom „pregovora“, ovako rekao Miloševiću: „Ako započnem bombardovanje, vaša zemlja nikad više neće biti onakva kakvu je vidite danas. Zapravo, trebalo bi sad da prekinemo pregovore, a Vi da se provozate kroz Beograd – zato što takav kakav je danas više nikad neće biti!" (ovde).

Kristofer Hil svakako ne dolazi u Beograd da jede pljeskavice i pice, kao Godfri. Dolazi da kome treba lomi ruku dok ne potpiše da Kosovo može uđe u UN

Eto, iz takvog miljea i s takvim „diplomatskim“ iskustvom dolazi nam naš vrli novi „partner“, Kristofer Hil. Čovek je pre tri godine izjavio: „Žao mi je što (ove) 2019. godine i dalje imamo pet članica EU koje još nisu priznale Kosovo“. On svakako ne dolazi u Beograd da jede pljeskavice i pice, kao Godfri. Dolazi da kome treba lomi ruku dok ne potpiše da Kosovo može uđe u UN.

Odmah pošto je na sajtu Bele kuće objavljena odluka o nominaciji Hila, Glas Amerike započeo je kampanju pripreme terena. Danijel Frid odatle nam je poručio: „Šta god želimo da uradimo na Balkanu (misli se na SAD – S. A.), Srbija je deo toga – na ispravnoj ili pogrešnoj strani. Radije bih da bude na ispravnoj, mada nije važno šta ja želim. Srbija koja pomaže da se pitanja na Balkanu reše, a ne da bude agent Moskve ili nacionalizma – može da promijeni istoriju regiona” (ovde).

A znamo da se „u istoriju ulazi“, kako nam je lepo objasnio Sloba Georigijev, „tako što uđeš u NATO, uđeš u EU i priznaš Kosovo“ (ovde).

Notorni Danijel Server nam je, takođe preko Glasa Amerike, objasnio: „Događa se nešto zbog čega SAD žele drugačiju vrstu ambasadora. (…) Ovde se radi o postavljanju robusnijeg kadra. To verovatno govori o tome gde misle da je potrebno uložiti veći pritisak” (ovde).

Isto i Majkl Kirbi, koga se sećamo kao prokonzula SAD u Srbiji 2012-2016: „Dijalog se ne vodi da biste razgovarali, već da biste taj razgovor i završili. Godinama imamo posla s predsjednikom Vučićem. On je dao određena obećanja u Bijeloj kući tadašnjem potpredsjedniku Bajdenu koja nije ispunio. Možda je vrijeme da ih ispuni“ (ovde).

I naši partneri iz aktuelne Bele kuće zaklete su dobričine. Državni sekretar za spoljne poslove Entoni Blinken poznat je kao zagovornik, tokom rata u BiH, naoružavanja Muslimana i bombardovanja Srba, kao propagator „genocida“ u Srebrenici, kao zagriženi pobornik rata protiv Srbije 1999, te kao pisac nekih od Bajdenovih najpoznatijih antisrpskih govora (ovde). Na najlepše reči dragog DŽoa, kao zagovarača okupacije Srbije i „javnih suđenja, po ugledu na Nemačku i Japan“ (koja su se završavala i vešanjima), možemo da se podsetimo ovde.

Radostan zbog dolaska pravog gazde, s kojim nema šale, očas se podigao poznati nam talog bgd. prihvatača realnosti (ovde). Smesta su svoju je*iga-Kosovo-izgubljeno graju digli za oktavu, ne bi li bilo primećeno da su prvi stali u red za najam novih propagandista. Već vide pospanog DŽoa kako preti da će podići avione u Avijanu ukoliko Minja Bogavac odmah ne bude vraćena u šabački teatar.

Recikliranje stare škvadre znači povratak na osnovnu ideju iz devedesetih – pritisneš Beograd i dobiješ šta hoćeš. Ali, svet se od tada poprilično promenio – makar za jednu Rusiju i za jednu Kinu

Milan St. Protić procenjuje da će Hil i Eskobar s manje muke završiti stvar nego devedesetih: „Za razliku od Miloševićeve vlasti, koja jeste bila pogubna, ali je ipak bila ozbiljan takmac, ovi današnji su amateri, tako da očekujem da će Hil imati mnogo lakši posao nego onomad“ (ovde).

Međutim, vraćanje u igru ekipe od pre dvadeset godina ne znači da će i ishod biti isti. Recikliranje stare škvadre znači povratak na osnovnu ideju iz devedesetih – pritisneš Beograd i dobiješ šta hoćeš. Ali, svet se od tada poprilično promenio – makar za jednu Rusiju i za jednu Kinu.

Ima mišljenja da Vašington hoće da „preko Kristofera Hila sprovede u delo neki plan koji možda poseduju, a nama još uvek nije poznat“ (ovde). Smeo bih da se kladim da je ponuda sledeća: Beograd da konačno dobije Zajednicu srpskih opština (ZSO), Priština stolicu u UN (bez priznanja nezavisnosti), a Vučić neometanu vlast u narednih deset godina. Još i da upiše Srbiju u NATO – eto mu Nobelove nagrade za mir.

Bajdenovci žure da pacifikuju Balkan kako bi imali slobodne ruke za sukob s Rusijom (na kom svojski rade). To znači da kad Beograd slome za Kosovo, ne mogu a da odmah ne nastave da ga lome za gašenje R. Srpske

Dva su, međutim, problema tu. Prvo, Vašington ne može i neće da reši samo Kosovo, a da mu Republika Srpska ostane kao žarište sve aktivnijeg ruskog prisustva u NATO zaleđu. Bajdenovci žure da pacifikuju Balkan kako bi imali slobodne ruke za sukob s Rusijom (na kom svojski rade). To znači da kad Beograd slome za Kosovo, ne mogu a da odmah ne nastave da ga lome za gašenje R. Srpske. To troškove nagodbe za zvanični Beograd praktično udvostručuje. Zašto bi na to pristao?

A drugo, valja obezbediti da svi ostali Srbi, pored onih koji su stavili potpis, mirno prihvate da je Hilov plan 2.0 za Srbe nešto najbolje što im se na ovom svetu može desiti. Vučićeva propaganda do mile volje može da slavi 5:0 ako dobije ZSO. Ali, ubeđivanje Moskve i Pekinga da puste Kosovo u UN već je mnogo ozbiljniji proces – koji nikakva propaganda ne može da prikrije. To znači da stolica za Kosovo u UN teško da može da prođe bez uličnih protesta u Srbiji.

Boško Jakšić je, odmah po pobedi Bajdena, izjednačio Trampove „fundamentaliste protestantskog 'jevanđeoskog pojasa'” s ovdašnjim mogućim „litijama pravoslavnih zilota koji i Aleksandra Vučića smatraju 'veleizdajnikom' spremnog da im ukrade i preda Kosovo“ (ovde). Ionako su svi ovde nervozni zbog korone – posebno omladina. Kosovo je, u međuvremenu, za mlade postalo znak pobune i nemirenja. Setimo se samo makljanja po Beogradu u julu 2020. Čisto sumnjam da će Vučić, ili ma ko drugi, to moći da ispegla.

Kosovo je za mlade postalo znak pobune i nemirenja

Dakle, valja se spremiti. Ozbiljna država već odavno bi Vašingtonu stavila do znanja da Hil, kao saučesnik zlostavljanja Srbije 1998-1999, ovde nije dobrodošao. Ali, mi nismo država već kolonija. Zato naši kompradorski namesnici i ćute.

Ipak, neke crvene linije postoje. Kosovo ne mogu više niti do kraja da nam uzmu, ako ga sami ne damo. A Kosovo, što se Srbije tiče, više ne može dati čak ni kolonijalna uprava.

Došao je trenutak istine. E, pa da vidimo ko je ko.

(Pravda)