Spomenik autokolonijalizmu

Namera da se postavi spomenik Đinđiću ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu pretvorila se u podizanje spomenika aktuelnoj kolonijalnoj politici u Srbiji.

Ako pogledamo usvojeno idejno rešenje spomenika (ovde), videćemo da bi obeležje trebalo da ima oblik strele izvijene nagore, koja je prekinuta pa nastavljena uz pomoć dva pričvršćivača sa strane. Strela, očigledno, treba da simbolizuje Đinđićeve političke ideje i njegovo delo, prekid ubistvo, a nastavak je apoteoza navodne nezaustavljivosti „Zoranove vizije“ koja mora biti ostvarena (ovde).

Problem je u tome što Đinđićeva „vizija“ nije bila baš dobra ni 2003. godine, a kamoli danas. Kao što je to lepo sažeo Branko Pavlović (ovde), Đinđić se, u ekonomiji, držao neoliberalnog koncepta brze i potpune privatizacije – što je u praksi značilo predaju resursa strancima, uz koruptivnu rentu za domaće kompardore (videti moju analizu privatizacije Sartida: ovde). U unutrašnjoj politici pak, Đinđić je nipodaštavao značaj izgradnje demokratskih institucija i propagirao „modernizacijski“ voluntarizam i decizionizam (videti moju analizu ovde) – što je u praksi značilo, recimo, bezobzirno izbacivanje najjače opozicione stranke iz parlamenta i opstruiranje predsedničkih izbora. U spoljnoj politici Đinđić je zagovarao bezaltenartivne evroatlanstke integracije: „Moskvi je Đinđić poručio da na srpskom tržištu ima mesta i za Rusiju, ali da je prioritet za Srbiju EU“ (ovde) – što je u praksi značilo da se o ulasku u EU i NATO u Srbiji uopšte ne vodi javna rasprava, već se „podrazumeva“ kako je to pitanje već „rešeno“.

Neki veruju da bi Đinđić kao inteligentan čovek, da je pretekao, sada mislio drugačije. Boško Obradović pretpostavlja da „bi Đinđić danas bio na političkoj poziciji Dveri da je živ“ (ovde). Osnov za verovanje u Đinđićevo „suverenističko“ preumljenje jeste to što je, pre no što je ubijen, on objavio da mu se ne dopada način na koji se Vašington i Brisel spremaju da reše pitanje Kosmeta. Time se, prema ovim verovanjima, „u poslednjim mesecima života praktično okrenuo poziciji patriotskog političkog diskursa“ (Obradović, isto).

Međutim, ako pažljivije pogledamo šta je Đinđić tada stvarno rekao (moja analiza ovde), videćemo da je njemu samo smetalo to što Vašington i Brisel ispod žita rade na „nezavisnosti“ Kosova budući da nas time mogu usporiti u EU-integracijama: „Žele da naprave potpuno dva nezavisna pravna i politička sistema i da ih onda mi harmonizujemo… Reći će: dok ne harmonizujete odnose, vi ne možete da idete dalje“ (videti tačne izvore u navedenoj analizi).

Za Đinđića, dakle, nije bio problem to što Vašington i Brisel intenzivno proizvode secesiju Kosova, već to što u jednom trenutku može da dođe do blokade naše toliko žuđene evroatlantskle integracije. Nisam baš siguran koliko je to istinski „pozicija patriotskog političkog diskursa“.

No, čak i da je Đinđić imao kapaciteta za „patriotsko preumljenje“, spomenici se, valjda, ne podižu zbog nečijih potencijala, već zbog učinjenog dela. Uostalom, i sam Đinđić je tražio da se o političarima sudi na osnovu onoga što su uradili, ne po onom što su nameravali da urade: „Mene ne interesuju namere. Mene interesuju posledice. Podrazumevam da svako ima dobre namere. Ako ne sledi neka posledica koja je korisna za mene, dobre namere me ne interesuju“ (ovde).

Međutim, pogledamo li ono što je Đinđić stvarno uradio – ne što je želeo ili najavljivao – videćemo, sa našim današnjim iskustvom i znanjem, samo uvlačenje Srbije u kolonijalni položaj prema Zapadu, manipulaciju institucijama i medijima u ime evroreformskih ciljeva, kao i sasvim nezakonito izručenje Miloševića Hagu – upravo na Vidovdan (Čedomir Jovanović tvrdi da su, tek kada je Milošević prebačen van Srbije, „Zoran i on“ shvatili koji je dan; ovde). Ne bi se baš moglo reći da bilo koje od tih dela zaslužuje spomenik.

Jedini razlog zbog kojeg bi Đinđiću trebalo podići obeležje jeste to što je ubijen kao premijer. Samo po sebi to jeste tragično, a zemlja koja drži do sebe tu tragičnost bi trebalo da obeleži. No, takav memorijal niti se podiže na mestu na kome je zamišljeno da stoji „slomljena-pa-nastavljena strela“, niti bi trebalo da on tako izgleda.

Na FSK već je kritikovana odluka da se Đinđiću podigne monument ispred Filozofskog fakulteta (ovde). „Zašto spomenik političaru na trgu na kojem su Rektorat, Filozofski, Filološki i Prirodno-matematički fakultet, spomenici Njegošu, Dositeju, Jovanu Cvijiću i Josifu Pančiću?  Zašto ne na mestu gde je premijer ubijen, ispred zgrade Vlade u kojoj je radio? Pred Filozofskim fakultetetom mesto je za spomenike velikim srpskim misliocima, poput Ksenije Atanasijević, čiji se grob u Beogradu ne zna, a ne za spomenik političarima“.

Trebalo bi znati da je, prvobitno, bilo predviđeno da se obeležje Đinđiću podigne u blizini mesta njegove pogibije, u Finansijskom parku (ovde). Ali, tu su naprednjaci 2015. godine postavili statuu Gavrila Principa, pa je bilo nekako neumesno naspram monumenta slavnom tiranoubici staviti kip ustreljenog premijara. Zato je prošle godine Vučić i doneo odluku da se spomenik Đinđiću podigne baš na Studentskom trgu (ovde).

Sada je obnarodovano i to kako će spomenik izgledati. On jasno asocira na kontinuitet današnje vlasti sa Đinđićevim idejama i delima. Vučić se, zbog imidža evroreformatora, i inače poziva na Đinđića kao na političara koji je, kao i on, imao iste muke sa „zaostalim društvom“, zbog čega je morao istovetno da se ponaša. Tako je pre nekoliko meseci Vučić izjavio: „Đinđića cenim jer je počeo da govori Srbima nešto što ne vole da čuju, a to je da više rade i da ne kukaju, kao što ni štrajkačima nije apriori davao za pravo. Počeo je i da menja odnos prema onome što su bile socijalističke i samoupravne navike, i borio se protiv `kibicera`. Kapa dole Đinđiću!“ (ovde).

Očigledno, Vučić sebe vidi kao Đinđićevog nastavljača, sudeći po ovom citatu, upravo na polju sužavanja radnih prava, po nastojanju da se maksimalizuje eksploatacija radnika, kao i po slamanju radničkih štrajkova – dakle, po „lečenju“ društva najgorim i najnehumanijim neoliberalnim metodama.

I Đinđićeva udovica Ružica podržala je ocenu da postoji kontinuitet između njenog muža i Vučića. „Vučić je isti kao moj Zoran!“ bio je naslov njenog intervjua iz 2013. godine (ovde). U njemu je Ružica najpre kritikovala DS što je „izgubljena cela decenija, jer se nismo pomerili ka onome što je Zoran govorio i video“, da bi potom direktno stala uz novu vladu u njenim nastojanjima „da dobije datum“ od EU. Na kraju se Đinđićeva udovica ogradila od onih koji odbacuju ideju da je Vučić današnji Đinđić: „Meni to (poređenje) ne smeta. Ako on (Vučić) dnevno radi 15‒16 sati i predan je poslu, znači da ima dobru inspiraciju i dobar model. Mnogi su za Zorana govorili da je on čovek koji mnogo radi u našim uslovima, a on je na to uvek odgovarao: `Pa zato što Srbi ne znaju kako se radi na svakom drugom mestu, u bilo kojoj drugoj državi`. Sami zaključite ima li sličnosti“ (ovde).

Tako je preko ideokratskog modela „lenji Srbi – vredni evroreformatori“ izvršeno spajanje građanističkog mita o Đinđiću i kulta koji je, 2013. godine, počeo da se gradi oko Vučića. Spomenikom „presečene-pa-nastavljene strele“, predviđenom da se otvori 12. marta 2018, taj narativ dobiće i svoju semiotičku finalizaciju.

Ovo je „spomenik Vučiću (i Đinđiću)“ – napisao je Zoran Ćirjaković (ovde). Dakle, najpre Vučiću, pa tek onda Đinđiću. Po Ćirjakovću je Biljana Srbljanović, jedna od autorki spomenika-strele, ovom umetninom sasvim jasno stala uz Vučića. Manje je važno što je, kako veli autor, „na Fejsbuk profilu (Srbljanovićke) teže naći reči kritike upućene PPV/premijeru/predsedniku nego poslovičnu iglu u plastu sena“. Bitno je da „Vučića sada – pored Brisela i Nemačke – naviše guraju i Biljana K. (Srbljanović) i drugi urbani umovi, koji imaju dobar i skup ukus. Postoje i vučićevci koji su na Radomiru Konstantinoviću. (…) Njihov miting podrške održan je u Sava centru. Nije ga prenosio Pink, već RTS“ (reč je o TV prenosu predstave „Planina Olimp“, koji je već na FSK ocenjen kao primer „samookupacije u kulturi“; ovde).

Staviti zmija-strelu koja izlazi iz asfalta (videti ovde) i to tako da se htonski rađa i uzleće tačno preko puta Njegoša (videti ovde) – a koji, naravno, ne može a da ne gleda u tu regenerisanu guju, posebno je luckasto. Tu je i jednako neobično zvučno presretanje prolaznika: komjuterska apartura unutar spomenika snimaće njihov govor i vraćati im ga kao pojačani zvuk. Nakon što prolaznici začuđeno utihnu, začuće se glas ubijenog evroreformatorskog proroka (ovde) koji saopštava „istine“ poput: „Život je čudo jedno dato nama… Spavaćete kad budete u penziji… I vi ste mlad čovek, ja vam kažem, gledajte u budućnost. Tamo ćemo se sastati vi i ja…”, i tome slično (ovde).

Ne bih da komentarišem „umetničku“ stranu ove čudnovate instalacije. Samo ću reći da ona odlično oslikava svu „taštinu praznine“ nastalu simbiozom drugosrbijansko-skorojevićkog „gradžanizma“ i vulgarne idolatrije aktuelnog režima. I ko zna kakva će sve umetnička čuda iz te simbioze tek da proisteknu. Možda će strela, posle izvesnog vremena, početi da nam govori i još neke (i nečije) evroreformatorske mantre, poput: „Ja volim Angleu Merkel… Nikad, ali nikad se neću kandidovati za predsednika… Dikoviću, ako Sava krena na Šabac znaš šta ti je činiti…“, itd. 

„Jedina mogućnost za smisleno opoziciono delanje (danas) jeste dekonstrukcija mita o Đinđiću“, napisao je jedan kritičar. „Ko nije spreman da kritikuje Đinđića, neka ćuti o Vučiću“ (ovde). Tek ekonomska, politička i kulturna dekolonijalizacija Srbije omogućiće da se sruše atlantistički mitovi i kultovi. Možda će tom prilikom stradati i trbuhozborna strela postavljena pred čestitog vladiku? A možda će, ukoliko joj se pokvari ton, „nastavljena strela“ za nove generacije postati simbol istinske obnove srpske državnosti posle svih lutanja po bespućima Yu/EU integracija. Umetnost i istorija su čudo…

(FSH)