Rentijeri okolnosti

Dok unionisti, uz pomoć SPS-a, prave vladu, suverenisti se spremaju da budu „oštra opozicija”. Oni daju optimističke izjave o svom budućem opozicionom radu. Ali, ako izgube i Beograd , boravak u opoziciji im se može pretvoriti u košmar.

DSS ide u opoziciju uzdajući se da nova vlada neće dugo trajati. Ljudi iz te stranke izgleda misle da će se malo „odmoriti” u opoziciji, pa će se opet, za godinu dve, naći u ministarskim foteljama. Da li je to baš tako? DSS izgleda ne shvata da je na vlast dva puta dolazio više sticajem okolnosti nego sopstvenom zaslugom i radom . Da Milošević, 2000. godine, nije poželeo da ga direktno narod izabere, Koštunica bi ostao samo jedan od 18 lidera DOS-a. On je dobio šansu zbog ličnih osobina – neuprljanosti i privrženosti naciji i demokratiji. Samo taj splet okolnosti i ličnog karaktera izbacio je Koštunicu u prvi plan. Za to nije bila zaslužna niti snaga njegove stranke, ni nekakva dobra politika DSS-a.

Istina, od Koštuničine pobede nad Miloševićem i stranka je napravila kapital. Ali, taj kapital se nekako brzo istopio. U februaru 2003. Koštunica i DSS su se ponovo našli u opoziciji. Ali, onda, opet se nešto dogodilo – izvršen je atentat na Đinđića. Bez te kontigencije, pitanje je kada bi se DSS vratio na vlast. Nakon ubistva premijera urušio se ceo režim, raspao se sistem kontrole resursa i medija. Koštunica i DSS su ponovo dobili priliku.

Da li će takvu priliku dobiti opet? DSS je i do sada imao većinu medijske elite protiv sebe. Ako se ostvari Tadićeva ideja o „reformi” medija, DSS lako može doći u situaciju da više nema mesta gde može bilo šta da kaže. Presušiće i prilozi privrednika. Zašto bi ulagali u gubitnike? DSS se može naći u položaju večite opozicije. Njega na vlast može da vrati samo čvrsta ideja, jasna politička vizija i jaka volja za moć. Ali, kao da ničeg od tog više nema u DSS-u. Oni su gunđali na EU, ali nisu bili u stanju da zamisle šta bi to tačno valjalo raditi nakon svađe sa Briselom. Oni nisu bili u stanju ni da zamisle alternativu EU. Ponavljali su „ne damo Kosovo”, „ne damo Kosovo”. Ali, nisu umeli da odgovore koja će biti naredna dva ili tri poteza u odbrani države. Nakon Dačićevog prebega u tabor unionista, DSS je pao u depresiju. Oni su sa užasom pričali da se u Srbiji više ništa ne može uraditi bez volje Vašingtona i Brisela. Ako je to tako, neobično je da to ranije nisu znali. Ali, pre će biti da su oni pogrešno procenili sopstvene sposobnosti, pa sad moraju da precenjuju tuđe. Danas DSS izgleda kao neko ko se umorio i samo čeka šta će dalje biti. Dva puta su im okolnosti išle naruku. Dva puta se njihovo čekanje (i nedelanje) isplatilo. Kolika je verovatnoća da se to dogodi opet?

Sve ovo na neki način važi i za radikale. I oni su bili svojevrsni rentijeri okolnosti. Mnoštvo gubitnika tranzicije i želja da se glasa protestno punili su radikalske vreće glasačkim listićima. I to što se nastavilo sa ponižavanjem Srbije išlo je naruku radikalima. Ali, ni protestno glasanje ne može večno da traje. Radikalski birači su počeli da posustaju, a SRS danas izgleda da je dalje od vlasti nego ikada. U slučaju Beograda radikali pokazuju i jedno čudno odsustvo borbenosti. Zamislimo da su DS ili LDP u njihovom položaju – Beogradom se ne bi moglo proći od pištaljki i demonstracija. Radikali pak sa filozofskim mirom primaju ono što im se u gradu dešava. Kao da se i kod njih izgubila vera u vlastiti nacionalni zadatak, kao da su i oni izgubili političku ideju, kao da su i oni ostali bez volje da dođu na vlast i sprovedu svoje glavne naume. Možda zato što više nemaju glavne naume, zato što je i njihova politička vizija u krizi, zato što i oni sami više ne veruju u sebe?

Tako je obrazovanje evroreformske vlade istovremeno i znak duboke krize suverenističke politike i znak krize aktuelne nacionalno-demokratske političke elite. Suverenističke stranke su dobile većinu glasova na izborima. One su dobile većinu u parlamentu. Ali, one nisu dobile vladu. I nije to zbog Ivice Dačića. To je zbog krize ideje i krize ljudi koji je trenutno zastupaju. U njihovoj interpretaciji i pred njima samima ideja je postala nekako mutna, neprivlačna i slaba. Zato su onda njeni zastupnici i izgubili samopouzdanje i postali spremni da ustuknu čim neki ambasador ili tajkun podignu glas.

Naša nacionalno-demokratska elita se umorila. Ona je izgubila viziju. Posle fijaska sa sastavljanjem vlade ona izgleda poraženo i bezvoljno. Možda je došlo vreme da neko drugi proba da nastavi borbu. Možda je došlo vreme za nove ljude i nove ideje. Možda je došlo vreme za – novu elitu?