Represija kao glavna karakteristika novog Zakona o informisanju

Članom 1 novog zakona[1] uvodi se institucija kaucije, iz koje će vlast naplaćivati kazne novinama. Ona iznosi 50.000 evra za dnevne, i 10.000 evra za nedeljne listove. Čim na računu lista bude manje novca od ove sume, list se automatski gasi, po kratkom postupku.

Članom 2 zabranjuje "osnivaču javnog glasila da može preneti ili na drugi način raspolagati pravom na javno glasilo". "To bi značilo da osnivač može da umre, ali ne može da proda ili prenese prava", jedna je od konsekvenci ovog stava[2].

Članom 4 Uvodi se novčana kazna "ako se u javnom glasilu neko lice označi učiniocem kakvog kažnjivog dela pre pravnosnažne odluke suda". Kazna je samo jedna i iznosi onoliko koliko vredi "ukupno prodati tiraž javnog glasila, isporučenog distributerima na dan objavljivanja informacije, i kolika je vrednost prodatog oglasnog prostora u tom broju javnog glasila". To znači da ako, recimo, "Blic" objavi sliku Čedomira Jovanovića kako prelazi ulicu van pešačkog prelaza, a ne postoji pravosnažna presuda nekog sudije za prekršaje da se Čedomir Jovanović kažnjava zbog prelaska ulice na neobeleženom mestu, "Blic" će se kazniti iznosom od najmanje 30.000 evra.

Članovima 5 i 6 već postojeće novčane kazne za urednike i vlasnike glasila povećavaju se preko dvadeset puta! Tako će odgovorni urednik, koji, recimo, pusti vest u kojoj se pominje neki maloletnik tako da je ovaj "učinjen prepoznatljivim", umesto sa najmanje 30.000 biti kažnjen sa najmanje milion dinara! Visina kazni za pojedine prekršaje sada iznosi i do 20 miliona dinara (ili više od 200.000 evra!).

Ovaj zakon se po svojim osnovnim namerama može uporediti jedino sa zloglasnim "Miloševićevim" Zakonom o informisanju, donetom 20. oktobra 1998. godine. "Miloševićev zakon" je omogućavao da se povede postupak protiv vlasnika lista ili novinara samo zato što su preneli neku vest ili nečije mišljenje koji se nisu dopadali ljudima na vlasti. Kazne su, baš kao i u slučaju ovog predloženog zakona (koji neke novine nazivaju "Dinkićevim"[3]), bile surove i osvetničke, i iznosile su i do 60.000 dolara. “Kao što smrtna kazna gasi život osuđenog, tako ovako visoke novčane kazne gase njegovu egzistenciju, i to je bio cilj Zakona”, kritički je o ovako visokim novčanim kaznama u to vreme pisao profesor prava, dr Momčilo Grubač[4].

Narednih meseci, po donošenju zakona, usledio je pravi pljusak kazni. Za godinu dana, nakon donošenja zakona, izrečeno je preko 30 kazni u ukupnom iznosu većem od 18 miliona dinara. Tako je nedeljnik Evropljanin, 24. oktobra 1998, kažnjen sa 2,4 miliona dinara (u to vreme oko 150.000 dolara) zbog navođenja podatka da je između 150.000 i 200.000 mladih izbeglo iz Srbije. Iz sličnih, prvenstveno političkih razloga više puta su kažnjavani Glas javnosti, Danas, Naša borba, Narodne novine i Blic, kao i TV Studio B, nedeljnik Vreme itd.

Neke kazne su zaista bile bizarne. Recimo, Glas javnosti je, 29. juna 2000. godine, kažnjen sa ukupno 280.000 dinara (oko 6.000 SAD dolara) zbog prenošenja rečenice Rade Trajković: “Narod zna ko je izdao Kosovo i Metohiju i pobegao u debelu hladovinu kopaoničkih apartmana”. U toj rečenici se, naime, prepoznao predsednik tzv. Privremenog izvršnog veća Kosmeta, Zoran Anđelković, inače ministar u Marjanovićevoj vladi. Sudija Zorica Prokić ocenila je da su optuženi krivi za uvredu Anđelkovića, bez obzira što se on ovde ne pominje. Naime, prema sudskoj odluci, “logički, iz sadržine izjave, a prema okolnostima iz članka (...) može se zaključiti da se izjava dr Rade Trajković odnosi na predsednika PIV-a Zorana Anđelkovića” (Glas javnosti, 21. juni 2000, str. 16). Tako je, prema ovoj sudskoj presudi, ispalo da su “izdajnik Kosova i Metohije” i “Zoran Anđelković” istoznačnice.

“Slučajevi u kojima je do sada Zakon primenjen", komentarisao je tada Momčilo Grubač, "pokazuju tendencioznost, osvetničku upornost, selektivnost, ksenofobičnost, strah vlasti od zavere i druge slične simptome bolesnog stanja i niskih strasti tužioca”[5]. Jednostavno, upozoravao je Grubač “represija je motiv, cilj, sadržina i glavna karakteristika ovog Zakona”![6]

Ono što je važilo za "Miloševićev" zakon o informisanju ne može a da ne važi za "Dinkićev". Represija je motiv, cilj, sadržina i glavna karakteristika ovog zakona. On je osvetnički, zlonameran i represivan. To nije zakon za slobodno i demokratsko društvo. To je zakon jednog autoritarnog, oligarhijskog i represivnog režima.

Da li je to zaista "evropska Srbija" kojoj težimo?