Stranke prave administraciju

Svako sa malo dužim pamćenjem zna da je u Srbiji prva reakcija vlasti na krizu uvek bilo obećanje da će se smanjiti administracija. Srbija zaista ima skupu i brojnu birokratiju. U Srbiji se, trenutno, za plate državne uprave izdvaja 10 odsto BDP-a, a u Bugarskoj 3,5 odsto. U Srbiji je 2000. godine u državnoj upravi radilo 8.000 ljudi, a danas 28.000. Zato se ponovo govori o smanjenju administracije, broja poslanika, pa i broja ministarstava.

Srpska administracija uvećana je za oko 12.000 činovnika koji su došli iz administracije SRJ (odnosno SCG) posle ukidanja savezne države. Odakle se u međuvremenu stvorilo još 8.000 činovnika? Javnost uglavnom misli da su stranke, koje su bile u koalicionim vladama, od 2000. do danas, napunile upravu svojim ljudima. U vreme prve Koštuničine vlade administracija je, pod pritiskom MMF-a, smanjena za 3.100 činovnika. Ali danas administracija opet ima onoliko činovnika koliko je imala i pre reforme. Samo deo tog narastanja može se objasniti prelaskom dva ministarstva sa saveznog na republički nivo 2006.

Utisak o stalnom povećanju administracije nastao je prvenstveno zbog povećavanja broja ministarstava. Što je komplikovaniji bio koalicioni sporazum, to je u vladi bilo više ministara. U prvoj Koštuničinoj vladi bilo je, uz premijera, 17 ministara i jedan potpredsednik, u drugoj vladi 22 ministra i jedan potpredsednik, dok u Cvetkovićevoj vladi ima čak 25 ministara i četiri potpredsednika. Sadašnja vlada je jedna od najbrojnijih u srpskoj istoriji. Do 1918. srpske vlade su, sve sa premijerom, imale najviše devet članova, dok su čak i jugoslovenske vlade u doba kraljevine imale oko 20 članova. Nemačka i danas ima vladu od 13 članova, zemljebivšeJugoslavije oko 15, Bugarska 17, a Francuska i Španija 18. Srbija čak ima vladu brojniju i od kineske, koja takođe ima 25 ministara, ali samo dva potpredsednika.

I za parlament Srbije, sa 250 poslanika, smatra se da je preveliki. Opšte je mišljenje da Srbiji ne treba skupština veća od 150 poslanika. To je, ipak, samo delimično tačno. Srpski parlament, srazmerno broju birača, ne spada u veće evropske parlamente. Hrvatski ima 153 člana, ali Hrvatska ima 4,5 miliona stanovnika, a Srbija, bez Kosova, 7,4 miliona. Od zemalja EU, koje su po broju stanovništva slične Srbiji, Austrija ima parlament sa 245 poslanika, Bugarska 240, Češka 200, Finska 200, Holandija 225, Grčka 300, a Mađarska čak sa 386 poslanika. Nije srpski parlament preveliki, već je srpski izborni sistem loš. Ako bismo vratili većinski način izbora, Srbija bi bila podeljena u 250 izbornih jedinica, tako da bi svi regioni bili jednako zastupljeni, a svaki građanin bi znao svog poslanika. Ali to ne žele stranački lideri, koji bi time izgubili kontrolu nad parlamentom i strankom.

Zapravo, ako pogledamo sva tri gore navedena segmenta države – administraciju, skupštinu i vladu – videćemo da je njihov problem isti. On se zove „partokratija”. U skupštini je mnogo stranaka, pa u vladi mora biti mnogo stranačkih vođa. To odmah znači i mnogo ministarstava. I niže stranačke ešelone treba zadovoljiti. Zato mnogo stranaka podrazumeva i mnogo pritisaka da se stranački ljudi „zbrinu” po administraciji. Nema racionalizacije državnog aparata sa ovakvim stranačkim sistemom. Kriza može biti i najveća. Ali kako ćete rezati administraciju ako ćete time uvek povrediti interesnu sferu nekog od svojih brojnih koalicionih partnera?

Lek je u pojednostavljivanju političke scene. To se najbolje postiže novim izbornim zakonodavstvom. Jedna mogućnost je većinski sistem. On bi u Srbiji proizveo dve do tri jake stranke na državnom nivou i nekoliko regionalnih stranaka (tamo gde su manjine). Drugo rešenje je da se zadrži proporcionalni sistem, ali da se, kao u Češkoj ili Rumuniji, uvede „koaliciona klauzula”. Stranka ulazi u parlament sa pet odsto, ali koalicija mora da sakupi 10 odsto glasova. „Dva loša” ne mogu da nadjačaju „Miloša”. Sa manje stranaka u parlamentu biće jednostavnije sastaviti vladu. A onda će biti i daleko jednostavnije racionalizovati državnu upravu.

Da bi do toga došlo nužni su dogovor velikih stranaka i novi izbori. Dve najveće stranke (prema istraživanjima), DS i SNS, možda bi i mogle da se dogovore. Ali one nemaju dovoljno poslanika u skupštini da bi nešto izglasale. Kako bi došle do većine, potrebni su novi izbori. No zbog krize, više niko ne može da zna šta će biti u naredna tri meseca. Zato DS ne želi da rizikuje i zato zadržava status kvo.

Ovo stanje će se moći promeniti tek ako glavni akteri budu naterani na to. A to će se desiti tek ako nesposobnost državne uprave u toj meri dođe u raskorak sa krizom da ceo sistem bude ugrožen. Kriza će se u narednim mesecima produbljivati, a sposobnost naše administracije teško da će biti veća. Zato, na kraju možda i bude neke koristi od krize. Možda ona dovede do reforme države. Možda će se sada uraditi ono što je davno trebalo. Jer onaj ko nije bio dovoljno pametan da svoj brod krene da popravlja za mirnog vremena, moraće to da počne da čini onda kada je već zatutnjala bura. Samo da tada ne bude dockan.