Tihi nestanak jednog naroda

U Dnevniku RTS, u subotu, prikazan je prilog o demografskom stanju Srbije (19:51-53, autori: Ivana Miljković i Nevenka Đelić). Dok se u vreme naših roditelja u Srbiji rađalo 150.000 dece godišnje, danas se rađa upola manje. Poslednje dve decenije, u Srbiji više ljudi umire, no što se rodi. Prošle godine, na toj razlici, izgubili smo 35.000 stanovnika. „Iako je pre tri godine država usvojila strategiju za podsticaj rađanja“, čuo se u prilogu glas novinarke, „ona se zbog nedovoljnog budžeta ne primenjuje u potpunosti. Tako porodilje umesto 100 odsto zarade, koliko je predviđeno strategijom, primaju 65. A da bi se roditeljski dodatak za drugo, treće i četvrto dete isplaćivao jednokratno, u državnoj kasi nedostaje između četiri i osam milijardi dinara“ (između 40 i 80 miliona evra). Zatim je sledila izjava Predraga Petrovića, iz Ministarstva rada i socijalne politike: „Ukoliko se ekonomska kriza zaustavi, država će sigurno naći mogućnosti da izdvoji neka dodatna sredstva za finansiranje nekakvih dodatnih prava i za pružanje podrške porodici da se odluči na rođenje deteta višeg reda rođenja, to znači treće i četvrto dete“.

Kami je na početku Mita o Sizifu napisao da „postoji samo jedan zaista ozbiljan filozofski problem: samoubistvo“. „Ako bih i sâm da idem Kamijevim tragom“, napisao je moj kolega sa niškog Filozofskog fakulteta, Ljubinko Milosavljević, „ne mogu a da odmah ne kažem da je za mene glavni filozofski (i ne samo filozofski) problem nestajanje naroda, u ovom slučaju mog, srpskog“ (Kuda i kako, Niš 2012, str. 13; u štampi). Milosavljević misli da se „u sadašnjim vremenima glavnim smerom stvaranja istorije želi rušenje i propadanje svega posebnog, pre svega nestajanje naroda, pošto su države već odumrle na raznorazne načine(...). I nikome nije jasno zašto je sada došao red na narode, na njihovo nestajanje, zašto neki narodi svojski i saučesnički učestvuju u tom poslu, a oni o čijoj se koži neposredno radi na sve to gledaju mirno, bez priziva i prezira, pa čak i pripomažu (11). Štaviše, upozorava on – sasvim na tragu Kamija – ima i naroda koji pokazuju „svojevrsnu suicidalnost, težnju za samouništenjem i samorasizmom iliti samomržnjom“, dodajući, zatim, da je to „izgleda naš specifični i novi fenomen“ (17).

Da, Srbi su danas star i umoran narod, star ne po godinama, već po sitničavoj samoživosti, a umoran ne po delima, već od straha što će se i sutra morati živeti, što će se i sutra morati za život boriti. Zato mi biramo smrt, dotrajavanje, tiho gašenje. Istina, ima u tom stanju i neke unutrašnje dijalektike. Jer, jedna naša polovina još bi možda i da se bori, još se makar na rečima batrga, ima još malo žara i elana u tim dušama. Ali, tu je zato i druga naša polovina, cinična i ostrvljena, koja viče. „Ne mrdajte, nećemo opet u devedesete, nećemo nacionalizam, nećemo da žene budu mašine za rađanje, hoćemo standard, hoćemo Evropu!“. I tako se rad te dve polovine međusobno potire, čineći da rezultanta svih naših delovanja bude – nula.

Ali, pre nego što još jednom planemo na to naše Drugo ja, na tog našeg duhovnog brata-mrtvaca za kog smo vezani (kao u onoj turskoj kazni „vezivanja za mrca“), pogledajmo malo i svoju polovinu duhovne stvarnosti. Naša država danas, kao što smo čuli, nema 40 miliona evra za sopstveni program podsticanja rađanja, ali ima 50.000 evra za opremanje dva sajta, 500.000 evra za jednu reklamu i 500 miliona evra za jedan most. Na kakve se sve gluposti u ovoj državi ne bacaju pare, a nema para za trudnice, pa nam predstavnik te države mirno kaže: „Ukoliko se ekonomska kriza zaustavi“ – sama od sebe, naravno! – „država će sigurno naći pare za to“. A ako se pak ne „zaustavi“, prosto ćemo izumreti, kao pterodaktili, ali nećemo odustati od naših sajtova, naših reklama i naših mostova. Jer za njih, naravno, ekonomska kriza ne postoji.

„No to su žuti“, reći ćete. Ali, da li ste sigurni da će drugi, ovi "naši" (tj. najnoviji „evro-Srbi“), kad dođu na vlast, biti išta bolji? Mislite da oni neće imati svoje sajtove, svoje reklame i svoje mostove, i da će se baš potruditi da nađu novac za trudnice?

Čini mi se da problem svog biološkog opstanka mi uopšte nismo shvatili ozbiljno. Simbolička slika tog neshvatanja za mene je strašno gluvilo koje okružuje parohijalne domove naših crkava. Koliko mi srce zaigra kada vidim još jednu novu crkvu i još noviji parohijalni dom kraj nje, toliko mi se srce stegne od gluvoće i mraka koji tu novu zgradu po pravilu okružuju. Jer retko kad u porti crkve postoji obdanište, a naši parohijalni domovi napune se decom samo za Svetog Savu ili za crkvenu slavu. „Gde su dečja hranilišta, kakva je, pre Drugog svetskog rata, svuda, od Bitolja do Čačka, osnivao Sveti Nikolaj Žički?“, pita se čestiti Vladimir Dimitrijević, „Gde su starački domovi? Gde briga o mnogodetnim porodicama?(...)Ili ćemo graditi eparhijske dvorove i parohijske domove dok u Srbiji svake godine umre 30 hiljada više ljudi no što ih se rodi?“.

Ali, to smo mi – narod koji tiho i polako nestaje. I zato što ga guše i nabijaju pod zemlju, i zato što sam tone u živo blato dekadencije individualističkog egoizma. Nama je potreban Hristos koji će isterati trgovce iz Hrama, ali to ne važi samo za politiku, to važi i za naš lični sistem vrednosti, to važi i za naše duše. Nama je zaista pod hitno potreban preokret, ali drugačiji od onog koji nam nude. I sve dok se taj preokret ne dogodi, tiho umiranje će se nastaviti – do potpunog biološkog i duhovnog zgasnuća.