Šta dalje?

„Šta dalje?“, često me pitaju čitaoci „Pečata“. „Sve je to, profesore, lepo što vi pišete“, kažu. „Ali, dajte neki predlog za akciju. Hajde da napravimo partiju, da organizujemo demonstracije...“
Razumem bes i nezadovoljstvo naših sugrađana. Oni žive sve gore i gore, osećaju da ih je vlast prevarila i opljačkala, a misle da ni opozicione stranke nisu bolje. Kuda god da se okrenu, vide nacionalnu izdaju i ekonomsku pljačku. Prirodno je da žele akciju, a ne samo da slušaju reči.

„Lako je delovati, teško je razumeti“, rekao je Sun Jat Sen (1866-1925), revolucionar i prvi predsednik Kine. Ljudi prvo moraju dobro shvatiti, a tek onda nešto preduzeti, ako žele da imaju uspeha. To proizilazi iz složene strukture savremenog sveta, a pogotovu iz naših složenih političkih prilika.

Lako je pozvati ljude na ulicu. Ali, ko će doći? Nedavno je 15.000 ljudi protestvovalo na „Fejsbuku“ zbog najavljene seče beogradskih platana. Mnogi su se žestili i upotrebljavali najteže reči, mnogi su pretili i busali se u grudi. Ali, kada je seča zakazana, a pobunjenici sa „Fejsbuka“ pozvani da zaustave testere, pojavilo se svega desetak njih. Tako je bilo i kada su vladajuće stranke u Skupštini donosile kriptofederalistički Statut AP Vojvodine, ili opasnu rezoluciju o Srebrenici. Mnogo se galamilo i pretilo, ali broj onih koji su došli da demonstriraju ispred Skupštine nije prešao par desetina. Mnogi su sve te neuspehe građanskih akcija objašnjavali „apatičnošću ljudi“ i „medijskom blokadom“. Ali, nešto drugo je po sredi. Ljudi još nisu prelomili u svojim glavama. Ili bar ne dovoljan broj njih. A pogotovo nisu prelomili oni koji bi trebalo da građane povedu u otpor – njihova elita.

Uopšte, danas se u Srbiji glavna bitka bije u glavama ljudi. Jer, naši najveći porazi upravo su tu započeli. Gledamo oko sebe i vidimo da naša ekonomija pripada strancima ili bezobzirnim domaćim tajkunima, da svi zajedno korumpiraju političare i da zajedno kontrolišu medije. Gledamo oko sebe i shvatamo da smo se našli u vlasti krupnog kapitala, koji će od sada neumoljivo gospodariti i nama, i našom decom. Gledamo oko sebe i vidimo da su plutokrate i njihovi strani zaštitnici tako dobro korumpirali naše političare, da na izborima, praktično, više nemamo za koga da glasamo. Gledamo oko sebe i sa zaprepašćenjem vidimo koliko laži dolazi iz medija, koliko nas samo sistematski zamajavaju i zaglupljuju. Gledamo oko sebe i shvatamo – našli smo se u gvozdenom kavezu...

Ali, ne zaboravimo jednu strašnu činjenicu. U taj kavez smo sami, svojom voljom ušli. Jer, nismo li, naivno, verovali da je privatizacija najbolji lek za neefikasnu privredu? Nismo li, naivno, mislili da će stranci, čim im predamo svoje fabrike, u našu ekonomiju upumpati milijarde evra i zaposliti stotine hiljada ljudi? Nismo li verovali da samo treba osloboditi medije „upliva države“, pa da se oni namah pretvore u svetionike istine, pluralizma i slobode? Nismo li mislili da u Srbiji samo treba organizovati poštene izbore, pa da glas naroda istinski počne da se sluša u vrhovima vlasti? Nismo li verovali da Srbija samo treba da obnovi demokratiju i tzv. otvorenu tržišnu privredu, i da će nas naši zapadni prijatelji odmah, kao u svemu ravnopravne, primiti u svoje društvo? Nismo li verovali da Srbija samo treba da se jasno opredeli za EU i NATO, pa da svi naši nesporazumi sa susedima budu pravedno rešeni, a Kosovo zauvek ostane „srce Srbije“?

Sve smo to verovali. Ali, sve je to bilo ili samo donekle tačno, ili više pogrešno nego tačno. I na osnovu tih pogrešnih verovanja mi smo povukli pogrešne poteze. Tako smo sami, mic po mic, ušli u kavez. I sad, kada smo u kavezu, možemo samo da žalimo i da smišljamo kako da se oslobodimo.

Ali, hajde i to da kažemo, za tu našu istorijsku, gotovo epohalnu naivnost nismo svi jednako odgovorni. Najmanje je kriv narod. On je glasao, on je demonstrirao, on je radio onako kako mu je govorila njegova elita. A naša elita, to nisu samo političari. U nju spada i naša inteligencija, ona akademska, medijska, kulturna... Jasno je da političari ne bi uspeli da baš toliko prevare narod, da im u tome ipak, svesno ili nesvesno, nisu pomagali i neki novinari, urednici, profesori, pisci, umetnici...

Recimo, koliko smo samo puta, tokom devedesetih, slušali od naših ekonomista rečenice kao što su: „Najbolja privatizacija je brza privatizacija“ i „Ako morate svom psu da odsečete rep, uradite to odjednom i brzo, a ne u više navrata“? I najveći broj nas im je verovao. Verovali smo im i kada su govorili da je najbolji lek „liberalizacija tržišta“, što niže carine i slobodan protok stranog kapitala. Mislili smo da znaju šta pričaju, jer to im je struka. Tek docnije su neki od nas uvideli da je po sredi samo jedan deo struke i samo jedan deo istine. No, javnost je već bila dovoljno „impregnirana“ da bez otpora, početkom dvehiljaditih, prihvati uništenje srpskih banaka, poklanjanje „Sartida“ Amerikancima i preuzimanje monetarne politike od strane uvozničkog lobija.

Ali, hajde sada da se samokritički osvrnem i na svoju struku, ni mi, srpski politikolozi i sociolozi, nismo bili baš mnogo bolji. Mnogi od nas su stvari isuviše jednostavno prikazivali, crno-belo. Naspram Miloševićevog autoritarizma – demokratska opozicija, naspram autoritarnog Istoka – demokratski Zapad. Trebalo je da nas taj „demokratski Zapad“ bombarduje, pa da počnemo da shvatamo koliko su sumnjive sve one priče o SAD kao „lideru slobode i demokratije“. Trebalo je da EU postane glavni asistent secesiji Kosova od Srbije, trebalo je da briselska birokratija, svojim beskonačnim haškim zahtevima, do kraja ponizi ovu državu, pa da shvatimo da nešto ipak ozbiljno nije u redu sa konceptom EU, i sa političarima iz Brisela.

No dok to nismo shvatili, mi smo ipak, na neki način, pogrešno savetovali narod. Ali, ruku na srce, mi smo te savete i sami primili od „mejnstrim“ sociologa i politikologa Zapada. Jer, kao i naši ekonomisti, i mi smo duboko poštovali autoritet zapadne nauke. I mi smo gledali šta većina politikologa i sociologa, po najuglednijim časopisima, piše i radi, pa smo to isto ponavljali i pokušavali da primenimo na Srbiju. Tek kada su nas bombe probudile, neki od nas su počeli da čitaju autore koji nisu deo „mejnstrima“ i da uviđaju koliko su i naše sopstvene struke podložne ideologizaciji. (Dok je drugi deo, nažalost, i dalje nastavio da ponavlja „mejnstrim“ mantre i da za to dobija simbolička i materijalna priznanja i nagrade).

No, svako u našim strukama ko je imao pameti i poštenja shvatio je, u međuvremenu, koliko su stvari složene. Ali, neka šteta je ipak već učinjena. Jer, mnogi su intelektualci, makar samo svojom nedovoljnom kritičnošću, pripomogli korumpiranim političarima da zavedu javnost i usmere građane na pogrešne odluke. Tako smo se, svi zajedno, sada našli u gvozdenom kavezu.

Sada moramo biti pametni i ne ponavljati greške iz prošlosti. (Zapravo, sada će nam trebati mnogo više pameti da bismo se oslobodili, nego što nam je ranije trebalo da ne upadnemo u klopku). Ako smo išta naučili, to je da ne smemo više da mislimo crno-belo. „Socijalizam je loš, kapitalizam je dobar“, ta rečenica ne sme biti prosto zamenjena lozinkom „Nazad u socijalizam“. „SAD je lider slobode i demokratije“, ne sme biti jednostavno pretvoreno u „SAD je izvor i utoka zla“. Moramo razviti daleko istančaniji kategorijalni aparat, moramo izoštriti naša saznajna i analitička sočiva, moramo unaprediti naše mišljenje i vrednovanje, da bismo do kraja mogli da shvatimo kako funkcioniše kavez u kome smo se našli, da bismo shvatili ko su naši čuvari, a ko su nam prijatelji...

U tom važnom zadatku nam, bojim se, nikakve stare ideologije ne mogu mnogo pomoći. Često se „Pečatu“ prebacuje da je „miks levičarskih i desničarskih autora“ i da „nije do kraja ideološki profilisan“. Ali, ako mene pitate, mislim da je upravo u tome njegova prednost. Ni jedna „čista“ ideologija iz 19. ili iz 20. veka ne može da bude vodič za razumevanje, a kamoli za političku akciju, u 21. veku. „Komunisti“, „socijaldemokrate“, „liberali“, „konzervativci“ – to su samo ideološke nalepnice iza kojih je, danas, sadržaj drugačiji nego pre sto godina. Ne gledajmo na nalepnice, ne padajmo u još jednu klopku. Novo stanje sveta zahteva novo mišljenje, a možda i nova imena za to mišljenje.

Ideja očuvanja porodičnih vrednosti, morala i patriotizma je, u osnovi, ideja konzervacije, konzervativna ideja. Treba li levičari da je zbog toga odbace? Ideja jake nacionalne države – u smislu suvereniteta i sprovođenja zakona, je, izvorno, nacionalistička ideja. Treba li liberali i socijaldemokrate da je zaborave? Ideja socijalne pravde je levičarska ideja. Zašto bi konzervativci bili protiv? Ako živimo u sistemu u kome je sve napadnuto – porodica, moral, država, sloboda mišljenja, socijalna pravda... – pa zar nećemo porodicu braniti kao najbolji konzervativci, slobodu mišljenja kao najpredaniji liberali, a socijalnu pravdu kao najžešći socijalisti?

A mi živimo upravo u jednom takvom sistemu. To je globalni sistem koji nas je prevario, usisao i sad nas lomi. Potrebno je mnogo pameti da vidimo kako on radi, ko su nam neprijatelji, a ko saveznici. U tom procesu razumevanja i učenja, svako mišljenje, svaki istiniti uvid je dobrodošao. Ako kao liberal hoću da vratim demokratiju i suverenitet narodu, zašto bih odbio da naučim šta o globalnom sistemu kažu Frank, Svizi ili Volerstin, samo zato što su marksisti? Ako kao pravoslavac hoću da razumem šta to rade sa mojim vrednostima i sa hrišćanstvom, zašto bih odbio da čitam sjajne knjige Majkla DŽonsa, samo zato što je katolik i Amerikanac?

Isto važi i kad je reč o našim saveznicima. U ovom kavezu nismo sami. I drugi sužnji su sistematski varani, tlačeni i jednako iskorišćavani, kao i mi. Nije li najrazboritije da vidimo šta oni preduzimaju kako bi se oslobodili? Nije li pametnije da iz njihovog iskustva otpora nešto naučimo, nego da sami kroz to isto prolazimo? Konačno, nije li bolje da zajedno nešto pokušamo, nego da sami jurišamo na rešetke i čekamo da nas slome, jednog po jednog?

Eto zašto je važno imati na umu Sun Jat Senovu izreku da je „lako delati, ali teško razumeti“. To ne znači odbijanje svake akcije, to ne znači da ništa ne treba raditi sve dok se ne izgradi potpuno jasna teorija. Ne. Čitanje, pisanje, razgovor, u ovom trenutku su možda najvažnija akcija. Jer, tek ako dobro razumemo, moći ćemo i drugima dobro da objasnimo, tek kada dobro objasnimo, moći ćemo druge valjano da pokrenemo. I samo ako u srpskoj inteligenciji pobedi slobodna misao, moći ćemo da „zakoračimo ka slobodi“. Zato se, kao i sedamdesetih ili devedesetih godina, najvažnija bitka ne vodi u Skupštini, već na Univerzitetu, u naučnim časopisima, u kulturnim institucijama, u novinama i, danas, na internetu... Oni koji su, ranih devedesetih godina, uspeli da pridobiju dušu srpske inteligencije, srpske omladine, srpske građanske klase, početkom dvehiljaditih su preuzeli ovo društvo, njegovu politiku i ekonomiju. Zato i danas, oni koji sanjaju da oslobode ovo društvo, moraju najpre da dobiju kulturni rat sa „kompradorima“ – i u novinama, i u kulturi, i na Univerzitetu, i u muzici...

Zato, ne pitajte više kada će akcija. Mi smo usred nje. I ako svako, na svom polju, uradi makar delić od onoga što su autori „Pečata“ uradili za ove dve godine, biće dobro. Pokrenućemo političare, pokrenućemo preduzetnike, pokrenućemo građane. I u ovoj zemlji i u ovom narodu konačno ćemo probuditi nadu da je spasenje moguće.

(Tekst objavljen u „Pečatu“, br. 110)