O kritici SNS

Ponovo smo došli u položaj da se mora braniti pravo na kritiku. Nekada se nisu smeli kritikovati komunistički rukovodioci, jer se time „slabe socijalističke snage“, a jača kapitalistički tabor. Onda se nije smeo kritikovati SPO, DEPOS ili DOS, jer se time „slabi opozicioni front“, a jača Milošević. Danas se ne smeju kritikovati naprednjaci, jer se time potkopava „jedina stvarna alternativa režimu“ i pomaže održanje Tadića na vlasti.

Već imam dovoljno godina da sam stigao da budem u sva tri tabora nepoželjnih kritičara. Kad god nekog kritikuješ, on te optuži da radiš za protivnika. Kritikuješ li feminstikinje, nabeđuju te da braniš „muške šovinističke svinje koje mlate žene i decu“. Kritikuješ li gej aktiviste, zalepiće ti etiketu da si „advokat neonacista“. Kritikuješ li „drugu Srbiju“, postaješ simpatizer fašizma.

Ipak, funkcija „javnog intelektualca“ jeste upravo to – da kritikuje, odnosno da ukazuje na nesklad između postupaka i proklamovanih vrednosti. Na rečima si protiv lopovluka? Onda ne potkradaj bližnje. Napadaš autoritarizam? Nemoj i ti da kinjiš podređene. Grmiš na izdaju? Nemoj i ti da šuruješ s dušmanima.

Uz ovu optužbu – „Ta kritika je navođenje vode na vodenicu naših neprijatelja“ – još je nekoliko uobičajenih načina za diskvalifikaciju neprijatnih prigovora:

Ima važnijih problema i većih nepravilnosti. – Ima, pa šta? Sad ne govorimo ni o gladnoj deci u Africi, ni o svetskoj ekonomskoj krizi, govorimo o tome da je iz vašeg stana doletela kesa s đubretom meni na glavu. A posle ćemo o ostalom.

To je pravljenje od komarca magarca. – Možda su laž, prevara ili potkradanje za vas komarci, ali za druge nisu. Ljudi valjda ne treba da čekaju da ih tamane po kućama, pa da tek onda smeju nešto da kažu?

To je neopravdana generalizacija. – Ne nalazimo se na terenu matematike ili fizike, već na terenu morala i politike. Dovoljno je jednom da nas neko prevari, pa da mu više ne verujemo. I kogod drugi tu prevaru da opravdava, neće se verovati ni njemu. Uopšte, koliko puta treba da nas neko prevari kako bismo smeli da mu više ne verujemo?

Mi jesmo možda loši, ali ovi drugi su još gori. – Onda ne pričajte o istini i poštenju. Kažite samo da manje lažete i kradete. Lepo je za početak znati istinu.

Ako ne mi, a ko drugi? Kakve to veze ima s istinitošću kritike? Hajde prvo da se složimo da je kritika istinita. Tek onda možemo da pogledamo alternative. A one uvek pokazuju dve stvari: a) niko nije nezamenjiv; b) za sve postoji alternativa.

Ceo gornji arsenal upotrebljen je u osporavanju moje kritike naprednjaka. Jedna osporavanja su bila uljudna i odmerena, neka čak prijateljska. Ali, ona su potvrdila da se čak i u najpristojnijim (pro)naprednjačkim krugovima, to što je u mom članku kritikovano, avaj, ne smatra lažju, pa čak ni manipulacijom, već jedino „opremanjem“ i „pakovanjem“ novinskih vesti. To je dosta zabrinjavajuće. Čovek se opravdano može zapitati – šta li tek onda misle ili rade oni stranački aktivisti (a ima ih, kao i u svakoj dugoj velikoj stranci) koji nisu ni najmanje moralni, niti pristojni?

Druga vrsta osporavanja moje kritike SNS došla je (kao što sam u samom tekstu i rekao da će uslediti!), iz kruga „patriotskih“ kriptoanalitičara. Ti mudraci su odmah zaključili, poznajući prvenstveno sami sebe, da mora da su „žuti“ platili i naručili ovaj napad na naprednjake. Jer, naravno, rezonuju naši pametnjakovići – ko će pametan kritikovati stranku koja zasigurno dolazi na vlast i od čijeg će plena čak i njima, intelektualnim hijenama, morati zapasti kakvo masno kopito, ili iznutrica?

Klevećući sve druge, a prvenstveno one bolje i pametnije od sebe, ti lešinari se, izgleda, preporučuju budućem gospodaru, kao izvršioci najprljavijih poslova. Ili ih, zapravo, već obavljaju? Svejedno, ovim napadom, još jednim u nizu svojih sramotnih invektiva, naši kriptoanalitačarski mudraci obavljaju funkciju zastrašivanja, tipičnu za šibicarske kompanjone. Jer, dok glavni šibicar vara žrtvu, njegovi pomoćnici, umešani u publiku, galamom, psovkama i pretnjama nastoje da ućutkaju svakog ko se usudi da upozori na prevaru.

Ali, zadatak „kritičkog intelektualca“ i jeste da upozori na prevaru. Nije njegovo da govori ni „igrajte“, ni „ne igrajte“, ni „dignite ovu kutiju“, ni „dignite onu kutiju“. Njegovo je samo da alarmira javnost. Pa makar ga i neka od dvonožnih hijena i napala da „ne da ljudima da se zabave i zarade“.

O tome treba reći i ovo: onaj koji danas kritikuje naprednjake – nakon toga što je o vlasti prethodno rekao sve što je imalo da se kaže – i to ne čekajući da ona oslabi i približi se kraju – slobodan je um, koji misli dobro svom narodu. A onaj koji danas zastrašuje kritičare naprednjaka, ropska je duša koja sebe, svoja navodna uverenja, i ceo narod prodaje za milost budućeg gospodara.

Stoga, neka se drugima koči ruka kada treba nešto kritički napisati i za naprednjake, ili bilo koga drugog. Neka se na drugim sajtovima, koji sebi laskaju da su „patriotski“, zatomljuje svaka kritika SNS i neka odjekuju ode o Tomi, kao o „novom Milošu Obrenoviću“. Mi ćemo ovde nastaviti da slobodno mislimo – „ni po babu, ni po stričevima“. Ovo je sajt za političko mišljenje, za kritičku analizu ovdašnje i svetske politike. Nismo se bojali da kritikujemo Miloševića 1995, Đinđića 2001, „drugu Srbiju“ 2003, a Tadića 2008. – onda kad su bili najmoćniji. Nećemo se, vala, bojati da kritikujemo ni Nikolića i Vučića, kao i njihove medijske i političke skutonoše, ma koliko moćni i oni možda postali u 2012.

I dok se kvazipatriotski sajtovi i forumi, pod izgovorom „rušenja režima“, ubrzano pretvaraju u propagandne ispostave SNS-a (savetujući svojim čitaocima da glasaju za „jedinu snagu koja ima šanse da obori žute“), ovaj sajt će ostati ono što je oduvek bio – slobodna tribina za kritičku, demokratsku i odgovornu nacionalnu misao. Preživeli smo tolike optužbe i klevete – i da smo „strani plaćenici“, i da smo „fašisti“, i da smo „Koštuničina ispostava“ i da „branimo Tadića“. Preživećemo vala i ovo, najnovije pljuvanje zbog naprednjaka.