Švajcarski „eksces“ ili primer suverene demokratije?

Vlada se bila suprotstavila ovoj inicijativi jer je tvrdila da bi uvođenje zabrane bilo protivno pravu na slobodu veroispovesti i suprotno švajcarskoj tradiciji tolerancije, kao i da bi to moglo dovesti do pogoršanja odnosa sa islamskim zemljama i nanelo štetu ekonomiji (pre svega turizmu). Pristalice inicijative su, međutim, ukazivali da se zabrana ne odnosi na islamsku religiju, već na jedan agresivni simbol koji izražava političku ambiciju islama da uspostavi dominaciju u društvu. U Švajcarskoj, naime, već postoji oko 200 islamskih hramova bez minareta, a četiri izgrađene kule ne štrče među ostalim zgradama, niti služe za poziv mujezina na molitvu. I teoretičar islama Tarik Ramadan, švajcarski državljanin egipatskog porekla i doktor muslimanskog prava, potvrdio je da «minaret nije nužan za molitvu»[2].

Nakon uverljive pobede pristalica zabrane, vlada se oglasila saopštenjem u kojem je navela da će poštovati volju naroda i da neće biti dozvoljena izgradnja novih minareta. Vlada je takođe podvukla da će oko 400 hiljada muslimana u Švajcarskoj i dalje slobodno moći da se mole i da žive u skladu sa svojom verom. Evropska birokratija u Briselu odmah je „izrazila žaljenje zbog odluke Švajcaraca i zabrinutost da bi takva odluka mogla da se protumači u muslimanskom svetu kao žigosanje islama“. "Švajcarci imaju izvrstan sistem konsultovanja naroda“, ocenio je na sastanku u Briselu jedan predstavnik Švedske (koja je trenutno predsedavajuća EU), „ali nekad može da bude upotrebljen na loš način, kao u ovom konkretnom slučaju"[3].

Oglasila se i međunarodna nevladina organizacija za ljudska prava, Amnesti internešenel, koja je saopštila da se nada da će zabrana izgradnje minareta, kao kršenje prava na slobodu veroispovesti, biti oborena ili na švajcarskom Vrhovnom sudu, ili na Evropskom sudu za ljudska prava [4] – upravo onom koji je nedavno doneo odluku da „raspeće u učionicama narušava ljudska prava“. (Kako to da raspeće u javnoj ustanovi ugrožava ljudska prava, a minaret na javnom mestu ne, objasniće nam, verujem veoma uverljivo, Amnesti internešenel i Evropski sud za ljudska prava).

Prvo što pada na pamet jeste – šta bi se desilo da je u Srbiji održan referendum sa istim pitanjem i sa istim ishodom? Naravno, drugosrbijanski mediji bi u glas rekli da je to „još jedan dokaz nepopravljivog  primitivizma Srba“ i „još jedna produkt malignog srpskog nacionalizma“, a EU bi nas odmah sa ranga „kandidata za kandidata“ spustila na rang „kandidata za kandidatovog kandidata“. Uostalom, takav referendum se u Srbiji nikada ne bi ni održao, jer se među našom političkom klasom smatra da narod, glasanjem na izborima, sve odluke o svojoj sudbini, do sledećeg glasanja, stavlja u ruke partokratiji. A onda ona može da radi šta hoće – od stvaranja kripto-države Vojvodine, do puzećeg ulaska u NATO.

Tako nije u Švajcarskoj. Tamo postoji jaka tradicija mesnih, kantonalnih i opštih referenduma. Građani imaju pravo veta na svaki zakon. Dovoljno je da 50.000 građana potpiše zahtev za referendumom, pa da se u roku od tri meseca upriliči narodno glasanje o nekom zakonu. Katkad Švajcarci glasaju i o desetak zakona godišnje. Takođe, 100.000 građana (što je oko 2,5% biračkog tela) može da zahteva referendum za donošenje novog člana Ustava ili pak za promenu nekog od postojećih članova. O tome se raspisuje referendum, čiji je ishod obavezujući[5]. Upravo ova vrsta referenduma je i održana prošlog vikenda.

Treba reći da Švajcarci imaju veliki zazor od birokratije, pogotovu od one koja se nalazi izvan Švajcarske. Kada je njihova vlada, 20. maja 1992, podnela zahtev za priključenje EU, Švajcarci su na referendumu (6. decembra 1992), koji je od svih referenduma nakon Drugog svetskog rata imao najveću izlaznost[6], odbili učlanjenje u EU. Današnje stanje ovog „birokratskog čudovišta“ od super-države, u potpunosti opravdava odluku Švajcaraca od pre 17 godina. Naime, u ovom trenutku pravni propisi EU iznose 115.000 stranica njihovog Službenog lista ili oko 207.000 stranica standardnog formata![7] Uz to, birokratija u EU godišnje donese 3.000 do 5.000 stranica novih propisa[8], koji regulišu sve – od dužine krastavaca, do izgleda pidžame[9]. To znači da će ubrzo, u zemljama EU, samo kasta birokrata znati šta je dozvoljeno, a šta ne. Kakav će biti život običnog čoveka u takvoj super-državi veoma je lako zamisliti.

Švajcarci su to zamislili i nije im se dopalo. Oni su se kroz istoriju uspeli izboriti da im se u njihovoj zemlji glas sluša i da oni imaju poslednju odluku. Oni nisu želeli da se odreknu svoje demokratije zarad Vavilonske kule u Briselu. Mi Srbi im samo možemo zavideti na pameti i organizovanosti. I od njih učiti kako se ceni sopstvena tradicija i sopstvena sloboda.