Opasan napad na građansku slobodu

Treba imati u vidu dve važne stvari. Prvo, mitropolit Amfilohije je svoje reči o „smradu sodomskom“ izrekao u crkvi, u liturgijskoj besedi (u hramu prepodobnog Haritona Ispovednika, na poluostrvu Luštica, kod Herceg Novog[2]). I drugo, mitropolit Amfilohije je samo podsetio šta Sveto pismo kaže o sodomiji, odnosno samo je ponovio hrišćanski stav o „sodomijskom grehu“.

Sodomija je za hrišćane greh koji, iz izvesnih razloga, Bog osobito osuđuje. To je jedini greh zbog kojeg je Gospod uništio čitavu jednu oblast (gradove Sodomu i Gomoru; Post. 19, 1-29). Hrišćanskom Bogu, ali i jevrejskom i muhamedanskom, ovaj greh je naročito gnusan. U Knjizi Levitskoj (18, 22; 20, 13) kaže se: „sa muškarcem ne leži kao sa ženom; gadno je“, pri čemu toebah (gadost, gnusoba) „bukvalno znači nešto što Gospod prezire i mrzi“[3]. Sodomiju, prema hrišćanima, Gospod vidi kao izrugivanje svom najdražem delu, Čoveku (Adamu). Sodomija je čovekovo skrnavljenje, ne samo simboličko, već i stvarno, jer je njena konsekvenca – ako bi se univerzalizovala – samouništenje čitavog ljudskog roda. Sv. Jovan Zlatoust čak veli da su muželožnici, u izvesnom simboličkom smislu, „gori od ubica“ i „opšti izdajnici“[4]. „Oganj sodomski“, kaže Sv. Jovan Zlatoust, služi da sve one koji su lakomisleni prema ovoj vrsti greha, „Bog urazumi“[5]. Uništenje Sodome i Gomore je, po hrišćanima, ozbiljna opomena svim ljudima, i svako ko sodomiju podržava rizikuje i sam Božiju kaznu. Zato je dužnost hrišćanskih otaca da vernike upozoravaju na opasnost od ovoga greha.

Naravno, u liberalnoj državi Crkva nema pravo da svoj stav o homoseksualnosti nameće celom društvu. Ali, ni liberalna država nema pravo da Crkvi nameće svoj vrednosni sistem. Pozivanje na odgovornost arhijereja zbog propovedi u crkvi, u kojoj se iznosi deo tradicionalnog verskog učenja, a bez vređanja ikoga poimenice, direktan je napad ne samo na slobodu veroispovesti, već i na elementarnu slobodu govora. Mitropolit Amfilohije je izrekao izvesne opšte vrednosne sudove, koji mogu da nam se dopadaju, ili ne dopadaju. Ali, on ima pravo da izriče te vrednosne sudove, ne samo zato što su oni deo učenja njegove crkve, već i zato što sloboda govora podrazumeva upravo slobodu izricanja svih opštih vrednosnih sudova.

Stoga, atak poverenice za zaštitu ravnopravnosti, Nevene Petrušić, na mitropolita Amfilohija nije samo direktan napad na hrišćanstvo, kao veroispovest i vrednosni sistem. On je direktan napad i na elementarne građanske slobode i temeljne liberalne vrednosti. Nevena Petrušić je u ovom slučaju poslužila samo kao provodik svojevrsnog NVO totalitarizma (pošto je, kako sama priznaje, prihvatila mnogobrojne zahteve iz NVO sektora, da se, zbog „govora mržnje“, procesuira mitropolit Amfilohije[6]). Javnost se, naime, još prilikom donošenja Zakona protiv diskriminacije, kao i prilikom instaliranja Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, sa zebnjom pitala da li će ove nove ustanove doneti povećanje stvarne zaštite građana od kinjenja i šikaniranja, ili je posredi kovanje još jednog buzdovana naših građanističkih NVO za uterivanje „politički korektnog“ mišljenja Srbima u glavu.

Sa ovim potezom Nevene Petrušić i ta dilema je razrešena. Sveštenici u svojim crkvama, profesori u svojim seminarima, domaćini za svojim slavskim stolom, komentatori na svojim blogovima, više neće smeti da izriču „politički nekorektne“ vrednosne sudove. Od sada će svako od nas morati da vodi računa da nas neka NVO može prijaviti, a Nevena Petrušić javno opomenuti i dati na sud, samo ako kažemo nešto što se u „drugoj Srbiji“, Vašingtonu ili Briselu, smatra politički nekorektnim. Naši NVO dušebrižnici očigledno žele da nas sve glajhšaltuju – „uteraju u korak“. Da mislimo isto, da verujemo isto i da radimo isto. Da li naša vlast – ne samo beogradska, već i briselska i vašingtonska – zaista misli da će uspeti da tako pacifikuje ovaj narod?

To ne znamo. Ali, da je u pitanju opasan presedan, koji ugrožava ne samo našu veru, već i našu slobodu, to jako dobro znamo. Zato je neobična odbrana da se Mitropolit ne može goniti jer je crnogorski državljanin[7]. To je ipak, da budem grub, jedna pomalo fiškalska gimnastika, jedno izvlačenje nedostojno ozbiljnosti situacije. Ne, ovo nije pitanje ni državljanstva, ni pravne nadležnosti, pa čak ni Crkve. Ovo je pitanje slobode. Ovo je osnovno, građansko pitanje. Jer, slobodu imamo samo onoliko koliko smo u stanju da je branimo i upražnjavamo. I ako se sada jasno ne suprotstavimo, kada ćemo to učiniti?