Protiv kolonijalne elite

(Svedok)

Funkcija elite nekog društva je „da zna i da vodi“.

Znati – znači poznavati glavne (globalne) ekonomske, političke i socijalne procese i umeti predvideti njihov dalji tok.

Voditi – znači imati osećaj odgovornosti za društvo na čijem si ekonomskom, političkom ili kulturnom vrhu, te umeti iznalaziti rešenja za različite vrste izazova.

Problem je u tome što srpska elita, u poslednjih nekoliko decenija, nažalost, nije najbolje razumela svet oko sebe, niti je najbolje vodila srpsko društvo. Ona je prečesto podbacivala u saznajnom, etičkom i političkom (praktičnom) pogledu.

Recimo, ona je, u prvoj polovini prošlog veka, pogrešno razumela stvarne aspiracije Hrvata i Slovenaca (tj. njihovih elita). Otuda je i napravila više ozbiljnih (istorijskih) grešaka oko Jugoslavije. Jedna od posledica tih grešaka je bila i ta da su Srbi u Hrvatskoj doživeli genocid (1941-45) i proterivanje (1991-1995), a da se, u isto vreme – i pomalo paradoksalno – kod dela srpske elite (pa onda i kod naroda) razvio i održao dvostruki identitet – srpski i jugoslovenski. Danas je, i pored istorijskog iskustva, političko i identitetsko jugoslovenstvo i dalje od svih postjugoslovenskih zemalja najraširenije u Srbiji (tačnije, u njenoj eliti, pre svega kulturnoj). Štaviše, upravo je ovaj „jugoslovenski“ identitet u srpskoj eliti ono plodno tlo na kome se danas razvio i jedan nov i opasan fenomen – autošovinizam („Druga Srbija“). Tako je greška na saznajnom planu vodila u greške na političkom, ove pak u greške na kulturnom (identitetskom) planu, a ove najzad u pogreške na etičkom planu.

Takođe, srpska elita – pre svih ona politička – nije dobro shvatala ni međunarodne odnose (kao što ih ni sada dovoljno dobro ne razume). Nakon pada Berlinskog zida (1989), u deceniji dominacije SAD, srpska politička elita je pokušavala da vodi politiku balanasiranja između Vašingtona i Moskve. Danas, pak, kada je došlo do uspona Rusije i Kine, i kada je EU u krizi, srpska politička elita vodi politiku po kojoj „EU nema alternativu“ (faktički: „EU ili smrt“). Opet, greške u perpcepciji (saznanju) vode greškama u strateškoj politici, a ove pak rezultuju nanošenjem štete srpskim državnim i nacionalnim interesima.

Jedna od tih teško ispravljivih grešaka je i ta što je, nakon 2000. godine, srpska politička i društvena elita – ili zavedena neoliberalnom ideologijom, ili zato što njeni delovi bili korumpirani – predala veći deo ekonomskih, medijskih, pa i kulturno-obrazovnih resursa transnacionalnim strukturama (kompanijama, fondacijama, organizacijama i institucijama). To je dovelo ne samo do uništavanja domaće industrije, masovnog odliva sredstava iz Srbije i osiromašenja radnog stanovništva, već je i deo srpske elite preuzeo ulogu plaćenih opslužilaca transnacionalnih struktura. Tako je nastala i srpska varijanta kompradorske elite.

Zadatak kompradorske elite je, uz opsluživanje transnacionalnih struktura, i da aktivno zastupa kolonijalnu ideologiju. Srpska varijanta te ideologije sastavljena je iz mešavine rasističkog (samo)prezira prema „domorocima“ (Srbima), apologije sposobnosti i kulturne superiornosti metropole (EU i SAD) i neoliberalne idolatrije „privatizacije i slobodnog tržišta“. Za zastupanje te ideologije naša kompardorska elita je, naravno, i materijalno nagrađena udelom u sistemskoj (kolonijalnoj) renti.

Tako je, danas, srpska elita identitetski i funkcionalno podeljena. Jedan njen deo ostao je lojalan srpskom društvu, deleći i materijalnu sudbinu njegovih srednjih i nižih slojeva. Drugi pak njen deo – onaj kompradorski, kao i pripadnici srednje klase koje imaju aspiraciju da uđu u tu elitu, razvio je, međutim, lojalnost ne svom društvu, već tranasnacionalnim strukturama (od kojih materijalno i ideološki zavisi). Ovaj drugi deo elite, nažalost, danas dominira u institucijama srpske politike, ekonomije, pa i kulture.

Podeljenost srpske elite dovela je i do njene svojevrsne akcione blokiranosti i do nemogućnosti rešavanja stvarnih društvenih problema. Kompradorski deo elite, naime, prema gorućim problemima društva uglavnom je indiferentan. Takav je njihov odnos, recimo, prema problemu demografske implozije. Oni kažu: „ionako u Srbiji ima puno nezaposlenih, a kad bude zatrebalo jednostavno ćemo uvesti radnu snagu“. Tako, zapravo, ništa ozbiljno ne rade na tom pitanju. Takođe, deo danas vladajuće elite, i kad priznaje opasnost nekog društvenog problema – recimo, nezaposlenosti, ne preduzima gotovo ništa jer očekuje da će se sve automatski rešiti „kad Srbija uđe u EU“.

No ako elita ne traži rešenja ili se opredeljuje za ona pogrešna, kriza društva se produbljuje. A ako je elita neuspešna u dužem vremenskom razdoblju, kriza društva se pretvara u njegov kolaps.

Upravo to preti da se dogodi sa srpskim društvom. Istorija nas uči da neuspešna društva brzo i lako nestaju, bivajući asimilovana od drugih, uspešnijih društava.

Društvo sa podeljenom elitom, pri čemu se deo elite toliko otuđio od sopstvenog društva da često radi i protiv njegovih interesa, ne može brzo da izađe iz krize. Potreban je naročiti napor onog dela elite koji je ostao lojalan svome društvu da se formuliše izlazna strategija i za nju mobiliše narod.

Budući da su regularni državni resursi, ekonomija, te društvene institucije i organizacije uglavnom pod kontrolom kompradorske elite i stranih struktura, takav poduhvat ne izgleda lako i brzo ostvariv.

Međutim, posmatrano na duže staze, ako saznajna i etička snaga antikolonijalnog dela elite uspe da se poveže sa širim slojevima društva, može se dobiti ozbiljna kulturna, socijalna, pa i politička sila, sposobna da donese promenu.

Antikolonijalna elita nužna je kako bi se u društvu ojačala svest o tome da jedina sudbina našeg čoveka nije – kako nas uverava kompardorska elita – da radi za stranog gazdu („investitora“) koji treba da poseduje praktično sve u Srbiji (fabrike, rudnike, elektrane, obradivu zemlju..). Takođe, antikolonijalna elita je nužna kako bi se sprečilo dalje drobljenje našeg kolektivnog identiteta u beskrajne partikularnosti regionalizama, lokalizama, pa do atomizovanih individualizama – čime se, naravno, smišljeno potkopava i ruši kolektivni akcioni potencijal srpskog društva. Konačno, antikolonijalna elita je nužna i kao saznajna i akciona avangarda, kolektivni akter koji razume zbivanja u ekonomskom i geopolitičkom okruženju, te inicira realistička društvena rešenja – koja dalje preuzimaju, razvijaju ili modifikuju politički akteri. Takva elita, dakle, biće glavni akter društvenog oporavka, a pravovemena formulacija strateške alternative, koju će one dati, biće ključ uspešnog izlaska iz krize.

Antikolonijalna elita danas u Srbiji polako nastaje, oblikuje se i prepoznaje. Ovaj serijal „Svedoka“ na temu elite može i sam biti jedan od katalizatora tog samo-izgrađivanja. Mi smo tu, mislimo zajedno, detektujemo glavne probleme, pokušavamo da pronađemo rešenja. I već u sledećem koraku, ono što sada izgleda nerealno – početak promene, uz malo više dobre volje, posvećenosti i rada, doživeće ostvarenje. Ja u to čvrsto verujem.