Tolerancija nije dovoljna

Kada ovaj članak bude odštampan već će se znati ishod skupštinskog glasanja o zakonu protiv diskriminacije. Ovaj zakon se pretvorio u društvenu bitku. Na jednoj strani bilo je nekoliko uticajnih NVO, pomognutih „prijateljskim medijima”. Na drugoj strani bile su četiri najstarije crkve. Zakon su uglavnomsastavile NVO, crkve su se jednoglasno pobunile i vlada je zakon vratila na doradu. Takav potez bio je politički logičan. Naspram stotinak članova NVO stajali su milioni vernika, a političari znaju da na izborima odlučuju brojke. Usledili su, međutim, žestoki protesti NVO i „prijateljskih medija”. Vlada i predsednik Tadić našli su se u položaju da moraju da biraju između NVO i crkava. Kada je zakon na kraju dospeo u skupštinu, pokazalo se da su vlada i Tadić izabrali NVO.

Istina, zakon je popravljen u jednom detalju: izbačena je diskriminacija transseksualaca. To je značilo da se ipak ne može dogoditi da vam dete dođe iz škole i kaže: „Tata, naš učitelj je danas došao obučen kao žena i tražio da ga zovemo ’učiteljice’”. Ali, sve drugo je ostalo. Iako se uUstavu ne pominje diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije, ovaj zakon je izjednačio sa ostalim ustavnim kategorijama. Pri tome, odredbe su date tako široko i neodređeno da je praktično sve ostavljeno budućem tumačenju. Recimo, državne ustanove i preduzeća ovih dana susreću se sa zahtevima da se smanji broj zaposlenih. Direktor jedne firme mi se nedavno požalio da se od njega očekuje da otpusti 20 odsto zaposlenih. Nakon ovih širokih i neodređenih odredaba o diskriminaciji, direktor će teško u tih 20 odsto staviti nekog homoseksualca.

Zašto je vlada na kraju izabrala NVO, a ne crkve? Prvo, zato što izbora još nema na vidiku, a samo su na izborima brojevi važni. I drugo, zato što su crkve ostale usamljene u svom otporu. Javnost, odavno već anestetizovanapričom da „EU nema alternativu”, slegla je ramenima i rekla: „Pa, ako se već i to od nas traži, šta da radimo...”. Videvši ovu fatalističku reakciju, vlada je zaključila da je bolje da se malo zameri crkvama nego mnogo NVO sektoru. Tako je stavljena tačka na čitav slučaj.

Ipak, u društvenom smislu ovo nije kraj, već početak. Breša je probijena i u diskriminisane grupacije uvršćene su osobe određene seksualne orijentacije. U sledećem koraku, antidiskriminacija više neće biti dovoljna. Zahtevaće se ravnopravnost. Recimo, u sklapanju brakova ili u usvajanju dece. Naše NVO, istina, nekoliko puta su ponovile da se to ovim zakonom ne traži. Naravno, jer Ustav izričito definiše brak kao zajednicu muškarca i žene (čl. 62). Ali zato se neprestano ponavlja da ovaj ustav ne valja, da je nelegitiman, da je donet na sumnjiv način... U sledećem koraku, prilikom promene tog „rđavog” i „nelegitimnog” Ustava, ova „konzervativna” i „diskriminatorna” odredba će biti izostavljena. A pošto se izgura zakonska ravnopravnost, u sledećem koraku će se zahtevati priznanje društvene jednakovrednosti. Prvobitna pravna norma doneta je da bi se sprečilo da se ljudi diskriminišu zbog osobine koja nije presudna. Da se, recimo, otpuste ne zato što loše rade već što su homoseksualci. Ali ona će se od sada uporno tumačiti kao društveno priznanje jednakovrednosti. I već za nekoliko godina dobićemo zahtev da se kao zvanična društvena norma proglasi mišljenje kako je dotična osobina jednako vredna i poželjna kao i neka druga. Da su, recimo, homoseksualnost i heteroseksualnost jednako vredne orijentacije. A zna se kako se zove mesto na kome se podučavamo zvaničnim društvenim normama.

Zato su crkve, imajući u vidu sopstveno istorijsko iskustvo, tako složno reagovale. One znaju kako se preširoka antidiskriminaciona norma, koja je trebalo da obezbedi samo da ne progonimo nekog čija nam se osobina ne dopada, baš zbog te preširokosti ubrzo pretvarala u društvenu normu da nam se mora dopadati baš ona osobina koja nam se ne dopada. Tolerancija, koja podrazumeva da ne vršimo nasilje nad nekim čije nam se ponašanje ne sviđa, sada više nije dovoljna. Pogrešnim tumačenjem smisla pravne norme dospeva se do zahteva da moramo da prihvatimo kao ispravno upravo to ponašanje koje odbacujemo. Mi više nismo slobodni u izboru vrednosnog sistema kojeg ćemo se držati. Sada moramo voleti ono što ne volimo i svoju decu učiti da moraju da vole ono što iz svoje najdublje vere smatramo pogrešnim. Zaštita od jedne vrste nasilja, samo za nekoliko godina, pretvara se u novo, mnogo obuhvatnije i dalekosežnije nasilje.

Vlada koja po pravilu misli od danas do sutra napravila je svoj izbor. Crkve, koje imaju malo duže pamćenje, rekle su šta su imale. I mi, javne ličnosti, svako prema svojoj pameti, rekli smo šta mislimo. Neko je svakako pogrešio, a neko bio u pravu. Siguran sam da neće proći mnogo vremena, a da će većini u ovom društvu biti i te kako jasno ko.