Србија између два спина

Први спин из наслова тиче се кохабитације. Док је пре 20. маја кохабитација била равна политичкој смрти („јер би у том случају председник вукао на једну страну, а премијер на другу“; види и 1, 2), после 20. маја кохабитација је изненада постала идеално стање демократије (јер, замислите, „председник државе не може да ефикасно контролише владу уколико и премијер припада истој политичкој опцији“). 

И док нам овај спин долази из медија блиских ДС-у, дотле из пронапредњачких медија и кругова сада провејава уверење да би „можда најбоље од реалистичних решења било формирање концентрационе владе“. Наравно, идеја „концентрационе владе“ – чију би кичму чинили ДС и СНС – само је прелазна формулација за „омекшавање“ симпатизера напредњака, којима се, после оптужби да је Тадић „диктатор“, а ДС „лоповска банда“, а нарочито након заклетве Николића да га „прикују на стуб срама ако после избора прави заједничку владу са ДС-ом“, не може одједном и тек тако продати прича како је коалиција са ДС-ом заправо идеално решење. Потребан је међукорак, како напредњачки симпатизери не би одмах схватили да су још једном преварени и изуманипулисани – као онда када су их, најпре, три дана држали у уверењу да су ђурђевдански избори регуларни, па су онда, чим је уговорена ДС-СПС влада, подигнути на ноге виком о „највећој изборној крађи свих времена“ због које Николић мора да бојкотује други круг („ако Николић искористи крађу избора за свој пласман у другом кругу председничких избора, то је најобичније политикантско јајарење“), па када је, ваљда после разговора са Ворликовом, Николић ипак одлучио да иде у други круг, онда су ти исти напредњачки медији позивали своје читаоце да обавезно изађу на изборе и гласају за Николића који, јел` тако, ипак тиме што је у другом кругу није „политикантска јајара“, већ је сада само неко ко „личи на одавно умрлог ујака из унутрашњости који је полупијан стигао с печеним прасетом на војнички испраћај“, па су га опколили престонички мангупи „оборили у блато и шутирају га“, а то ми, који знамо шта је част, наравно, не смемо да дозволимо... (А после Томине победе: „Крађа избора? Јао, подсети ме, шта то оно беше?“).

Демократска и патриотска јавност – па и она формирана око НСПМ – наравно, не пада на оваква спиновања када размишља о прављењу владе. Владу је тешко, а тренутно нажалост и немогуће направити без благослова Брисела/Берлина и Вашингтона. Страни амбасадори – тај наш прави суверен! – неће дати мандат за формирање владе, којој се надају напредњачки бирачи, а коју би чинили СНС, СПС и ДСС. Јер, иако су прве две странке „евро-реформисане“, оне превише подсећају на „злочиначке деведесете“, док пак трећа станка превише подсећа на паљење Главне амбасаде. Од такве владе нема ништа, то је руководству СНС и њиховим медијским радницима сасвим јасно. Као што им је јасно и да напредњаци могу да уђу само у владу у којој постоји тзв. евро-осигурач. То значи да СНС, којој империјалне бирократе још увек до краја не верују, уз себе мора да има у влади и некога ко се већ „доказао“, а ко ће, у случају да влада хоће да одступи од „евроатлантског пута“, моћи да обори владу. Такав напредњачки „евро-осигурач“ може да буде једино ДС (са СНС броји укупно 140 посланика), док преостала еврореформска ринфуза (Преокрет, УРС и мањине) не омогућава да се добаци до скупштинске већине (са СНС укупно 116; јер, да може, и таква влада би се правила – што да не, ако знамо ко је све подржао Николића у другом кругу председничких избора).

Дакле, сведоци смо две тактике „хода ка влади“. ДС покушава да састави владу у којој не би били напредњаци, али која би имала довољно јаку скупштинску већину да је ударци с Андрићевог венца не би могли лако оборити. Са друге стране, напредњаци „неће инсистирати“ на свом обећању да ће Николић мандат најпре дати Јоргованки Табаковић, већ ће, судећи по интервјуу Николића РТС-у, пустити ДС да покуша да сакупи скупштинску већину. Али, не успе ли ДС у томе, напредњаци ће се, по свему судећи, „жртвовати“ и „преко воље“ склопити једину коалициону владу коју им дозвољавају Брисел и Вашингтон – ону са ДС-ом. Помирљиве речи Николића у односу на ДС, као и изненадно откривање благодети „концентрационе владе“ од стране медијских ударника СНС-а, јасни су показатељи ове најновије тактике наших „ЕУ-патриота“.

Но како год да буде, тешко је очекивати да ће и у првом и у другом случају икоме бити боље – осим новим министрима, државним секретарима, директорима и члановима УО јавних предзећа, глодурима и амбасадорима... Демократска и патриотска јавност треба пажљиво да прати ове игре око „поделе плена“ и критички сагледава све аранжмане који се буду правили, а поготово оне науштрб јавног инетереса. Ми у НСПМ ћемо у том сагледавању и убудуће инсистирати на основним демократским и патриотским начелима. На оним начелима којих смо се увек држали и због којих смо редован предмет напада како од стране „друге Србије“, тако и од стране разних псеудопатриота, криптоаналитичарских видовњака, а у последње време и напредњачких пропагандиста[1].

Ипак, најважније је разумети процесе у које нас гурају не само овдашњи спин мајстори, већ и загранични господари наше елите – да се у Србији влада само делимично бира на изборима, и да на то треба да се навикнемо као на нешто савим нормално. Не само да нам је изборна понуда, медијским и другим манипулацијама, јасно омеђена, већ и она једина странка која је, против воље Вашингтона и Брисела, доспела у парламент, ма колико била млака, мора бити искључена из било које комбинације код састављања владе. Чак се и идеја да та странка не уђе у владу, али да макар у скупштини даје већину једном мањинском кабинету, одбацује као неприхватљива.

Тако се још један народ навикава на ропство. „Поражавајуће је са каквом садистичком педантношћу западни ослободиоци уништавају Србију: стиче се утисак да се они смртно боје Срба“ (Леонтјев). Зато, нажалост, нама тренутно и не састављају нову владу, већ само нову колонијалну управу. Срећа је да ни она, ма каква да буде, ипак неће потрајати предуго – криза која наступа порушиће све те конструкције као куле од карата.