Stranačke gotovine

LDP je u poslednje vreme zabeležio gubitke. Stranku su napustili Biljana Srbljanović i Nikola Samardžić. Vladan Batić je izašao iz poslaničkog kluba LDP-a. A Goran Petrović je u javnosti izneo neke ne baš svetle pojedinosti iz unutarstranačkog života.

Goran Petrović je bio prvi načelnik državne bezbednosti u vladi Zorana Đinđića. Đinđić je, čim je postao premijer, smenio Radeta Markovića, a za načelnika SDB postavio Petrovića. Petrović je ubrzo došao u sukob s Legijom. Zato je jedan od zahteva pobune „Crvenih beretki” i bio da se Petrović ukloni. Đinđić je taktički popustio i sklonio Petrovića. SDB je reformisan u BIA, a Petrović je ostao na funkciji savetnika u MUP-u do 2004. Tada je, u emisiji „Insajder”, ispričao šta se sve u SDB događalo posle 5. oktobra. Suspendovan je i premešten na mesto „analitičara za protivpožarnu zaštitu”.

Petrović je tada postao junak B 92 i cele „druge Srbije”. Čitava jedna emisija „Insajder” bila je posvećena samo njemu. O njemu se govorilo kao pouzdanom svedoku i kao o još jednoj žrtvi Koštuničinog paktiranja sa „starim snagama”. Čedomir Jovanović, tada vođ liberalno-demokratske frakcije u DS, pozvao ga je da mu se pridruži. Štaviše, nagovorio ga je da napusti policiju i donese radnu knjižicu u LDP. Petrović je to i uradio. Ali, prvu platu je primio tek posle tri meseca, a drugu još posle dva. Za to vreme, seća se Petrović, šef stranke „vozi se džipovima, obilazi beogradske restorane, redovno ide na odmore, skijanje... Znao je da potroši između 5.000 i 10.000 evra za veče” (?!). Petrović uviđa da sam mora da obezbedi donaciju za stranku da bi došao do plate. Evo šta dalje kaže:

„Tada se u LDP-u pojavljuje neki moj prijatelj, hoće čovek da sponzoriše stranku. Ispričam Čedi za tog prijatelja i nas dvojica odlazimo da se vidimo s njim. Sedimo sva trojica, a moj prijatelj uzima vizitkartu i na njoj zapiše 20.000–30.000 evra. I to pokazuje i meni i Čedi. A onda u kesu u kojoj je bilo piće stavlja i koverat s parama. Uzimam kesu, Čeda i ja odlazimo, a prijatelj ode na drugu stranu. Vraćamo se u Čedinu kancelariju, ali tada stižu neki novinari. Ja izlazim i, kada sam se vratio posle pola sata, ulazim kod Čede i vidim da nema kese. Pitam ga da li je on sklonio novac, a on kaže da jeste. I tako sedimo i gledamo se! Ja čekam pare, a vidim da je njemu neprijatno, ali se i dalje pravi lud! Pitam ga da li mu je palo na pamet da mi od tih para isplati plate koje mi duguje, a on kaže da nije! (...) Umesto da vrati dug, on je uzeo pare i pobegao”.

Petrovićevu priču LDP odmah je osporio kao laž, a sam Petrović je označen kao „urokljiva narikača i udbaš koji je u LDP pokušao da se infiltrira zbog neostvarenih ambicija, ali je na vreme raskrinkan”. Naravno, pošto u ovakvim slučajevima nema pisanih dokaza, cela stvar počiva na reči jednoga protiv reči drugoga. Kome verovati? U Petrovićevoj priči postoje dve istinolike pojedinosti koje privlače pažnju.

Prva je ona da se ključni deo dogovora, iz straha od prisluškivanja, obavlja ceduljicom. Taj detalj je svakako autentičan za čitav naš političko-bezbednosno-biznismenski milje. Koliko u takvom postupanju ima paranoje, a koliko stvarnog negativnog iskustva teško je reći. Ali svako ko je imao i najpovršnije dodire sa tim miljeom može da posvedoči da u njemu vlada upravo takva atmosfera tajnovitosti i „bezbednosne kulture”. Mobilni telefoni se isključuju i ostavljaju daleko od sebe, najpoverljiviji deo komunikacije se obavlja mimikom ili ceduljicama itd.

Drugi detalj tiče se novca. Naše stranke su zakonski obavezne da donacije primaju samo preko računa. Ali, javna je tajna da jedan, možda i veći deo priloga najuspešnijim strankama dolazi u gotovini. Nije reč o dobrovoljnim prilozima skupljenim na ulici. Reč je o velikim sumama koje daju „veliki igrači”. Takvi prilozi imaju funkciju mita. Danas ja tebi dam novac za stranku, sutra ti meni pomogneš kad uđeš u parlament ili vladu. A pomoći ćeš mi tako što ćeš mi obezbediti neki tender ili „laku” privatizaciju – ili makar tako što me nećeš ometati u mojim poslovima.

Posredni dokaz da postoji razlika između zvaničnog knjigovodstva i realnih prihoda stranaka dao je i sam Jovanović. On je izjavio da realni troškovi stranke po osvojenom glasu ne mogu biti manji od sedam evra. „Izjava Jovanovića je tačna i slaže se sa našim dosadašnjim procenama”, potvrdio je i Marko Blagojević iz Cesida. Novinari su, međutim, odmah izračunali da je LDP za osvojenih 216.902 glasa na poslednjim izborima morao da potroši 1.518.000, a ne 825.000 evra, koliko je prijavio u izveštaju. Očigledno, i u LDP-u mora da postoji „crni fond” iz koga se pokriva ova razlika. Takav fond se najverovatnije popunjava upravo na način koji je opisao Petrović.

Naravno, ove sumnje se ne odnose samo na LDP, već i na ostale parlamentarne partije. Javnost mnogo očekuje od novog zakona o finansiranju stranaka. Ipak, budimo realni, nikakvi zakoni neće pomoći dokle god su tužilaštva i sudovi pod političkom kontrolom. Jer, da nisu, zar ne bi bar deo ovih sumnjivih okolnosti već bio ispitan?