Sandin "greh", "projekat Jeremić" i ostali demoni iz SNS-ovih propagandnih matrica

Odmah posle izbora od 24. aprila izgledalo je da opozicija može da uspostavi saradnju kako bi uzdrmala Vučićevu vlast. Lideri opozicije zajedno su se pojavili na protestnom mitingu, Pajtić je pozvao birače DS-a da na ponovljenom glasanju zaokruže listu DSS-Dveri, Sanda Rašković Ivić, Bojan Pajtić i Boris Tadić zajedno su šetali na demonstracijama zbog Hercegovačke, a lideri parlamentarne opozicije javno su razmišljali o zajedničkom predsedničkom kandidatu za izbore 2017. godine.

Štaviše, rukovodstvo DSS-a sada optužuje bivšu predsednicu stranke da je kriva što je „snažno propagirala ideje o jedinstvenom opozicionom kandidatu (…) sa svim `žutim` strankama koje su pod direktnim uticajem zapadnih ambasada“, čime je dovela do opasnosti da „DSS izgubi dušu i precrta razloge svog ideološkog života“. Rukovodioci DSS-a čak tvrde da je Sanda Rašković Ivić zagovaranje ideje o zajedničkom kandidatu započela nakon ručka sa američkim ambasadorom, budući da je „po naknadnim tvrdnjama Sonje Biserko i Jelene Milić, koje su takođe bile gošće na tom privatnom ručku, glavna tema bila zajednički opozicioni kandidat pred dolazeće izbore“.

Na stranu sada to što je Sanda Rašković Ivić o zajedničkom kandidatu opozicije govorila mnogo pre kontroverznog ručka (recimo, u izjavi za Novosti od 10. maja, dok je ručak bio dve nedelje docnije), kao i to da su „naknadne tvrdnje Sonje Biserko i Jelene Milić“ – o tome kako je, navodno, „glavna tema (na ručku) bila zajednički opozicioni kandidat“ – izmišljotina (kada takve izjave nisam našao na netu, u ličnom kontaktu sa Biserkovom i Milićkom dobio sam potvrdu da: 1) nikada takvu izjavu nisu dale 2) o tome nije ni bilo reči na spornom ručku). Problem je mnogo više u tome da je, ovim saopštenjem, zvanični DSS preuzeo naprednjačku propagandnu matricu da je rodno mesto ideje o zajedničkom nastupu opozicije Američka ambasada, jer  „Amerikanci hoće da sruše Vučića“.

Kada sam u tekstu  DSS-ov zaokret ka „pragmatizmu“ ocenio politički nerazboritim Jovanovićevo uspostavljanje ekvidistance prema SNS i DS, na Novom Standardu je, istog dana kad i pomenuto saopštenje rukovodstva DSS-a,  objavljen članak „Zašto Antonić nudi novi DOS?“. Autor  Vukašin Mileusnić, koji za sebe kaže da je „na svim izborima, sem jednih, podržao Demokratsku stranku Srbije“, sasvim je ignorisao moj argument da je politički pomalo nerazumno uspostavljati ekvidistancu između tako nejednakih političkih činilaca kakav je SNS koji ima 50% glasova i 100% vlasti, i DS koji ima 5% glasova i 0% vlasti. Ali je zato moje zalaganje za tehničku saradnju opozicije proglasio „nuđenjem novog DOS-a“, što njemu „smrdi na opskurni pokušaj da se skupini evroatlantskih agenata organizuje podrška srpskih patriota, u kojoj evroatlantisti dobijaju sve, a patriote samo magareće uši“.

A kada sam na FSK objavio tekst o Jeremiću, u kojem sam još jednom problematizovao naprednjački pseudopatriotski propagandni mit o „američkom projektu Jeremić“ – zapitavši se kako se on slaže s činjenicom da su Amerikanci, na glasanju za generalnog sekretara UN,  pet puta stavili veto na Jeremića, i pošto sam tekst završio konstatacijom da, premda je „Jeremić pravio i ozbiljne greške“, „njemu vrata demokratske i patriotske Srbije svakako treba da ostanu otvorena“ – usledila su tri kritička teksta iz pera dvojice mojih prijatelja, Branka Pavlovića i Dušana Kovačeva.

Pavlović je u svom prvom tekstu ustvrdio da Jeremić „jeste projekat, mada nije američki, ni ruski, ni kineski“; zatim, da je on kao ministar spoljnih poslova „ukinuo zapisnike sa sastanaka koje su on i Tadić održavali sa strancima“ i „koristio državne fondove MIP-a za lične potrebe“ do mere da je do sada morao biti „procesuiran“; na koncu je zaključio da se na predstojećim predsedničkim izborima Jeremić može pojaviti samo „kao Vučićev kandidat“, te da je za njega kao demokratu i patriotu „g. Jeremić neprihvatljiv na bilo kojoj državnoj funkciji u Srbiji“.

Na moje pitanje – može li da navede neki izvor ili dokaz, kako za tvrdnju o Jeremiću kao  „projektu“(Britanaca? Nemaca? Francuza?), tako i za optužbe o ukidanju zapisnika i nenamenskom trošenju državnog novca, Pavlović je, u svom drugom tekstu, uveo pojam „nejavnih činjenica“. Tačno je da o tome niko nije pisao, priznaje on. Ali, u Ministarstvu spoljnih poslova se o tome nezvanično priča, a Antonić je, ako već hoće da piše o Jeremiću, dužan da sazna i te „informacije“. „Ako je meni korišćenje državnog novca za lične stvari poznato“, kaže dalje Pavlović, „kako je moguće da to nije poznato stranim obaveštajnim službama? A šta je to kada strane obaveštajne službe znaju da je Jeremića moguće procesuirati, a uopšte te činjenice ne koriste protiv njega?“.

Dušan Kovačev, u članku pomalo podsmešljivog naslova „Saving Private Jeremić“ („Spasavanje redova Jeremića“) – koji je odlično potkrepljen izvorima – minuciozno nabraja sve diplomatske greške Jeremića kao ministra spoljnih poslova. Recimo, smatra Kovačev, umesto da nakon proglašenja secesije Kosova, 2008. godine, Jeremić prekine diplomatske odnose sa zemljama koje su tu secesiju priznale, on je samo pozvao ambasadore na konsultacije. „Ne postoji nikakav Projekat Jeremić, niti je ikada postojao“, slaže se sa mnom Kovačev; ali odmah nastavlja: „Jeremić je poslužio projektima NATO-diplomatije, koja je već 2007. godine bila svesna da će u budućnosti teško održati svoje pozicije na Balkanu, pa ga je upotrebila da bi ojačala kontrolu nad Srbijom“. Takvom čoveku ostaviti otvorena vrata na demokratskoj i patriotskoj strani srpske političke scene nije previše mudro: „Potpuni očaj dela političkih snaga, koje nakon deceniju i po propadanja još uvek veruju da je moguće jedinstvo petooktobarskih ideala, ilustruje rađanje fame da bi Jeremić mogao uspešno objediniti srpske glasače protiv Vučića“, piše Kovačev. „Takvi ne žele da misle kako je verovatnije da bi Vučić mogao da objedini Jeremića oko sebe“.

Kada zajedno posmatram saopštenje DSS-a i navedene tekstove Mileusnića, Pavlovića i Kovačeva, a uz dužno poštovanje i razliku koju u kvalitetu ovih članaka treba praviti, ne mogu a da ne odam priznanje uspehu naprednjačkih propagandnih matrica. Začuđujuće je, naime, koliko su se te matrice primile u nacionalnom („patriotskom“) delu naše javnosti. Jer, svako pominjanje saradnje opozicije, odmah se proglašava „američkim projektom“ kojim se želi još jednom „namagarčiti patriotska Srbija“, a stavljanje Jeremića u bilo koji kontekst koji nije izrazito negativan, doživljava se kao, po patriotsku Srbiju, opasna naivnost i neinformisanost.

Iako sam vrlo precizno napisao zašto bih pozdravio saradnju stranki koje čine opoziciju i zašto mislim da Jeremiću treba ostaviti otvorena vrata, ne mrzi me da to ponovim (za opširniju argumentaciju videti u mojim tekstovima koje sam naveo):

1.   idejna doslednost i koherentnost čuva se u ideologiji, a u praktičnoj politici – pogotovo kada valja osvojiti 50%+1 glas na izborima i 50%+1 mandat u parlamentu – nužni su kompromisi, pa i savezništva sa onima koji ne misle isto što i mi; ko to ne shvata osuđuje sebe na ulogu večitog političkog marginalca.

2.   ako smo čvrsti u svojim verovanjima, neće nam biti problem da razlikujemo stratešku doslednost i taktičku elastičnost; na primer, da bi se sprečilo redefinisanje braka od „zajednice muškarca i žene“ u „zajednicu dvoje (ili više) partnera“ pravoslavni moraju da se udruže s katolicima, muslimanima i mojsijevcima, kako bi izvršili pritisak na vlast; ali to ne znači da se time odričemo svog Simvola vere i da automatski postajemo Turci;

3.   Vučićeva vlast je opasna i štetna kako za građansku, tako i za nacionalnu Srbiju; Savamala je primer prvog tipa štetočinstva, Briselski sporazumi primer drugog tipa; režim je, očigledno, sve iracionalniji i autoritarniji, i činiće sve veću štetu; ako opozicija ne želi da Vučić vlada Srbijom kao Đukanović Crnom Gorom dvadeset godina, trebalo bi da stranke u okviru nje bliže sarađuju – naravno, uz zadržavanje svih ideoloških i političkih razlika;

4.   poraz na predsedničkim izborima delegitimisao bi Vučićevu vlast; saradnja stranaka unutar opozicije može da podrazumeva i iznalaženje zajedničkog predsedničkog kandidata; razume se, što je kandidat opštiji, to je manje ideološki i politički idealan za pojedinačne opcije; onaj koji očekuje idealnog kandidata, teško da će ga ikad dočekati; a dotle će imati Vučića;

5.   Pišući o Jeremiću kao o nekom ko ima i dobre i loše strane, i kome bi trebalo ostaviti otvorena vrata, nisam ga kandidovao ni za patrijarha, ni za predsednika, niti za bilo šta drugo; loše je ako u demokratskoj javnosti za njega, ili za bilo koga drugog, koristimo argumentaciju tipa: „o njemu se priča“, „on je projekat“, „njega su stranci ucenili“ itd; takođe, slažem se da Jeremić nije bio idealan suverenistički ministar spoljnih poslova; ne samo zato što je ministrovao u Tadićevoj proatlantističkoj vladi, već i zato što, kako kažu realisti, danas „nema istinskog suvereniteta u nenuklearnoj državi“ (tačan citat i izvor vidi ovde); ali do septembra 2010. godine, kao što sam napisao, i u okolnostima u kojima je radio, Jeremić je bio sasvim prihvatljiv ministar; do 9. septembra 2010. Kosovo je priznalo 70 država – što znači da do tada još uvek dve trećine država nije to učinilo; možda je moglo i bolje, ali je verovatnije da bi bilo mnogo gore da je na njegovom mestu bio Svilanović, Vejvoda ili Miščevićka;

6.   konačno, ako već pričamo o Jeremiću i predsedničkim izborima, on bi, u određenim okolnostima, po mom mišljenju, mogao da na njima postigne uspeh; nisam siguran da bi mogao da pobedi Vučića ni sa celom opozicijom uz sebe, ali bi protiv drugih kandidata verovatno imao šanse; ne mislim ni ja da bi on bio idealan suverenistički predsednik, ali u realnoj politici naš izbor je ograničen na Jeremića ili Šešelja i Jeremića ili Vučića, ne između Putina i Vučića; i kada to konstatujem tu okolnost ne hvalim, niti time preporučujem Jeremića za predsednika; samo upozoravam da je taj izbor realnost s kojom se možemo suočiti.

„Razlika je sada jasnija“, što bi rekao Branko Pavlović. A analize i komentari i služe tome da bi se, u javnosti, nedoumice razjasnile, a razlike prepoznale. Utoliko mislim da smo Pavlović, Kovačev i ja koristan posao uradili.

slika http://www.teleprompter.rs/vucic-jeremic-postao-jos-jedna-baba-gatara.html

(Fond Strateške Kulture)