Старе шине – нови возовођа

Пре тачно годину дана, у чланку На бриселским шинама, вајкао сам се да је Тадић, након капитулације од 9. септембра, готово потпуно налегао на колонијалну пругу Брисела и Вашингтона, којом се од тада послушно котрља. Штавише, жалио сам се, не само Тадић, већ и целокупна наша политичка класа – у коју не спадају само политичари, него и новинари и „јавни интелектуалци“ – прихватила је „бриселске шине“ као једини пут којим се сме ићи. И без обзира што нас на тој колонијалној прузи сачекују којекакви униформисани разбојници-скретничари и уцењују, пљачкају и понижавају, наша политичка класа захтева да се од бриселских шина не одступа, јер ће нас у противном, ваљда, прогутати некаква страшна социјалистичко-националистичко-руско-азијска Бабарога.

У међувремену је ЕУ почела да пуца по свим шавовима, па је и Тадић јесенас показао макар минимум достојанства, одбивши да се одрекне Резолуције 1244 у замену за добијање кандидатуре и – изузмемо ли то што је изгубио изборе - ништа се страшно није десило. Јер, када су видели да и Србија може да каже макар мало и стидљиво „не“, бриселески бирократи су нам, три месеца доцније, ипак уделили ту кандидатурску милостињу. Али, наша политичка класа остала је замрзнута у својој ЕУ-лудости (или подлости?), настављајући да залуђује народ причама о Мисиру који нас чека, чим у своје мозгове уградимо чипове са „европским вредностима“.

А онда се у нашој државној локомотиви променио возовођа. После веште представе са „изборном крађом“ и „сиротим ујаком из провинције“, мучени путници су изгласали новог машиновођу, све се надајући некакаквој промени. Али, прво што је нови возовођа урадио било је то да се закуне да „нема скретања са бриселских шина“. Како би то још јаче нагласио, „сироти ујак из провинције“ позвао је једног од главних бриселских скретничара да му одржи говор на инаугурацији, наредио је да се уз то има одсвирати и бриселска химна, за прву званичну посету изабрао је баш бриселску базу „скретничара-разбојника“, а још је тамо изјавио да су сви њихови уцењивачки захтеви сасвим лепо „испуњиви“!

Најлепше од свега је то да овакво понашање нашег ујака-машиновође никога није узнемирило. Овдашњи бриселско-вашингтонско-берлински медији задовољно су климали главом, изјаве да у те „испуњиве“ захтеве можда чак спада и отварање „канцеларије“ (читај: амбасаде) Београда у Приштини (и обратно) гуране су под тепих, а „патриотски“ (понапредњачени) медији сматрали су да је од те "ујакове" бруке важније саставити "патриотску владу" (са све Млађаном Динкићем), или још једном разоткрити најстрашнију антисрпску заверу Вука Јеремића (против кога су, ваљда, Вашингтон, Берлин и Брисел само привидно водили прави дипломатски рат у УН, док је, заправо, све то била још једна представа смишљена само како би преварила наивне Србе).

Овај цео игроказ би уистину био комичан, када његова права функција не би била даље анестетизирање и хипнотизовање несрећних путника. Са променом машиновође, у том послу смућивања здраве памети и одвраћања од критичког мишљења више не учествује само оркестар бриселско-вашигтонских медија, већ му се сада придружила и, у међувремену нарасла, клапа понапредњачених колумниста, уредника, новинара и (крипто)аналитичара. И док каскају за оним „масним копитом“, они, баш као какве медијске хијене, настављају да опкољавају и опањкавају истинске борце за независно мишљење, интелектуално поштење и стварну демократију који постоје у патриотском делу јавности.

Али, наравно, слободно мишљење, и када је потиснуто и оклеветано, не може се истребити. Наставимо да критички сагледавамо потезе и овог новог машиновође, као што смо то чинили и са старим. Наставимо да гласно указујемо на глупости и подлост залагања за слепо слеђење колонијалних шина, ма са каквим оправдањем се то ради и ма из које кадровске кухиње долазило. И до стварних промена ће једнога дана ипак морати да дође.