Strašno je i pomisliti da je istina - Srbija u kandžama mafije i organizovanog kriminala?

Ima sumnji u koje pristojan čovek teško može da poveruje.

Odavno znam za članak iz Blica, koji je objavljen 30. novembra 2006, a čiji je naslov: „Doktor smrti dokrajčio neprijatelje `zemunaca`“. Tekst je izveštaj sa suđenja za ubistvo Zorana Đinđića i u njemu se prepričava deo onoga što je prethodnog dana rekao zaštićeni svedok Dejan Milenković Bagzi.

Između ostalog, Bagzi je optužio izvesnog lekara iz Urgentnog centra Zlatibora Lončara, da je sarađivao s vođom Zemunskog klana, Dušanom Spasojevićem. Svedok je tvrdio da je Spasojević tražio od Lončara da likvidira člana konkurentske mafijaške grupe Veselina Božovića, koji se lečio u Urgentnom centru od posledica neuspelog atentata. Lončar je, navodno, Božoviću ubrizgao „nešto“ u infuziju, pa je Božović, koji je „nakon ranjavanja jednog dana bio fit, čak sedeo u postelji i oporavljao se, već sledećeg dana naprasno umro“.

„Na pitanje kako je moguće da se nekom pacijentu ubrizga smrtonosna injekcija, a da to prođe neprimećeno, sagovornik Blica iz Urgentnog centra kaže da bi bilo dovoljno ubrizgati veću količinu insulina i da on umre, a da obdukcija to ne može da pokaže“.

„Prema tvrdnjama Milenkovića“, piše još u ovom članku iz 2006. godine, „Dušan Spasojević je svojevremeno za ‘usluge’ poklonio Lončaru stan i ‘audi A6′. Kolege na Urgentnom odlično se sećaju tog automobila“.

Kada je 2012. Nikolić pobedio na predsedničkim izborima, Blic je objavio i članak pod naslovom „Nikolić slavio sa `doktorom smrti`” i s podnaslovom: „Pored lidera SNS Tomislava Nikolića u večeri slavlja bio je lekar Zlatibor Lončar koji je tokom suđenja za ubistvo Đinđića opisan kao `doktor smrti`”. I zaista, na fotografiji koja je izašla u Blicu lepo se videlo kako Lončar izviruje iza Nikolićevog desnog ramena.

Lončar je reagovao na ovaj tekst demantijem u kome je napisao da nema veze sa smrću Veska Božovića, te da je „ovakva gnusna laž svojevremeno proistekla iz bolesnih umova pojedinih kolega“ iz Urgentnog centra, čiji je „motiv da se lansiraju ovakve laži“ bio „profesionalna zavist“.

Priznajem da me je već tada zbunjivalo zašto Lončar optužuje svoje kolege iz Urgentnog centra da su izmislile tu priču, kada je sve poteklo od bivšeg člana Zemunskog klana, Dejana Milenkovića. Ipak, kada je 2014. Lončar postao ministar zdravlja izgledalo mi je neverovatno da je ta priča istinita; jer, kako sam mislio, niko nije toliko nerazuman da „doktora smrti“ postavi za ministra, a da prethodno nije proverio koliko su istinite optužbe koje se protiv Lončara iznose u javnosti.

Onda je KRIK 22. februara 2016. objavio dokument iz koga se vidi da je Lončar deset dana po smrti Božovića potpisao ugovor o kupovini stana sa suprugom Sretka Kalinića, člana Zemunskog klana. Prema ugovoru, Lončar je Kalinićevoj supruzi trebalo da plati 30.000 evra (ali, „nije moguće utvrditi da li je novac ikada isplaćen“), da bi Lončar, devet meseci docnije, stan prodao za 50.000 evra.

U tekstu KRIK-a još piše da je i drugi član Zemunskog klana koji je dobio status svedoka saradnika, Boško Suvajdžić, na suđenju za ubistvo Đinđića, 2004. godine, takođe posvedočio da je Dušan Spasojević, kao nagradu za likvidaciju Božovića, poklonio Lončaru stan.

U članku se na kraju ističe da je ministrova supruga, advokatica Vesna Lončar, branila članove kriminalne grupe Darka Šarića u postupku za šverc kokaina, zatim da je zastupala i poznatog kriminalca Sretena Jocića (Jocu Amsterdama), a da je sada zvanična advokatica Andreja Vučića, brata premijera Srbije, i Predraga Malog, brata gradonačelnika Beograda, u suđenju žandarmima zbog incidenta tokom gej parade.

Ovaj tekst ukazao mi je na to da priča o „doktoru smrti“ možda ipak nije samo izmišljotina zemunskih kriminalaca i „zavidljivih kolega“. Zanimalo me je šta će na to da kaže premijer. Evo šta je on odgovorio na pitanja novinara u vezi s tim: „Time sam se bavio koliko sam mogao. Sem priča, nisam naišao na dokaze koji bi govorili protiv njega (Lončara – S. A). Ako mi dokažete da je kriminalac, u budućnosti za njega neće biti mesta. Ali ja imam poverenje da nije tako“.

Upitan da li se zanimao kod Lončara otkud to da je kupio stan baš od „zemunaca“, Vučić je odgovorio da jeste, ali da ne može da iznosi detalje: „Ne bih govorio o našem privatnom razgovoru“, kazao je on.

Dakle, premijer je pozvao novinare da oni dokažu da je njegov ministar počinio kriminalno delo (kao da je to dužnost novinara?), a „slučajnost“ da je njegov ministar „kupio“ stan od mafije proglasio je „privatnom tajnom“ između njega i ministra (?). Bilo je jasno da Vučić „pokriva“ Lončara kako bi ga zaštitio. Isto je bilo i u „aferi helikopter“ („Gašića i Lončara neću da dam!“).

Konačno, 22. januara 2017, Velimir Ilić na konferenciji za novinare pokazao je fotografiju Zlatibora Lončara na kojoj ovaj grli Dušana Spasojevića. Pozvan da prokomentariše taj događaj, premijer je izjavio da se „velika opasnost nadvila nad Srbijom i da bi lopovi, kriminalci i oni koji su pljačkali, preko svojih predstavnika, po svaku cenu, hteli da se vrate na vlast“. „Lončara sam pitao o čemu se radi“, rekao je tom prilikom Vučić, a „ministar mi je objasnio da je reč o slici nastaloj posle operacije Spasojevićevog oca i da su ga potom pozvali u obližnji kafić da mu zahvale, te da nema veze ni sa kakvim kriminalcima“.

Međutim, onda je Velja Ilić novinarima pokazao drugu fotografiju na kojoj je Zlatibor Lončar uslikan baš pored bazena u vili Dušana Spasojevića. Ta fotografija opovrgla je premijerovu tvrdnju da je Lončar „samo operisao Spasojevićevog oca“, pa „svratio posle u kafić na piće“. Lončar je, očigledno, posećivao Šilerovu i to posle objavljivanja druge fotografije teško da može da se ospori.

I tako, ono što je izgledalo strašno u toj meri da je delovalo da ne može biti istina, počelo je da se potvrđuje: uz dva svedočenja, pojavio se, dakle, i dokument (ugovor), a potom i dve fotografije.

Čovek ne može da se ne zapita – a da nisu i druge, jednako strašne sumnje možda istinite? Šta je sa onim čuvarom-svedokom u aferi Savamala, koji je zbog „predinfarktnog“ stanja prevezen na VMA, da bi zbog „vezanih creva“ zatim bio prebačen na neurologiju gde je „fizički vezan“ zbog „mentalnih problema“, pa je ubrzo „umro prirodnom smrću“? U to nas je najgorljivije uveravao upravo – ministar Lončar.

Šta je s Mohamedom Dahlanom (Mohammed Dahlan), jednim od premijerovih „arapskih prijatelja“ – poznata je fotografija na kojoj Vučić, Milo Đukanović i Dahlan sede na sofi u Vučićevoj kući (ovde), kao što je poznato i da je Dahlan dobio srpsko državljanstvo, da je dobio na korišćenje vilu na Dedinju, kao i da je važan partner za izvoz srpskog naoružanja na Bliski istok – a koga je zvanična palestinska komisija označila kao likvidatora koji je Jaseru Arafatu, dok je ležao u bolici u Parizu, ubrizgao otrov, od čega je Arafat umro? I da li je istina da se srpskim oružjem, koje „prijatelju Dahlanu“ – tom „ubici s injekcijom“, prodaju srpske vlasti, naoružavaju sirijski pobunjenici iz kog potom pucaju i na ruske vojnike?

Uz te strašne sumnje idu i strašne ocene – najpre, jednog uglednog novinara FSK, da je u Srbiji Vučićeva vlast, ali Vučić-Đukanovićev režim („Srbijom već četiri godine vlada Milo Đukanović, čija je Vučić puka lutka na koncima“) i jednog narodnog poslanika, koji piše: „Nemojmo se zavaravati, ova družina neće otići mirno, poput, na primer, Koštunice ili Tadića“.

Šta da radimo što kao pristojni ljudi često ne verujemo u strašne istine­. A možda bismo morali?

(FSK)