Posvećenici opšteg dobra

Vratimo se u mislima samo godinu dana unazad. Božić 2008. suverenisti („nacionalisti”) dočekali su u Srbiji sa dosta samopouzdanja, bar što se vlasti tiče. Koštunica je bio premijer i zahvaljujući oštroj kosovskoj politici davao ton vladi. U rezervi je stajao snažan SRS, koji je Koštunici sam donosio većinu u skupštini. Očekivalo se proglašenje secesije Kosova, ali i patriotska renesansa javnog mnjenja. U takvoj atmosferi suverenisti se nisu bojali izbora. Izgledalo je da će 2008. biti godina u kojoj će suverenisti zacementirati svoju moć na svim nivoima.

Ali, pošto je protutnjala 2008, suverenisti su ostali da leže u prašini. DSS je gotovo svuda izgubio vlast, novac i uticaj. SRS se sa treskom raspao. Secesija Kosova nije donela nikakvu renesansu patriotizma. Naprotiv, zahvaljujući sopstvenim greškama (paljenje ambasade SAD) i veštom spinovanju (kampanja „Kosovo za patike”), buđenje pozitivne energije završilo se brukom. Parlamentarni izbori su raspisani sa puno samopouzdanja. Ali kampanja je traljavo vođena, bez hrabrosti i političke vizije. DSS i SRS izgubili su većinu u skupštini, a SPS je pretrčao u unionistički tabor. „Patriotske stranke” danas samo su senka onoga što su bile pre godinu dana.

„Sic transit gloria mundi”(,,Tako prolazi slava sveta”), rekli bi Latini. Ali to je upozorenje i unionistima („Evropljanima”), čija moć danas izgleda neupitno. Da nije svetske krize oni bi u ovoj godini mogli mirno da spavaju. Ali niko ne zna koliko dubok će biti pad koji sledi. Unionisti su, inače, krizu dočekali lakomisleno. Još u novembru oni su širokogrudo potpisali opšti kolektivni ugovor, kada je čak i razumnijim sindikalcima bilo jasno da je budžet nerealan. Oni su potrošili milione evra braneći kurs dinara, kada su već svi shvatili da je previsok za nove okolnosti. Oni su počeli da se svađaju oko moći i resursa pre nego što su čestito i seli u fotelje, ne videći da ih nadolazeća kriza sve može oduvati.

Izvesno otrežnjenje dogodilo se tek ovih dana. Odustalo se od ideje novih izbora, a dva važna aktera, Tadić i Dinkić, izgladili su spor. Takođe, prekid isporuke gasa i opasnost da stane proizvodnja pokazali su eliti koliko je ovo društvo zavisno od poremećaja u svetu. Svi kažu da će takvi poremećaji, u narednim mesecima, u talasima zapljuskivati Srbiju. Neće valjda naša vlast takvim talasima i dalje biti iznenađena?

Međutim, šta ako se sposobnosti naših lidera pokažu ispod očekivanja? Cvetkovićeva vlada je skup pristojnih ljudi. Ali ovo teško da će biti „pristojna” vremena. Stabilan sistem dozvoljava da na važnim mestima, poput ministarskih, budu mediokriteti. Ali kriza ne trpi srednjake. Ona traži lidere. Kriza zahteva viziju, posvećenost zajednici i hrabrost da se zajednica povede. Ko od nas stvarno misli da ovaj opis odgovara članovima sadašnjeg kabineta?

No, ni suverenistička opozicija teško da se može pohvaliti vatrometom genijalnih ljudi. Kod suverenista možda se može naći nešto više političara koji su iskreno posvećeni zajednici nego kod „Evropljana”. Ali i ta razlika nije naročita, a pogotovo može da bude nedovoljna za buduće izazove. Ova kriza će zapravo pokazati kakvu elitu imamo. Kompetentnu i posvećenu ili nesposobnu i samoživu. Većina nas odmah će reći ovo drugo. Ali, razmislimo, može li elita da bude toliko bolja od sopstvenog društva? Koliko nas je spremno da se žrtvuje za ovu zemlju, a da istog sekunda ne traži nadoknadu? „Svi tako rade”, glasi uobičajeno opravdanje. No, dokle god tako mislimo nemamo pravo da se žalimo na vlast. Jer, svi tako ne rade. A upravo ti, posvećenici opšteg dobra treba da budu naša elita.

Tako, za godinu dana, mnogo toga može da se promeni. Možda ćemo biti svedoci sazrevanja sadašnje vlasti u istinski kompetentnu elitu. A možda ćemo sa ogorčenošću zaključiti da razmere neodgovornosti ovdašnjih vlastodržaca prevazilaze naša najgora očekivanja. Možda će na površinu da isplivaju novi, zreli političari dovoljno sposobni da vide dalje od sopstvenog nosa. A možda ćemo sa jetkošću da zaključimo kako je naša elita „izgubljen slučaj” i da nema nikoga ko bi mogao da nas povede. Možda ćemo iz krize izaći ojačani za važno iskustvo i za pametnije vođstvo. A možda ćemo izaći, kao zajednica, još manji, još siromašniji i još ogorčeniji na naše lidere.

U ovom trenutku ne možemo sa sigurnošću znati šta će se od ovoga dogoditi. Ali ono što sa strahom naslućujemo jeste da posle ove krize teško da više išta može da bude kao pre. Za proteklih godinu dana mnogo toga se promenilo. U narednih godinu dana verovatno će malo toga ostati isto. Svi moramo dobro da razmislimo u šta verujemo i kuda želimo da odemo. Jer ono u šta verujemo dobiće možda novo značenje. A ono kuda hoćemo da odemo, možda više neće ni postojati.