Srbija između dva spina

Prvi spin iz naslova tiče se kohabitacije. Dok je pre 20. maja kohabitacija bila ravna političkoj smrti („jer bi u tom slučaju predsednik vukao na jednu stranu, a premijer na drugu“; vidi i 1, 2), posle 20. maja kohabitacija je iznenada postala idealno stanje demokratije (jer, zamislite, „predsednik države ne može da efikasno kontroliše vladu ukoliko i premijer pripada istoj političkoj opciji“). 

I dok nam ovaj spin dolazi iz medija bliskih DS-u, dotle iz pronaprednjačkih medija i krugova sada provejava uverenje da bi „možda najbolje od realističnih rešenja bilo formiranje koncentracione vlade“. Naravno, ideja „koncentracione vlade“ – čiju bi kičmu činili DS i SNS – samo je prelazna formulacija za „omekšavanje“ simpatizera naprednjaka, kojima se, posle optužbi da je Tadić „diktator“, a DS „lopovska banda“, a naročito nakon zakletve Nikolića da ga „prikuju na stub srama ako posle izbora pravi zajedničku vladu sa DS-om“, ne može odjednom i tek tako prodati priča kako je koalicija sa DS-om zapravo idealno rešenje. Potreban je međukorak, kako naprednjački simpatizeri ne bi odmah shvatili da su još jednom prevareni i izumanipulisani – kao onda kada su ih, najpre, tri dana držali u uverenju da su đurđevdanski izbori regularni, pa su onda, čim je ugovorena DS-SPS vlada, podignuti na noge vikom o „najvećoj izbornoj krađi svih vremena“ zbog koje Nikolić mora da bojkotuje drugi krug („ako Nikolić iskoristi krađu izbora za svoj plasman u drugom krugu predsedničkih izbora, to je najobičnije politikantsko jajarenje“), pa kada je, valjda posle razgovora sa Vorlikovom, Nikolić ipak odlučio da ide u drugi krug, onda su ti isti naprednjački mediji pozivali svoje čitaoce da obavezno izađu na izbore i glasaju za Nikolića koji, jel` tako, ipak time što je u drugom krugu nije „politikantska jajara“, već je sada samo neko ko „liči na odavno umrlog ujaka iz unutrašnjosti koji je polupijan stigao s pečenim prasetom na vojnički ispraćaj“, pa su ga opkolili prestonički mangupi „oborili u blato i šutiraju ga“, a to mi, koji znamo šta je čast, naravno, ne smemo da dozvolimo... (A posle Tomine pobede: „Krađa izbora? Jao, podseti me, šta to ono beše?“).

Demokratska i patriotska javnost – pa i ona formirana oko NSPM – naravno, ne pada na ovakva spinovanja kada razmišlja o pravljenju vlade. Vladu je teško, a trenutno nažalost i nemoguće napraviti bez blagoslova Brisela/Berlina i Vašingtona. Strani ambasadori – taj naš pravi suveren! – neće dati mandat za formiranje vlade, kojoj se nadaju naprednjački birači, a koju bi činili SNS, SPS i DSS. Jer, iako su prve dve stranke „evro-reformisane“, one previše podsećaju na „zločinačke devedesete“, dok pak treća stanka previše podseća na paljenje Glavne ambasade. Od takve vlade nema ništa, to je rukovodstvu SNS i njihovim medijskim radnicima sasvim jasno. Kao što im je jasno i da naprednjaci mogu da uđu samo u vladu u kojoj postoji tzv. evro-osigurač. To znači da SNS, kojoj imperijalne birokrate još uvek do kraja ne veruju, uz sebe mora da ima u vladi i nekoga ko se već „dokazao“, a ko će, u slučaju da vlada hoće da odstupi od „evroatlantskog puta“, moći da obori vladu. Takav naprednjački „evro-osigurač“ može da bude jedino DS (sa SNS broji ukupno 140 poslanika), dok preostala evroreformska rinfuza (Preokret, URS i manjine) ne omogućava da se dobaci do skupštinske većine (sa SNS ukupno 116; jer, da može, i takva vlada bi se pravila – što da ne, ako znamo ko je sve podržao Nikolića u drugom krugu predsedničkih izbora).

Dakle, svedoci smo dve taktike „hoda ka vladi“. DS pokušava da sastavi vladu u kojoj ne bi bili naprednjaci, ali koja bi imala dovoljno jaku skupštinsku većinu da je udarci s Andrićevog venca ne bi mogli lako oboriti. Sa druge strane, naprednjaci „neće insistirati“ na svom obećanju da će Nikolić mandat najpre dati Jorgovanki Tabaković, već će, sudeći po intervjuu Nikolića RTS-u, pustiti DS da pokuša da sakupi skupštinsku većinu. Ali, ne uspe li DS u tome, naprednjaci će se, po svemu sudeći, „žrtvovati“ i „preko volje“ sklopiti jedinu koalicionu vladu koju im dozvoljavaju Brisel i Vašington – onu sa DS-om. Pomirljive reči Nikolića u odnosu na DS, kao i iznenadno otkrivanje blagodeti „koncentracione vlade“ od strane medijskih udarnika SNS-a, jasni su pokazatelji ove najnovije taktike naših „EU-patriota“.

No kako god da bude, teško je očekivati da će i u prvom i u drugom slučaju ikome biti bolje – osim novim ministrima, državnim sekretarima, direktorima i članovima UO javnih predzeća, glodurima i ambasadorima... Demokratska i patriotska javnost treba pažljivo da prati ove igre oko „podele plena“ i kritički sagledava sve aranžmane koji se budu pravili, a pogotovo one nauštrb javnog ineteresa. Mi u NSPM ćemo u tom sagledavanju i ubuduće insistirati na osnovnim demokratskim i patriotskim načelima. Na onim načelima kojih smo se uvek držali i zbog kojih smo redovan predmet napada kako od strane „druge Srbije“, tako i od strane raznih pseudopatriota, kriptoanalitičarskih vidovnjaka, a u poslednje vreme i naprednjačkih propagandista[1].

Ipak, najvažnije je razumeti procese u koje nas guraju ne samo ovdašnji spin majstori, već i zagranični gospodari naše elite – da se u Srbiji vlada samo delimično bira na izborima, i da na to treba da se naviknemo kao na nešto savim normalno. Ne samo da nam je izborna ponuda, medijskim i drugim manipulacijama, jasno omeđena, već i ona jedina stranka koja je, protiv volje Vašingtona i Brisela, dospela u parlament, ma koliko bila mlaka, mora biti isključena iz bilo koje kombinacije kod sastavljanja vlade. Čak se i ideja da ta stranka ne uđe u vladu, ali da makar u skupštini daje većinu jednom manjinskom kabinetu, odbacuje kao neprihvatljiva.

Tako se još jedan narod navikava na ropstvo. „Poražavajuće je sa kakvom sadističkom pedantnošću zapadni oslobodioci uništavaju Srbiju: stiče se utisak da se oni smrtno boje Srba“ (Leontjev). Zato, nažalost, nama trenutno i ne sastavljaju novu vladu, već samo novu kolonijalnu upravu. Sreća je da ni ona, ma kakva da bude, ipak neće potrajati predugo – kriza koja nastupa porušiće sve te konstrukcije kao kule od karata.