Ovi izbori su na ivici regularnosti

Pošto je čak i inertni RRA najzad reagovao – i 6. marta, posle devet žalbi Dveri i četiri žalbe SRS, obznanio da je „utvrdio neravnomernu zastupljenost učesnika izborne kampanje u programima emitera“ – postalo je jasno da ovi izbori teško mogu da ponesu epitet „demokratski“.

Demokratski izbori se u teoriji opisuju kao „pošteni i slobodni“. Prvi atribut se odnosi na brojanje glasova, drugi na pristup izbornih takmaca javnim glasilima, protok informacija i odsustvo pritiska na birače.

Dosadašnja izborna kampanja je pokazala da što je stranka koja učestvuje na izborima kritičnija prema Aleksandru Vučiću i SNS, to će imati gori medijski tretman i manje prostora u javnim glasilima. U tom smislu, glavne žrtve medijske blokade su Dveri i SRS kao vodeće stranke antimejnstrim opozicije, a glavni predmet medijske satanizacije je DS (posebno njen predsednik Dragan Đilas) kao najvažnija stranka mejnstrim opozicije.

Dveri su, tako, nedeljama ukazivale da im je sprečen svaki pristup velikim medijama, nazvavši to „direktnom izbornom krađom pre izbornog dana“. Srpska radikalna stranka navodila je u svojim žalbama nalaze samog RRA (za razdoblje do 28. februara 2014): zastupljenost SRS u predizbornim emisijama RTS 1 Oko, Da Možda Ne i Upitnik 0%(a SNS 26%), zastupljenost u Dnevniku u 19.30 RTS 3%(SNS 19%), zastupljenost u Dnevniku u 17.00 RTV 0%(SNS 43%), u Vestima u 19.00 TV Prve 1%(SNS 34%), u vestima RTV Pink 0% (SNS 27%), itd. „Za više od trideset dana kampanje nismo pozvani da gostujemo ni u jednoj emisiji na RTS-u, Pinku, Prvoj i TV Hepi“, žalili su se radikali. Dveri i SRS su naročito bili ogorčeni zbog tretmana „Javnog servisa“ (RTS), zbog čega su javno protestvovali ispred ili unutar zgrade u Takovskoj 10.

DS kao najveća opoziciona stranka u političkom mejnstrimu nije tek tako mogao biti ignorisan. No ova stranka i njen lider, tokom kampanje, svakodnevno su prolazili kroz medijski šibolet. Zbog toga je Dragan Đilas lično protestovao kod predsednika RRA, rekavši da je „to što se dešava u elektronskim medijima u Srbiji poslednjih godinu i po dana nezapamćen zločin prema predstavnicima opozicije i ljudima koji drugačije misle“. Demokrate su protestovale i što su njihovog predsednika naprednjaci nazivali „korovom" i „semenom zla", a  Đilas je upozorio da „zbog stanja u medijima ove izbore ne smatra demokratskim“.

Kvantitativni pokazatelji koje su prikupile pojedine posmatračke agencije potvrđuju utisak o izrazitoj medijskoj neravnopravnosti opozicije – pogotovo one koja je istinski kritična prema režimu Aleksandra Vučića. Istraživanje agencije Kliping (koja nije, kao RRA, analizirala samo predizborne blokove, već ceo informativni program) pokazuje da je u prvoj sedmici predizborne kampanje (2-8. februar), u glavnim informativnim emisijama nacionalnih TV stanica (RTS1 – Dnevnik 2, TV Pink – Nacionalni dnevnik, TV B92 – Vesti u 6:30, TV Prva – Vesti, TV Hepi – Telemaster) SNS imao 31% vremena (na TV Prvoj 42%!), a da je na drugom mestu bila tada još neformalna koalicija Borisa Tadića sa 15% vremena. Tadić je, očigledno, u tom trenutku medijski forisiran kako bi se što više spustio DS. Zato je njegova neregistrovana koalicija dobila, recimo, 5,3 puta više vremena od SRS.

U drugoj sedmici kampanje, SNS je dobio 42% TV vremena, pri čemu su na TV Pink i na TV Prvoj naprednjaci dobili više od polovine vremena posvećenog politici u informativnim emisijama. U trećoj sedmici SNS je dobio 38% vremena, a Tadić je pao na 5% vremena. Očigledno je neko, posle prvih izveštaja o brzom rastu NDS, procenio da „ne treba preterivati“ sa daljim medijskim dizanjem NDS. U četvrtoj sedmici SNS je imao 30% TV vremena, a najneuravnoteženiji pristup zabeležen je u informativnim progranmima TV Pink i TV Prva.

Sličnu sliku daju nam i analize štampanih medija. Prema nalazu Centra za monitoring, koji je analizirao sedam dnevnih listova u razdoblju od 15. do 23. februara, na SNS je otpadalo 40 odsto tekstova, na DS 19 odsto, ali su svi tekstovi objavljeni o DS bili negativni, u čemu su se  naročito izdvajali Kurir i Informer. Slično stanje utvrđeno je i za naredni period (od 24. februara do 1. marta). „Dnevni listovi Kurir i Informer nastavljaju sa negativnom kampanjom protiv Demokratske stranke. U Kuriru su ponovo svi članci o DS-u izrazito negativni, a slična situacija je i u Infomeru gde je tri četvrtine članaka o DS-u negativno“. Ranije, Centar za monitoring je upozorio da su „slobodni i fer izbori u Srbiji ozbiljno ugroženi plasiranjem neproverenih informacija iz istraga u medije u cilju diskreditacije.“

Posebna priča je pritisak na birače u njihovim domovima, tokom kampanje „siguran glas“ („od vrata do vrata“). Od građana se ne samo tražilo da kažu za koga će glasati, već su aktivisti SNS vršili pritisak i višekratnim dolascima – potpisniku ovog teksta su, recimo, naprednjački aktivisti tri puta dolazili na vrata, a četvrti put su zvali telefonom. Kao posebna vrsta pritiska može se smatrati sam nastup ovih aktivista: „Dobar dan, sređujemo biračke spiskove, da li podržavate borbu Aleksandra Vučića protiv korupcije? Sigurno ćete onda glasati za njega, dajte nam Vaš broj telefona da Vas podsetimo da izađete na glasanje“. Retko koji građanin će se usuditi da kaže da ne podržava borbu protiv korupcije (jer time rizikuje da sam bude osumnjičen da je korumpiran), dok zvanje telefonom na dan izbora kako bi se birač „podsetio“ da glasa za vladajuću stranku teško da se može uskladiti sa idejom o slobodnim izborima.

Konačno, ostaje nam da vidimo, ako je već ugrožen slobodni karakter ovih izbora, kako će izgledati sam dan glasanja i da li će se makar glasovi pošteno brojati (tj. da li će izbori biti „fer“). Dosadašnje isksustvo sa lokalnim izborima, na kojima su aktivisti SNS umeli da vrše bezobziran pritisak na birače i biračke odbore, ne daje nam, nažalost, preteranih razloga za optimizam. Tako je, recimo, na opštinskim izborima u Vrbasu zabeležno da je „veća grupa ćelavaca, njih oko 150, uglavnom sa beogradskim registarskim tablicama juče (dan uoči izbora – S. A.) zavodila teror po Vrbasu i okolnim selima. Presretali su ljude na ulici, govorili im za koga da glasaju, pretili, a bilo je i tuče. - Uletali su čak i na glasačka mesta, pretili, otimali biračke spiskove, cepali ih... – kažu u Opštinskoj izbornoj komisiji u Vrbasu“.

Naročito uznemiravajuće zvuči gotovo svakodnevna upozorenja Aleksandra Vučića da se „neće dozvoliti ukrajinski scenario u Srbiji“. Pošto je Borko Stefanović, član Predsedništva DS, izjavio da „Srbiji preti bosanski i ukrajinski scenario socijalnog bunta ako naprednjaci ostanu na vlasti“, to je od strane režima pročitano kao „poziv DS na ukrajinski scenario ukoliko na izborima ne uspeju da formiraju vladu“. Ovo je bilo tipično „SNS spinovanje“, jer je Stefanović govorio o „socijalnom buntu“, a ne o (ne)dolasku DS na vlast. Nakon toga, Vučić je u gotovo svakom predizbornom nastupu pominjao „ukrajinski scenario“, „motke“, „one koji sanjaju nemire i nerede“, kao i da neće dozvoliti „osvajanje vlasti puškama“ (Beograd, 24. 2; Beograd, 25. 2; Vladičin Han, 1. 3; Leskovac, 1.3; Sremska Mitrovica, 3. 3; Beograd, 3. 3; Bor, 5. 3; Zaječar, 5. 3; Topola, 6. 3; Beograd 7. 3; Beograd, 9. 3). Temu „ukrajinskog scenarija“ takođe su rado prihvatili i razrađivali SNS analitičari – koji izgleda jedini smeju da objašnjavaju politička zbivanja na RTS i drugim velikim TV. Oni su upozoravali da se „neodgovornim izjavama, poput izjava čelnika DS-a, mogu oterati potencijalni investitori i onemogućiti realizacija projekata poput `Beograda na vodi`“.

Ostaje nejasno – kakvoj tačno preventivi je namenjena tolika priča o „ukrajinskom scenariju“? Mogućim protestima opozicije zbog izbornih neregularnosti? Budućim negodovanjima radnika zbog novog zakona o radu? Nezadovoljstvu penzionera zbog najavljene „reforme penzionog sistema“? U svakom slučaju, ako vlast uoči izbora zastrašuje javnost neprekidnim opominjanjima da neće dozvoliti „srpski Majdan“ (kao da se ne zna ko je kijevski Majdan finansirao i medijski pomogao?), onda se prirodno javljaju sumnje da nosilac režima ili zna za kakav zaverenički plan, ili da ima svoj sopstveni plan koji predviđa da će zbog nekih budućih poteza vlasti doći do eskalacije građanskog nezadovljstva.

Da li u te poteze spada i „izborno štimovanje“, kako bi se obezedio baš onakav sastav parlamenta kakvim ga je zamislio nosilac režima, videćemo 16. marta. No već sada je jasno da su ovi izbori – sa izrazitim pritiskom na birače i sa javnošću u kojoj se novinari prosto takmiče ko će bolje jezikom uglancati Vučićeve cipele, a ko revnosnije ignoristati ili klevetati opoziciju – verovatno najmanje slobodni izbori u Srbiji od decembra 2000. godine (videti: Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine, str. 85-97).

SNS je na prošlim izborima (2012) već demonstrirao sklonost da se igra izbornom regularnošću. Reklamirajući „izbornu krađu“ – koju posle, čak ni sa pozicije vlasti, nisu dokazali – Vučić i naprednjaci su manifestovali potpuno nerazumevanje savremene demokratije i njenog načela da su „izbori središnji čin demokratije“ (William H. Riker, p. 5). Jer, ako su manjkavi izbori, manjkava je i demokratija. Ne može se tvrditi da su, 6. maja 2012, „izbori pokradeni“, a onda, kao da ništa nije bilo, na osnovu tih istih izbornih rezultata preuzeti vlast, pa onda, docnije, po tim istim pravilima, organizovati nove izbore. 

Zato je 16. mart 2014. prelomni dan za srpsku demokratiju. Tada će se videti da li u Srbiji doista imamo makar „konsolidovanu izbornu demokratiju“ (Pavlović i Antonić), ili smo se ponovo vratili u doba „izbornog autoritarizma“ (isto). Za takvu ocenu neće nam biti potrebni nikakvi EU ili OEBS posmatrači. Uostalom, poznato je pravilo Vašingtona za razne autoritarce i diktatore: “On možda i jeste kučkin sin, ali je naš kučkin sin”. Ne, za demokratiju u Srbiji se moramo pobrinuti sami. A 16. mart, kao i sve što će posle toga doći, pokazaće hoćemo li se za svoja prava morati i tući, ili će ih vlast makar elementarno poštovati.